Vladimir Gligorov, foto: Medija centar
Naš dragi kolega, viši naučni saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije (wiiw),
mentor i prijatelj Vladimir Gligorov preminuo je u četvrtak 27. oktobra
2022. Njegov 77. rođendan bio je pre samo mesec dana. Nije pridavao
značaj takvim događajima. Nije imao vremena ili interesovanja za profane
stvari kao što su rođendani, praznici ili vikendi. Bio je pravi
naučnik. Radio je svakog dana, čitao i pisao o ekonomiji, politici,
filozofiji, istoriji ili književnosti. Privrženost porodici i ljubav
prema filmovima jedino je što ga je približavalo svakodnevnom životu
prosečnih ljudi. U tipičnoj postjugoslovenskoj intelektualnoj tradiciji,
voleo je da poredi ključne scene filmova sa ključnim temama iz nauka
kojima se bavio. Njegov istraživački opus je ogroman i čini ga verovatno
neprebrojiv niz poglavlja, izveštaja, članaka, komentara i blogova, da
ne pominjem intervjue za novine i onlajn portale na različite teme.
Preveo je i brojne knjige. Nije preterano tvrditi da bi bilo lakše
nabrojati šta nije radio nego šta jeste.
Vladimir nije bio samo naučnik, već i čovek od akcije – barem u
svojim ranim godinama. Učestvovao je u studentskoj pobuni 1968. godine u
Jugoslaviji. Bio je jedan od 13 članova Osnivačkog odbora koji su 1989.
inicirali ponovno osnivanje Demokratske stranke u Srbiji. Među njima je
bio i kasnije ubijeni premijer Zoran Đinđić. Podržavao je stranku
Liberalna demokracija Slovenije, napisao je delove manifesta socijalnih
liberala u Hrvatskoj, vodio je kampanju za crnogorsku demokratsku
stranku. Smatrao je da bi demokratizacija pomogla Jugoslaviji da opstane
kao savezna država i smatrao je svojom građanskom dužnošću da podrži
demokratske pokrete u zemlji.
Vladimir je potekao iz politički aktivne porodice. Sećao se poseta iz
detinjstva letnjoj rezidenciji jugoslovenskog predsednika, maršala
Josipa Broza Tita, na Brionima. Njegov otac, Kiro Gligorov, bio je,
između ostalog, član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i
prvi predsednik Republike Makedonije 1991. godine. Međutim, Vladimir se
trudio da izgradi vlastiti identitet i zastupao je stavove koji su
povremeno bivali u suprotnosti sa stavovima njegovog oca. Vladimir
svakako nije bio ni ideološki ni nacionalno rigidan. Ako je i osećao tu
vrstu pripadnosti, njegova nacija bila je svet, a njegova ideologija
racionalnost.
Od 1971. do 1972. bio je Fulbrajtov stipendista na Univerzitetu
Kolumbija u Njujorku. Magistrirao je ekonomiju na Univerzitetu u
Beogradu 1973. godine, dok je radio kao naučni saradnik u Birou za
primenjena društvena istraživanja Univerziteta Kolumbija. Od 1975. do
1979. godine bio je u zvanju docenta na Univerzitetu u Beogradu. Do
1991. godine bio je slobodni saradnik i istraživač na Institutu
ekonomskih nauka u Beogradu. Međutim, nacionalistička euforija u
autokratskom režimu prinudila ga je na emigraciju. Tokom 1991-1992 bio
je gostujući saradnik u Centru za proučavanje javnog izbora na
Univerzitetu Džordž Mejson u Ferfaksu (Virdžinija, SAD). Kasnije,
1992-1994, bio je gostujući stipendista na Odseku za istočnoevropske
studije Univerziteta u Upsali, u Švedskoj. Konačno, 1994. godine prelazi
u Beč. Najpre kao gostujući saradnik na Institutu za humanističke nauke
(IWM) a zatim, od 1995. godine na Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw) kao ekonomista, a nakon penzionisanja kao viši naučni saradnik.
Na Institutu wiiw ali i van njega, bio je mentor
generacijama ekonomista koji su se posvetili analizi jugoistočne Evrope,
kao i globalnih ekonomskih i političkih kretanja. Oni koji su imali
privilegiju da blisko sarađuju s njim, iskusili su intelektualno
zadovoljstvo iz vremena provedenog u razgovoru s njim. Bio je u stanju
da poveže analizu aktuelnih političkih i ekonomskih zbivanja i temeljno
poznavanje istorije ekonomske i političke misli i filozofskih
promišljanja, uz analogije iz američke i sovjetske politike i popularne
kulture, a sve sa tipično paradoksalnim obrtom, što je takođe sasvim u
tradiciji intelektualaca iz jugoistočne Evrope. Zaključni argument u
aktivnoj debati bila je estetika za kojom je žudeo. Nije trivijalna
floskula reći da će Vladimir živeti u našim mislima, čijem je
oblikovanju toliko doprineo.
Saosećamo s njegovom porodicom, suprugom Ljubicom, decom Nadom i Vavom i njegovom voljenom unukom Milicom.
Mario Holzner je izvršni direktor Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije.
wiiw, 31.10.2022.
Prevela Milica Jovanović