Prikaz dve nove knjige: 1.
Roberto González, „War Virtually: The Quest to Automate Conflict,
Militarize Data, and Predict the Future / Virtualni rat: U potrazi za
automatizacijom sukoba, militarizacijom podataka i predviđanjem
budućnosti“, University of California Press 2022; 2.
Brian Hochman, „The Listeners: A History of Wiretapping in the United
States / Slušaoci: Istorija prisluškivanja u SAD“, Harvard University
Press 2022.
U književnosti se špijunske priče obično razvijaju po oprobanim
receptima. Na prvih nekoliko stranica, špijunska služba ili tajna vojna
jedinica zadaje misiju glavnom junaku. Misija je praktično nemoguća, jer
zahteva pristup visokotehnološkom oružju, novac i borbenu obuku, koji
su većini čitalaca nedostupni (to je deo njihove privlačnosti). Nekoliko
stotina stranica, mnogo krvoprolića i neočekivanih obrta kasnije
protagonista će prikupiti dovoljno obaveštajnih podataka i ubiti prave
ljude, deaktivirati bombu ili sabotirati negativce. Kad protagonista
uspe, priča se završava.
Špijunske priče iz stvarnog života nisu toliko uzbudljive, a još
manje tako jednostavne. U naše vreme, tajne agente su zamenili
automatizovani sistemi. Junaci nadzora pod okriljem države danas su
stručnjaci za sajber bezbednost koji hakuju operativne sisteme pametnih
telefona iz kancelarija u predgrađu, kompjuterski inženjeri koji kod
kuće usavršavaju algoritme biometrijskih kamera, i vojnici u civilu koji
analiziraju geolokacijske podatke da bi neko drugi izveo udar dronom.
Većinu ljudi koji u tome učestvuju ne smatramo agentima ili špijunima.
Oni su menadžeri proizvoda, inženjeri, analitičari podataka ili
„obaveštajni istraživači“. Njihov posao često izgleda tako obično da i
sami zaboravljaju da se bave špijunažom. Neki to možda nikada i ne
shvate.
Dve nedavno objavljene knjige – Slušaoci: Istorija prisluškivanja u Sjedinjenim Državama Brajana Hohmana i Virtualni rat: U potrazi za automatizacijom sukoba, militarizacijom podataka i predviđanjem budućnosti
Roberta Gonzalesa – poslednje su u nizu novih naslova koji se bave
genealogijom, uticajem i budućnošću savremenih režima nadzora. Ali ove
autore izdvaja to što se udaljavaju od uobičajenih protagonista
špijunskih afera, amoralnih izvršnih direktora koji prodaju špijunski
softver diktatorima ili zlokobnih vladinih službi koje monopolišu moć.
Umesto toga oni se bave prosečnim ljudima čije težnje podstiču
ekspanziju nadzora. Brižljivo istražena građa omogućava Hohmanu i
Gonzalesu da se bave sitnim kriminalcima koji špijuniraju državu,
stručnjacima iz društvenih nauka koji misle da su roboti rešenje za
nedostatke naše civilizacije i analitičarima podataka koje Silicijumska
dolina privlači velikim platama. Hohman i Gonzales nam pokazuju kako
ekspanzija nadzora nije toliko rezultat veštih mahinacija zlih ljudi,
koliko produkt monotone političke ekonomije.
