Bio sam “dobar šef.” I upravo to mi je kocilo firmu.
Imaš tog čovjeka, a znaš dobro kojeg.
Dolazi na vrijeme na posao.
Radi on tu i tamo nešto. Niko baš ne zna šta, ali “nije loš.” jer ne pravi probleme.
Slusa na sastancima. Pita treba li još nešto, ali ustvari nista.
I ti šutiš. Kažeš sebi možda mu treba vremena.
Možda još nije našao sebe. Možda sam ja problem, možda ga ne vodim dobro.
Godinama sam bio “dobar šef.” Davao šanse, cekao, razumio. Mentorisao ljude koji nisu htjeli biti mentorisani. Davao povišice za lojalnost umjesto za rezultat.
I onda me udarilo kako je to sve pogresno. Moja dobrota nije bila dobrota. Bilo je to neodogovorno i lose ponasanje. Izbjegavao sam težak razgovor.
Bilo mi je lakše biti “dobar” nego biti iskren. A znaš šta sam time uradio tom čovjeku? Ukrao sam mu mozda šansu da se probudi. Jer kad ti nekome godinama ne kažeš istinu on zaista povjeruje da je dovoljno dobar. I onda kad jednog dana mora da ide ili ga otpustiš bude šokiran.
Jer mu niko nikad nije rekao. Svi su bili “dobri.” Najgora stvar koju možeš reći zaposleniku nije “ovo nije dovoljno i ako se ne promjenis neces ostati ovdje.” Najgora stvar je ništa. Djecu hvalimo što postoje. I trebamo malo. Ali odrasle osobe ocekujemo da bude bolji, uci i vrati nazad. I to nije okrutnost. To je minimum odgovornosti.
Preuzeto sa Linkedin profila autora