“A energija, ona je ista, jer kada se opredeliš za reggae muziku, tu nema penzije, širiš poruku i emituješ dobru energiju dokle god dišeš. Band upravo radi na rođendanskom albumu i sprema se za nastupe. Nema stajanja, nema nazad, samo napred”, rekao je Jovan Matić, frontmen Del Arno Benda, za Buka magazin.
Legendarni Del Arno Bend, nakon dugo godina, zasviraće 14. marta u Klubu studenata Banjaluka. Ovaj beogradski sastav je rodonačelnik reggae zvuka na ovim prostorima, a počeo je sa radom davne 1986. godine. Onovali su ga braća Jovan i Vladan Matić. Prvo ozbiljnije muzičko pojavljivanje imali su u klubu Akademija 1987. godine, nakon toga se pojavljuju i na prestižnom Subotičkom festivalu 1988. godine, a prvi album “Igraj dok te ne sruše” objavljuju 1989. godine. Njihov drugi album “Godina majmuna” izlazi uz pomoć SKC-a 1991. godine. Na tom albumu se nalaze stare i nove pjesme, a snimci su nastali na svirkama u SKC-u. Nakon izlaska trećeg albuma “Take it or leave it” 1993. godine, završava se prva faza Del Arno benda. Braća Matić raspuštaju prvu postavu i sa novim članovima 1995. godine objavljuju album “Reggaeneracija”. Ovaj album postaje jako uspješan sa hitovima poput “DAB je tu da spaja”, “Dim iz moje lude”, “Više nego život”, a na njemu se nalazi i odlična obrada pjesme “Treći svijet” grupe Haustor. Del Arno je svirao po raznim festivalima i solo koncertima širom ex-Yu prostora, a 2001. izlazi i kompilacija “Retrospective” na kojoj se nalaze pjesme sa nastupa. Vrijedno je napomenuti da se na toj kompilaciji nalaze i sasvim nove pjesme koje do tada nisu nigdje objavljivane. Godine 2006. DAB napokon objavljuje i studijski album “Vreme vide”. Nakon dugo godina studijske pauze, 2019. godine objavljuju i album “Ako ne znaš šta da radiš” .
Povodom dugoočekivanog koncerta u Banjaluci, novinar Buka magazina ostvario je zanimljiv intervju s vokalom i autorom Del Arna, Jovanom Matićem, i saznao više o detaljima iz njegove muzičke karijere.
Nakon dugo vremena, DAB je napokon u Banjaluci. Koliko te raduje dolazak u grad na Vrbasu i ima li nešto što te veže za ovaj grad i Krajinu?
Izuzetno se radujemo ponovnom dolasku u Banjaluku. Do sada je svaki naš dolazak bio izuzetan događaj. Ljudi su fenomenalni, a prostori u kojima smo svirali čarobni, na prvom mestu Kastel. Vrbas je pritom priča za sebe, ali to vi znate bolje od mene. Ne mogu, a da ne pomenem naš nastup u Prijedoru gde grupa entuzijasta zaista može da se pohvali sjajnim festivalom i, više od toga, sjajnim prostorom za svirke. Sve u svemu, za nas Krajina asocira samo na lepe uspomene i istinsko nam zadovoljstvo i čast što ćemo se opet uskoro družiti, 14. marta.
Četrdeset godina je Del Arna. Kad se osvrneš, kako ti sad sve to izgleda? Da li je imalo smisla? Da li je energija ista?
Zaista brojka deluje nestvarno kada uzmem u obzir sve sa čime smo se suočavali kroz ove četiri decenije. Naravno, bez ikakvog premišljanja mogu da kažem da je vredelo. Bend je kroz veoma težak period za sve nas u regionu držao, usudiću se reći, hrabro i nepokolebljivo plamen razumevanja, tolerancije i uvažavanja među ljudima. Dakle, sve ono čemu me je reggae naučio i vidljivo je da se naša poruka čula usprkos činjenici da je bila suprotna zvaničnim propagandama. Ljudi su nas čuli, mnogi osnivali svoje reggae grupe, radionice i slično. Ljudi su čuli našu poruku od Slovenije do Makedonije, pa čak Mađarske i ostalih okolnih država. Kako da ne budeš zadovoljan kada vidiš da su te poruke prošle usprkos preprekama koje su postavili ljudi koji zasnivaju svoju moć upravo na strahu, predrasudama i podelama. A energija, ona je ista, jer kada se opredeliš za reggae muziku tu nema penzije, širiš poruku i emituješ dobru energiju dokle god dišeš. Band upravo radi na rođendanskom albumu i sprema se za nastupe. Nema stajanja, nema nazad, samo napred.