***
Slušaoci govore o istoriji prisluškivanja u Sjedinjenim
Državama kroz biografije prosečnih ljudi. „Gde god je to moguće, ova
knjiga je usredsređena na ljude“, piše Hohman u uvodu. „Motiv za to je
jednim delom u suprotstavljanju dugotrajnoj tendenciji u studijama
nadzora da se službama pripisuje vanredna moć“, na primer Nacionalnoj
bezbednosnoj agenciji, Federalnom istražnom birou i Centralnoj
obaveštajnoj agenciji. Hohman se zato okreće kriminalcima, biznismenima,
špijunima i inovatorima. Njegova priča počinje od D. S. Vilijamsa,
zloglasnog kalifornijskog osuđenika. Vilijams je zatvoren zbog
presretanja korporativne komunikacije, prodaje informacija berzanskim
trgovcima i bogaćenja putem nezakonite špijunaže. Zvuči kao tipična
karijera savremenih sajber kriminalaca, koji rutinski hakuju
korporativne servere i varaju finansijska tržišta, ali Vilijams je
zapravo bio prva osoba osuđena za presretanje elektronskih poruka u
Americi: „Bilo je to – evo neočekivanog preokreta – davne 1864.“
Hohman nam opisuje ličnosti poput Vilijamsa kako bi naglasio da
„nadzor jeste i uvek je bio konstitutivni element našeg komunikacionog
ekosistema“. Prisluškivači su stupili na scenu u vreme građanskog rata, s
vojnicima koji su počeli da se kače na električne kablove čim je krenuo
prenos ratne komunikacije. Iz vojnih kampanja, elektronsko slušanje se
širi na policijske potere, a zatim i u lokalne pravosudne organe. Negde
oko 1895, otprilike u vreme kada su opštinske telefonske kompanije
uspostavile svoje mreže u Njujorku, i mafijaški bosovi i policija
počinju da iznajmljuju prazne kancelarije kao ‘gnezda’ za
prisluškivanje. Plaćali su ljude da satima sede pogrbljeni s telefonskim
slušalicama i prate privatne telefonske razgovore širom grada. Mnogi od
njih su prošli posebnu tehničku obuku dok su bili u vojsci i jedva su
čekali da unovče svoje veštine.
U početku su operacije prisluškivanja koje su preduzimali državni
agenti i kriminalci, ističe Hohman, bile nasumične, eksperimentalne i u
skladu sa zakonom. Vrhovni sud će o legalnosti prisluškivanja bez naloga
odlučivati tek 1928, pošto je elektronska špijunaža već postala široko
rasprostranjena. Nadzor su za potrebe policije često obavljale privatne
firme, veštije u kriminalnom ponašanju. Ljudi poput Vilijama Bernsa,
američkog tajnog agenta koji je prešao u privatne detektive, prodavali
su svoje visokotehnološke špijunske usluge svakome ko je mogao da ih
plati. Baš kao današnje specijalizovane kompanije za nadzor, Berns je
nove tehnologije – kojima barataju elitni timovi profesionalnih
slušalaca smeštenih u improvizovanim kancelarijama širom većih gradova –
nudio i pravosudnim službama i privatnim građanima. Njegova firma je
rešila niz poznatih slučajeva širom zemlje i punila naslovne strane
novina svojim najsavremenijim špijunskim alatima. Berns je nove
tehnologije nadzora popularizovao i tako što je pisao i režirao niz
pozorišnih predstava koje su se bavile temama privatnosti i špijunaže.
Do trenutka kada je Vrhovni sud ograničio ovlašćenja policije i ostalih
službi da se kače na telefonske linije ili presreću telegrafe, pravo na
privatnost postalo je tema široke javne diskusije. Ušli smo u vek
pravnih debata nove ere umreženih komunikacija.
Polako ali sigurno, otkriva nam Hohman, prisluškivanjem počinju da se
bave i druge vladine službe. Tokom Drugog svetskog rata, vojni naučnici
su izumeli tranzistor, poluprovodnički uređaj koji je utabao put
minijaturnim spravama za snimanje, manjim od kocke šećera i tanjim od
poštanske markice. Tokom 1950-ih industrija prisluškivanja rasla je
eksponencijalno, predvođena ljudima koji su privatnim detektivima i FBI
agentima prodavali fantastične nove uređaje zvane „bubice“. Tržište
špijunaže preplavile su masline za martini opremljene mikrofonima,
tabakere koje služe kao prislušni aparati i mini uređaji za snimanje
skriveni u ramovima za slike. Tiražni mediji kovali su u zvezde
proizvođače novih špijunskih tehnologija, dok su istovremeno upozoravali
na „američku epidemiju prisluškivanja“ koja ugrožava individualnu
privatnost.
Danas imamo nove reči za prisluškivanje novih medija. Aplikacije za
razmenu enkriptovanih poruka prenose razgovore koji se mogu „hakovati“,
„zaraziti“ ili „ozvučiti“ naprednim tehnologijama nazvanim po grčkim
mitovima ili holivudskim blokbasterima: Pegaz, Fantom, Predator.
Privatne kompanije za nadzor razvijaju i prodaju kompleksne sisteme koji
su u stanju da tajno preuzmu čitav sadržaj nečijeg pametnog telefona i
prenesu ga na udaljeni server. Širom sveta, mediji izveštavaju o
ekspanziji tehnologija koje vlade koriste protiv kriminalaca, šefova
drugih država, novinara i branitelja ljudskih prava. U poslednje vreme i
novinari i stručnjaci upozoravaju da smo ušli u novu eru ljudske
istorije obeleženu sveprisutnim nadzorom.
