Nina Petrov je studentkinja matematike i psihologije, mlada preduzetnica, učesnica studentskog pokreta u Srbiji. Petrov se bavi se analizom društvenih procesa i kolektivnog djelovanja i u razgovoru za BUKA magazin govori o studentskom i građanskom angažmanu, formiranju antirežimskog fronta i perspektivi mladih.
“Činjenično stanje i subjektivni osećaj građana se mogu značajno razlikovati po pitanju bezbednosti. Činjenično stanje je da u državi koju vode paravojne i kriminalne strukture nema pravde i zaštite za građane, ali deluje da osećaj straha koji bi bio prirodna posledica ovakve situacije jenjava”, kaže Petrov u razgovoru za BUKA magazin.
Kako vidite trenutnu situaciju u Srbiji u političkom i društvenom kontekstu?
Duže od godinu dana mediji i građani opisuju situaciju kao “kriznu”, i taj opis još uvek odgovara trenutnom stanju stvari u Srbiji. Više od decenije, u pitanju je hronična kriza koja se zaista raširila kroz sve slojeve društva – nijedan ekonomski status, nijedna generacija, nijedno zanimanje nije ostalo neoštećeno sistematski lošim upravljanjem najznačajnijim državnim institucijama. Ono što je novitet prethodnih 15 meseci jeste da je to pogubno upravljanje počelo da nailazi na jak – i takođe sistematski – otpor. “Pametniji ne popušta, pametniji se organizuje” je verovatno najznačajnije načelo studentskog pokreta u Srbiji, koje razlikuje ovakav vid otpora od mnogih koji su mu prethodili.
Kako savladati utiske nespokojstva i tjeskobe trenutnom situacijom?
Bunt u ovom obliku dugo traje i, iako većina građana razume da je potrebno vreme kako bi se proizvela trajna a ne privremena rešenja, mnogi su očekivali da se promena desi “preko noći” – najpre 15. marta, zatim na Vidovdanskom protestu, itd, ukratko da se desi još jedan 5. oktobar. Sa psihološke perspektive, nezadovoljstvo koje proizilazi iz činjenice da do preokreta još uvek nije došlo emotivne je prirode i teško je ukrotiti to nespokojstvo zdravorazumskim putem. Stoga je vrlo značajan aspekt kolektivnog bunta osećaj jedinstva, zajedništva, i solidarnosti koji se podstiče masovnim akcijama poput protesta, studentskih šetnji i sličnih koje podstičnu altruističku prirodu angažovanih pojedinaca. Takođe, koristan alat u pojedinačnom nošenju sa težinom situacije u kojoj smo se našli je zdravorazumski: zapitati se šta je alternativa? Svedoci smo zastrašujućih odmazdi i kontraotpora od strane vladajućeg režima, koje je bilo očekivano. I kao u svim velikim društvenim promenama u svetu, ovakva klackalica je neophodna kako bi se uspostavio novi poredak. Zato je važno podsećati se da je alternativa otporu pasivno prihvatanje jedne crne sudbine koja, kao što sam malopre navela, ne ostavlja nikog neoštećenim.
Koji su uslovi političkih i društvenih promjena?
Najpre je važno razumeti da je društvena promena ono što mora prethoditi političkoj – a društvena promena se već dogodila i uzela je maha. Kolektivna svest građana Srbije se promenila i tendencija je da se više nikada neće vratiti na stari model trpljenja i parole “Ćuti, dobro je”. Na talasu takve društvene promene, politička promena je neminovna, i pitanje je dana. Taj dan, za jednu zemlju koja zavisi od spoljnopolitičkih okolnosti, pod uticajem je faktora kao što su evropski litijumski plan i realizacija projekta EXPO. Ostaje veliko pitanje koliko su građani Srbije u realnoj mogućnosti da na te faktore utiču i na to pitanje će vreme dati odgovor. Ono što ostaje, međutim, je narod koji je promenjen.
Koji su uslovi ispod kojih se ne smije ići?
Ako govorimo o izbornim uslovima, slobodni i pošteni izbori su na dugačkom štapu i ne postoji društveno očekivanje da će isti biti realizovani na predstojećim parlamentarnim izborima. Štaviše, lokalni izbori u Zaječaru, Mionici, Kosjeriću, Negotinu i Sečnju potvrđuju upornost režima da brani glas u svakoj opštini već poznatim mehanizmima: zastrašivanjem, uvozom glasača iz zemalja regiona, kupovinom glasova i slično. Ipak, pobede vladajuće stranke na lokalnim izborima, uprkos svim pritiscima i malverzacijama, deluju “knap”, što sugeriše da režim neće imati dovoljno resursa da obezbedi istu vrstu akcija u svim gradovima prilikom parlamentarnih izbora. Ovome u prilog ide i činjenica da se predsednik države razbacivao nuđenjem vanrednih izbora na samom početku studentskih protesta, dok je trenutna tendencija da iste odloži jer je poverenje u Srpsku Naprednu Stranku znatno opalo. Najzad, slobodni mediji oduvek predstavljaju stub slobodnih demokratskih izbora, dok manipulacija medijima oslikava manir vladajućeg režima. Uprkos svim navedenim izazovima, studentske akcije poput studentskih šetnji kroz sela i gradove uzduž i popreko zemlje, kao i program SUSS (student u svakom selu) nedvosmisleno su urodili plodom, čineći da sloboda medija (koju nećemo dobiti pre izbora) ne predstavlja više toliko veliki problem koliko je bio ranije.