Rodonačelnici ste reggae zvuka u bivšoj Jugoslaviji. Čini se da na početku niste bili baš prihvaćni od strane publike, jer osamdesetih su bili popularni sasvim neki drugi muzički pravci i bendovi. Kako ste uspjeli “isplivati”?
Kada smo osnivali band, rekao sam ljudima da nije bitno koji žanr sviramo i da ćemo, ako ga sviramo vrhunski, svakako privući pažnju publike. Utisak da nismo prihvaćeni nije, zapravo, adekvatna konstatacija. I to ne govorim radi demantija. Na našem prvom beogradskom koncertu, davne 1987. godine, u klubu Akademija, dobili smo termin usred radne nedelje, mislim utorak ili sreda. Dobili smo termin, iako u tom trenutku nismo imali album, već samo nekoliko demo snimaka. To je, da podsetim, u tom trenutku bio vodeći klub u gradu i zemlji, a poznat i u Evropi. Svi najveći svirali su tamo, dakle, nije bilo šale. Prodali smo preko četiri stotine karata i svirali dva bisa. Dakle, dobrom svirkom smo izazvali pažnju. Moram da dodam da je tačno da su ljudi na početku reagovali sa nevericom, jer smo u tom trenutku bili jedini autorski reggae band na ovim prostorima. Bilo im čudno, što je i normalno, jer je ekipa većinski bila rock orijentacije. Međutim, svuda gde smo se pojavili, izazivali smo pažnju, pa potom i odobravanje. Na festivalu u Subotici, 1988. godine, ušli smo među četiri najbolje grupe od početnih 237, a to je bio jugoslovenski festival. Ja bih rekao, da citiram Đokovića: “Not too bad”, za band koji svira muziku drugačiju od svih ostalih.
Bilo je uspona i padova. Možemo li percipirati Del Arno kao pticu feniks naše scene?
Kada se opredeliš za reggae muziku, u startu moraš biti svestan da si se postavio kao antisistemski nastrojeni, što u prevodu znači da sistem na tebe neće gledati blagonaklono. Neće te ni jedna firma finansirati da pljuješ po njoj. Dakle, u startu si u nekoj vrsti diskriminacije i taj teret nije lako nositi i on je uslovio svakako brojne promene u sastavu, te smo više nego jedan put bili prinuđeni da počinjemo praktično iz početka. Sa druge strane, mi nikada nismo bili band sastavljen od drugara iz kraja, već skupina potpuno različitih ljudi, i po godinama, i po interesovanjima, koja se okupila oko jedne muzičke ideje. Nije onda sasvim čudno da su neki pokleli zbog prvonavedenog razloga, a drugi su nastavili pratiti svoje muzičke ideje. Nas to nije zaustavilo, pa je možda pojam feniks opravdan, ali i to je deo reggae priče, nema predaje nikada. Neki od naših ljudi prosto su morali da prate svoj put i talenat. Pre svih Hornsman Coyote, koji je imao i idalje ima fenomenalnu karijeru i kao lider Eyesburna i kao reggae tronbonista i kao reggae autor. Mi nikada nismo prekinuli kontakt i 2025. godine smo zajednički radili na njegovom prvom reggae izdanju na maternjem jeziku. Zatim, naš trubač Roland Vajs je pošao putem produkcije, upisao je i završio Berklee akademiju u Bostonu i postao veoma cenjen u svom poslu. Tu je i naš Milan Petrović koji je postao jedan od najvažnijih blues i jazz klavijaturista kod nas i koji redovno objavljuje albume instrumentalne muzike. Na kraju, neke je pratila sreća, pa je naš klavijaturista Đorođe Vasović u najmračnijim delovima devedesetih godina dobio na lutriji vizu za SAD, gde je izgradio karijeru u brojnim reggae bandovima.
Vi ste bend u kojem ima skoro desetak članova. Kako uspjevate da održite red i mir i da li kod vas funkcioniše demokratski sistem ili imate autokratu koji o svemu odlučuje?