Slušaoci su koristan podsetnik na upadljive sličnosti našeg sa prošlim režimima nadzora. Uzmimo, na primer, nedavne vesti
o tome kako je FBI nabavljao krijumčareno sajber oružje. U junu 2019,
tri mlada kompjuterska inženjera doletela su u Njujork sa aerodroma Ben
Gurion u Tel Avivu. Kako je otkrio New York Times, poslala ih je kompanija NSO Grupa
da za FBI pokažu kako radi novi vodeći proizvod izraelskih špijunskih
firmi, pod nazivom Fantom. Skladište u predgrađu Nju Džersija možda nije
bilo ugledno mesto za prodajnu demonstraciju, u poređenju sa njihovim
ranijim poslovnim putovanjima: karijeru su izgradili obilazeći vlade
širom severne Afrike, Bliskog istoka i zapadne Evrope. U Americi,
inženjeri su FBI agentima demonstrirali alat NSO Grupe za hakovanje
pametnih telefona ‘bez klika’.1
Za pozamašnu sumu, s tim alatom bi vlada Sjedinjenih Država mogla da
preuzme svaku pojedinačnu komponentu u operativnom sistemu pametnog
telefona – enkriptovane poruke, mejlove, audio i video snimke – i
prebaci ih na kilometrima udaljen server.
Otkrića o poslovima koje je FBI sklapao sa NSO Grupom izazvala su
skandal. Ministarstvo trgovine SAD je 2021. stavilo ovaj izraelski
startap na crnu listu, što znači da mu je zabranjeno da posluje sa
entitetima čije se sedište nalazi u SAD, dok ga kompanije Meta i Apple
tuže za milionsku odštetu; na stotine zaposlenih je otpušteno, a firma
je sada navodno na ivici bankrota. Međutim, obrazac čitave ove afere
nije ništa novo: kao što Hohman dokumentuje, američka vlada još od
početka 20. veka prepušta poslove nadzora tehničarima sa vojnom obukom. I
nekad su, kao i danas, vladine službe jedva držale korak sa tehnološkim
razvojem. Istina, zabavni poslovni prostori bez pregrada i krcati
mini-barovi savremenih startapova za sajber bezbednost ne liče na stara
gnezda za prisluškivanje skrivena po njujorškim soliterima, ali im je
uloga u suštini ista. I jedni i drugi vrše vanpravnu špijunažu za račun
vladinih službi kojima nedostaje tehnička infrastruktura i kadar da bi
to radile same. Samo što sad umesto legendarnog „detektifona“ Vilijama
Bernsa imamo Pegaza NSO Grupe, pastuva sa belim krilima iz grčkih
legendi.
Primeri iz prošlosti, naravno, ne čine sadašnjost manje strašnom.
Nove tehnologije nadzora konsoliduju državno-korporativnu moć na štetu
onih koji su već razvlašćeni tokom vekova rasno selektivnog kapitalizma i
kolonijalnog izrabljivanja. U poslednjem delu Slušalaca Hohman
posebno naglašava nasleđe rasizma. Do 1960-ih, hladnoratovski
antikomunizam i antiradikalizam podstakli su FBI, CIA i pravosudne
službe širom zemlje da preduzmu sveobuhvatni nadzor aktivista uključenih
u borbu protiv imperijalizma i rasizma. „Kazneni pristup policiji i
kriminalu“, piše Hohman, „podstakao je normalizaciju prisluškivanja u
Americi“. Ranije smatrana za kriminalni poduhvat, elektronska špijunaža
je vremenom postala sinonim za sprovođenje reda i zakona, imperativ koji
je gušio mejnstrim pokrete za pravo na privatnost. Kontraobaveštajni
program (COINTELPRO)
ustupio je mesto militarizovanoj policiji u ratu protiv droge, što se
zatim transformisalo u državu nadzora posle napada 11. septembra.