Ko su akteri koji moraju biti uključeni i kako uključiti građane?
Tokom akcije Raspiši pobedu tokom jednog hladnog decembarskog dana prikupljeno je 393.000 potpisa građana u gradovima širom zemlje. Ovo je bila prilika da se aktivni građani uključe i ponude svoj angažman studentskim strukturama kako bi se angažovali oko aktivnosti uoči samih izbora: planiranje resursa, animiranje apatičnih glasača, kontrole i posmatranja izbornog procesa. Ista akcija pokrenuta je i u dijaspori, dok su još uvek toku studentski napori da uspostave timove srpskih državljana u gradovima širom sveta i otvore relevantna biračka mesta kako bi se našim građanima omogućilo da glasaju u kakvu zemlju žele da se vrate. Studentski pokret sa svim svojim strukturama (studentski plenumi, zborovi, društveni front) kreirao je sredinu u kojoj je uključivanje/neuključivanje stvar izbora a ne mogućnosti. U tom smislu, akteri koji moraju biti uključeni su građani – bez ikakve diskriminacije u pogledu statusa, kulture, obrazovanja, pola, i drugih. Svako ko ima pravo glasa u Srbiji ima pravo da kreira državu po svojoj meri. Mladi, stari, manjine, levičari, desničari, svi koji žive pod istim krovom i Ustavom. Državu čine njeni građani, a ne kriminalna banda koja njome upravlja.
Postoji li šansa da se formira širok antirežimski front?
Građanski front je trenutno najšire društveno telo koje predstavlja građane suprotstavljene režimu. Njega čine studentski plenumi, zborovi, i sindikati koji se zalažu za društvene promene na mnogim poljima – radnička prava, prosveta, zdravstvo, itd. Oko ovog fronta okupljeni su građani koji žele da vide kraj načinu na koji funkcioniše sistem u Srbiji.
Kako ocjenjujete opšte stanje bezbjednosti, s obzirom na brutalna kršenja ljudskih prava i civilnih sloboda u proteklom periodu?
Činjenično stanje i subjektivni osećaj građana se mogu značajno razlikovati po pitanju bezbednosti. Činjenično stanje je da u državi koju vode paravojne i kriminalne strukture nema pravde i zaštite za građane, ali deluje da osećaj straha koji bi bio prirodna posledica ovakve situacije – jenjava. Građanima stižu krivične prijave zbog učešća na protestima, ali moj lični utisak je da se oni oko toga ne brinu naročito. Uvek je tu pravni tim koji stoji uz njih.
Režim već predugo licitira sa izborima. Sada se, navodno, najavljuje i mogućnost i vanrednih predsjedničkih izbora. Da li je to uopšte izazov za studente?
Predsednička figura u skladu sa Ustavom Republike Srbije nema značajan autoritet u glavnim pitanjima koja se tiču trenutne društvene krize (otud parola “Nisi nadležan”). Sve dok je moguće srediti situaciju u Skupštini i Vladi RS, predsednički mandat nije relevantan. Predsednik licitira sa idejom da se on sam kandiduje za sledećeg premijera, svestan da SNS ne uživa podršku javnosti, dok on radi na ličnom brendiranju kako bi privoleo nove glasače da glasaju za figuru Aleksandra Vučića, umesto za političku partiju ili politički program. Najveći izazov za društvenu promenu je bilo upravo odvikavanje građana od potrebe za Vrhovnim Vođom i kulta ličnosti na koji smo istorijski navikli. Predsednička figura u Srbiji trenutno nema realnu političku moć – njegova moć dolazi iz sprege režima sa kriminalnim strukturama. Ambicija studentskog pokreta je u skladu sa Ustavom Republike Srbije: da se predsedničkoj instituciji vrate nadležnosti propisane Ustavom, i da se više ne vraćamo na situaciju gde se jedan čovek pita o svim društvenim pitanjima.
Koja je osnova studentskog programa za predstojeće izbore?
Studentski program pokriva glavne okosnice slobodnog društva kao što su nezavisno sudstvo i tužilaštvo, sloboda medija, slobodni i pošteni izbori, itd. Osnovni stub programa ostao je ispunjenje svih studentskih zahteva, dok je lustracija usvojena kao značajno načelo od strane svih struktura studentskog pokreta.
Kako postaviti mjerljive ciljeve za adekvatna rješenja?
Razlika između situacije u kojoj se država trenutno nalazi i željene situacije veoma je merljiva. Nadležnost svakog ministarstva, pritom, podrazumeva set ciljeva koji su neophodni za zdravo funkcionisanje sistema i društva. Precizne formulacije tih ciljeva tako da su oni dostižni i realni jesu izazovne, ali upravo zato na hiljade studenata i stručnih saradnika u svakoj oblasti rade na definisanju aspekata studentskog programa: vrlo preciznih, ostvarljivih, merljivih i vremenski realnih ciljeva koji će biti zadatak studentske liste u mandatu za koji ih biramo. Najveći izazov je, po mom mišljenju, objasniti društvu da je potrebno mnogo vremena da izađemo iz ambisa u koji smo upali; da promene neće doći preko noći i da to nije realno očekivanje za zemlju u kojoj je kriminal i korupcija duboko ukorenjeni u društvenim strukturama, gde su isti postali modus vivendi: “Koga treba da potplatim da bih dobio/la ono što mi je potrebno?”.