Muzika ne može da se upražnjava bez ega. Genijalni Jacques Brel umeo je da kaže da pevati pred ljudima nije prirodno. Međutim, ako se taj ego ne kontroliše, nemoguće je stvoriti bilo šta suvislo i u toj krhkoj ravnoteži leži tajna dobre saradnje u muzici. Tačno, ima nas mnogo, ali svi koji su prošli kroz band naučili su tu lekciju o egu. A oni koji to nisu uspjeli, nisu se dugo ni zadržali među nama. Princip je da u kreativnom procesu svi treba da učestvuju sa pozicije svog instrumenta. Najčešće, oko svih muzičkih pitanja se sve reši, da kažem, prirodnim konzenzusom. Nema ni sasvim apsolutne demokratije, ni apsolutne autokratije. Ima prosvećene saradnje i to, da kucnem u drvo, sasvim dobro funkcioniše, jer smo svi svesni da niko od nas nije vlasnik apsolutne istine, a uz to mi baratamo apstraktnom veštinom.
Ima li novih članova i, ako ima, kako su se prilagodili Del Arnu?
Ima, ali to nije ništa neobično, protok ljudi u bandu uvek je postojao. Ovih dana priključili su nam se mladi ljudi koji žele da budu deo DAB priče, neke od njih upoznaće Banjalučani 14. marta.
U jednoj pjesmi poručujete: “DAB je tu da spaja i ovoj priči nema kraja”. Čini se da su muzičari mnogo učinili da se spoje veze koje su razvezene devedesetih na Balkanu. Kako gledate na one muzikante koji te veze opet žele da razore?
Ima svakako onih čije karijere ne bi imale ni približan značaj kakav imaju da nisu usko vezani za elite čiji sam modus operandi već komentarisao ranije. Svi oni snagu izvlače iz neprekidnog deljenja ljudi i sejanja straha i jasno je iz ovoga šta mislim o takvim nazovi umetnicima. Za nas je, još od vremena pre nego što je počela golgota kojoj smo bili izloženi, važilo samo jedno pravilo: mir, tolerancija, razumevanje među svim ljudima bez razlike i tako je i danas. O ovima ne bih dalje trošio reči, jer ne zaslužuju.
Reggae je muzika revolucije, otpora. U zemlji iz koje DAB dolazi ima dosta razloga da se digne glas protiv nepravde, jer čini se da je kod vas neki vid revolucije u toku. Za šta se danas DAB bori?
Od osnivanja nismo promenili kurs u smislu da je naše zalaganje, nadanje i želja da se ljudi odnose jedni prema drugima onako kako, da kažem, reggae propisuje. To se nije menjalo, a i ne može, jer su osnovni stubovi na kojima počiva naša muzika, reggae muzika, upravo ti. Tu nema prostora za vrdanje, tako da se band i danas bori za te iste vrednosti. Ubeđen da samo one mogu biti putokaz za budućnost.
Ima li neka pjesma koja je lična karta DAB-a i zašto baš ta pjesma?
Uf, komplikovano pitanje, ali ako bih baš morao da izdvojim jedan poklič, to bi bio: DAB je tu da spaja. Ta rečenica sublimira sve ono za šta se zalažemo.
Koliko je današnja publika spremna da prima ozbiljne poruke, jer svjedoci smo da se danas muzika stvara i konzumira samo radi zabave?
Živimo epohu prezasićenog konzumerizma, epohu dekandencije, dva prilično jasna znaka da smo na raskrsnici i da će doći nešto novo. Nije mudro uopštavati, kao što nije realno očekivati da će svi biti spremni da, uslovno rečeno, “uključe mozak”. Onima koji plivaju u efemernim radostima neobuzdane potrošnje i raskalašenosti možda nema pomoći, ali pored njih ima mnogo onih koji žele da čuju i koji čuju. Oni čine našu, ali i publiku naših kolega.
Kako vidiš budućnost reggae i alternativne muzike na našem terenu? Da li se DAB sprema za neku turneju i kakvi su vam planovi?
Muzika je u problemu. Oni koji kontrolišu muzičku industriju pretvorili su je u konzumeristički proizvod, banalizovali i obesmislili i to važi na planetarnom nivou. Ali na drugoj strani nalaze se autori sa integritetom, čiji put je svakako teži, ali na duge staze sigurno efikasniji. Muzika ne može da umre. Industrija i ovaj besmisleni pristup mogu i to neće biti šteta. Ljudi imaju prirodnu potrebu za nadogradnjom i to jeste suština, a svi mi koji to uvažavamo bićemo voljni da to pružimo. Prosto, to važi na svim meridijanima.
DAB se sprema da obeleži četrdeset godina rada. Veliko mi je zadovoljstvo da najavim da će proslava upravo početi u Banjaluci, što mi je posebno drago. Sviraćemo gde god to bude moguće. Uz to, band snima album koji je rođendanski naslovljen “Povratak Dread I-a”. Prvi singl sa tog albuma “Jedno po jedno” već je na YouTube-u, pa poslušajte i vidimo se 14 marta.