Ipak, Hohmanova ključna poenta glasi da savremenu državu nadzora ne
bi trebalo da tretiramo kao monolitnu. Iz 150 godina istorije opisane u Slušaocima
ukazuje se ono što Hohman naziva razornom „banalnošću elektronskog
nadzora u Americi“. Špijunaža je bila i ostala zavisna od tehnologija
koje čine sastavni deo svakodnevnog života – i uvek je zavisila od rada
ljudi koji svoj rad često smatraju krajnje prizemnim. Danas,
visokotehnološki nadzor pogubno širi moć države upravo zato što su mnogi
od nas obuzeti njenom mehanizacijom, hteli mi to ili ne.
Sličnu pouku iznela je Hana Arent pre 60 godina, dok je izveštavala
sa suđenja Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu, primećujući „banalnost zla“.
Njen izraz će narednih decenija postati kliše za svaku priliku i Hohman
je ne citira, možda iz straha od pogrešnih paralela između
nacionalsocijalizma i savremenih država nadzora. Ipak, uvid Hane Arent u
mehanizaciju nasilja prilično je relevantan u digitalnom dobu.
Najdestruktivnije režime, pisala je Arent, često održava
„administrativna mašinerija“ sastavljena od ljudi koji, možda
tvrdoglavo, „nikada ne shvataju“ šta su uradili. Smrtonosne politike
moguće je realizovati zahvaljujući tome što zaposleni iz dana u dan
naprosto dolaze na svoj posao i popunjavaju formulare.
Na sličan način nam Slušaoci skreću pažnju na činjenicu da
je značajan deo posla uloženog čak i u najrazornije vrste nadzora,
uglavnom neupadljiv. Vojni obaveštajci često porede analizu
geolokacijskih podataka za utvrđivanje mete dronova sa kancelarijskim
poslom u bilo kojoj civilnoj tehnološkoj firmi. Nedavno smenjeni izvršni
direktor NSO Grupe, Šalev Hulio, prodaju oružja za nadzor uporedio je
sa radom u automobilskom salonu. „Recimo da Mercedes nekome proda
automobil“, objasnio je Hulio prošlog leta za izraelski sajt Israel Hayom, „a onda pijanac sedne za volan, pregazi nekoga i ubije ga. Da li ćemo za tu smrt kriviti zastupništvo Mercedesa?“
Možda je to razlog zašto čak i najoštriji insajderski izveštaji iz Silicijumske doline – kao što je Uncanny Valley
(2020) Ane Viner – govore kako su kapitalizam nadzora izgradili
menadžeri u pauzama između besplatnog časa joge i posete svom mini-baru.
Mnogi radnici koji su proveli godine prikupljajući lične podatke sa
pametnih telefona i prateći ponašanje korisnika na onlajn platformama,
svoj rad smatraju običnom uslugom, koja se rado pruža u zamenu za
velikodušne beneficije i visoke plate.
***
U Virtualnom ratu, Gonzales ispituje težnje ljudi iz centra
militarizovanih tehnoloških sektora u Americi, u želji da upozori
čitaoce na blisku budućnost u kojoj opšti nadzor i automatizovano
ratovanje urušavaju demokratiju i ljudske živote. Ovaj antropolog
kulture svoju analizu smešta među naučnike iz društvenih oblasti,
karijerne generale i izvršne direktore iz Silicijumske doline, prave
pokretače razvoja virtualnog ratovanja. Šest brižljivo dokumentovanih
poglavlja potcrtava domet američkih ratnih industrija, obuhvatajući
pitanja koja su izazvala značajnu pažnju medija, naučne i šire javnosti
tokom protekle dve decenije kao što su razvoj smrtonosnog autonomnog
oružja, militarizovano prediktivno modeliranje, visokotehnološke
psihološke operacije i sajber ratovanje.
Antropološka perspektiva knjige je dragocena, ali nije tako nova kao
što to Gonzales predstavlja. Autor propušta mnoge etnografe, istoričare i
novinare koji su već izneli solidne analize ovih tema, od etnografskog prikaza
digitalne razvlašćenosti Ujgura u kineskoj provinciji Sinđan Darena
Bajlera, do istraživačkih reportaža Lorenca Frančeski-Bićeraja o komercijalnoj i državnoj
industriji špijunskog softvera. Narativni luk knjige prilično je
klišetiran, sa perspektivom tehnološkog razvoja koji gura čovečanstvo u
distopijsku budućnost gde ratove vode roboti ubice, dok botovi veštačke
inteligencije divljaju. „Rat 4.0 je pred nama“, upozorava Gonzales.
„Izgleda da će naučna fantastika uskoro postati naučna činjenica“.
Osnovna pretpostavka Virtualnog rata sugeriše da ne treba
verovati ničemu što ima veze sa vojskom, ali čitaoci neće do kraja
saznati zašto. Investicioni ogranak Centralne obaveštajne agencije, In-Q-Tel,
nazvan po junaku iz serijala o Džejmsu Bondu, kupuje startape
specijalizovane za sve, od genetskog sekvenciranja do rudarenja
podataka. Profesori psihologije dobijaju sredstva od Pentagona kako bi
sa vojnicima vežbali poverenje u robote borce. Pentagon zapošljava na
stotine tek diplomiranih doktora nauka iz oblasti inženjerstva, da
proizvode kompjuterske modele za predviđanje društvenih nemira i
političke nestabilnosti bilo gde u svetu. Sve su to veoma važne
činjenice, ali se ne razmatraju u ulozi tog razvoja – koji američku
ekonomiju vezuje za nastavak krvavih ratova u inostranstvu i
militarizaciju policije kod kuće, na primer.
Između redova u Gonzalesovim studijama slučaja ukazuje se jasniji
narativni luk. Knjiga je najzanimljivija kada je etnografska, kada se
bavi ljudima koji pokreću razvoj novih tehnologija. Jedan takav lik je
Adam Rasel,
ragbi zvezda sa univerziteta Djuk na kome je diplomirao antropologiju,
postdiplomski stipendista Oksforda i istraživač u Agenciji za napredna
istraživanja u oblasti odbrane (DARPA). Početkom 2000-ih Rasel je na
Oksfordu napisao disertaciju o muškosti, steroidima, samo-optimizaciji i
dizanju tegova u južnoj Engleskoj. Nekoliko godina kasnije, počeo je da
piše istraživačke izveštaje o biotehnologiji i jačanju performansi
borbenih vojnika za Pentagon. Rasel se brzo uspinjao u istraživačkim
redovima nacionalne bezbednosti, u skladu sa potrebama za kvalitativnim
istraživanjem u proceni inteligencije ljudi i mašina. Krajem 2010-ih
Rasel je izbio na čelo istraživačkih jedinica za borbu protiv terorizma,
unoseći kontekstualizovano znanje o specifičnim kulturama u skupove
velikih podataka za buduće oružane sukobe.
Kako nam opisuje Gonzales, Rasel je oličenje ključne uloge naučnika u
automatizaciji rata. Njegova disertacija je „pronicljiva“ i
„nekonvencionalna“, i pokazuje značaj prikupljanja ogromnih količina
sociokulturalnih podataka za policijske potrebe prediktivnog modeliranja
i za simulacije rata. Raselove DARPA inicijative takođe su
„pronicljive“, kao primer „ekstremnog redukcionizma“ kojim se
pojednostavljuju „dvosmislene i neuhvatljive društvene konstrukcije na
proste varijable koje se mogu kvantifikovati da bi se unele u
kompjuterske modele“ – a sve to navodno radi „zaštite slobodnog sveta“.
Rasel je jedan od više stotina inženjera i naučnika iz društvenih
oblasti, koji iza zatvorenih vrata moćnih institucija pokreću ekspanziju
opšteg nadzora – presretanje komunikacija, rudarenje objava sa
društvenih mreža, analize videa snimljenih dronom. Njih je lako zavesti
„tehno-optimizmom“, kaže Gonzales, idejom da će „naučne i tehničke
inovacije na kraju rešiti složene društvene, ekonomske i ekološke
probleme“.
Međutim, ljudi poput Rasela samo su delimično opisani u Virtualnom ratu;
u knjizi oni retko govore u svoje ime. Gonzales je obavio impresivan
broj intervjua sa vojnim veteranima, inženjerima iz Silicijumske doline i
vojnim istraživačima, ali u samoj knjizi je malo referenci na te
razgovore i još manje direktnih citata; svi ti likovi i pojave uglavnom
autoru služe kao metafore. Vojni istraživači i korporativni inženjeri su
zlonamerni praktičari novih „mračnih veština“, piše Gonzales. Oni su
ugrađeni u „totalitarne institucije“ koje su sklone oblikovanju „ideja,
stavova i ponašanja publike, zarobljene vlastitim kompulzijama“. Rizike
novih tehnologija svakako ne treba potcenjivati, ali ne treba ni
precenjivati njihovu moć. Ne postoji crna magija kojom se razvijaju
militarizovane tehnologije nadzora – samo trošenje previše državnih
resursa, koje bi bilo pametnije uložiti u borbu protiv klimatskih
promena ili za univerzalnu zdravstvenu zaštitu.
Upadljiv je raskorak između zapanjujuće naivnosti tehnološke
industrije i dugotrajnih, dobro dokumentovanih veza Silicijumske doline
sa vojskom. Ipak, kriviti pogrešno usmeren tehno-optimizam za sve,
odvlači pažnju od sistema eksploatacije i profitiranja koji oblikuje
težnje ljudi. Tehno-optimizam svakako pulsira korporativnim tehnološkim
kampusima, dizajniranim tako da se svaki zaposleni oseća nesputano dok
čini svet boljim mestom. Većina onih koji su proveli više godina u
Silicijumskoj dolini svedoči
kako ovo početno zavođenje – sredstvima kao što su moto kompanije kojim
se zaposleni obavezuje da „ne čini zlo“, besplatna kombuha i kanta za
kompost – uglavnom ustupa mesto podmuklom odsustvu promišljanja usred
gotovo preterane materijalne ekstravagancije. Kao što je Viner opisala,
većina tehnoloških radnika ne ide u kancelariju svaki dan misleći da su
moralno superiorni ili da spasavaju svet. Oni uglavnom imaju plate od
6-7 cifara, kupuju nekretnine i uživaju egzistencijalnu stabilnost u eri
obeleženoj finansijskom, klimatskom i političkom nesigurnošću. „Lako je
ustupiti sebe kompaniji, podvrgnuti se svojevrsnom transferu
identiteta“, kaže Viner. „Teško je odoleti“.
Izgleda da se u poslednje vreme nekim tehnološkim radnicima vraća
kritičko promišljanje. Od kasnih 2010-ih novinski naslovi najavljuju
„političko buđenje“ Silicijumske doline, a svakih nekoliko godina se
ističu zahtevi da kompanije otkažu unosne ugovore sa vojnim i
policijskim službama. Tako su 2018, na primer, Guglovi inženjeri odbili
da rade na bezbednosnom alatu za Project Maven, koji je
američku vojsku snabdevao veštačkom inteligencijom za snimanje
dronovima. „Verujemo da Gugl ne bi trebalo da ulazi u ratni biznis“, napisali
su u peticiji sa više hiljada potpisa. Godinu dana kasnije, inženjeri
Majkrosofta osudili su prodaju hedsetova za virtuelnu realnost vojsci za
potrebe borbene obuke. „Nismo pristali da radimo na razvoju oružja“, rekli
su oni koji su godinama razvijali tehnologiju proširene stvarnosti.
„Zahtevamo da se sasluša naš stav o tome kako će se koristiti naš rad“.
Opor je 2021. izbio u Guglu i Amazonu kada se saznalo za ugovor vredan
1,2 milijarde dolara za snabdevanje Izraela i njegove vojske alatima
veštačke inteligencije i drugim računarskim uslugama. Uzbunjivači su
opisivali dehumanizujuće posledice tehnologija u rukama okupatorske
vojske, koje služe za identifikaciju izraza lica, pokreta, emocija, pa
čak i za proveru da li neko govori istinu. Kako je jedan palestinski
programer u Guglu nedavno rekao za New York Times: „Projekat Nimbus
čini da se osećam kao da zarađujem na ugnjetavanju svoje porodice“.
Raste svest da lična etička načela nisu, a možda nikada nije ni trebalo
da budu u skladu sa proizvodom nečijeg rada.
Komentatori pripisuju ovo suočavanje dolasku Donalda Trampa na vlast u Sjedinjenim Državama, shvatanju javnosti da savremeni kapitalizam zavisi od sveprisutnog nadzora ili ceni koja se militarizovanoj policiji
plaća u ljudskim životima – od Sjedinjenih Država do Palestine. Šta god
da je u pitanju, sve više zaposlenih shvata da su plate u kojima su
godinama uživali stizale uz opasno otuđenje. Otpor sada potresa neke od
najmoćnijih svetskih kompanija, gde se kritika tradicionalno gušila
ugovorima o neotkrivanju informacija i velikodušnim beneficijama.
Važno je uporno postavljati pitanje kako su se čak i ljudi iz
najudobnijeg korporativnog okruženja osetili prinuđenima da preduzmu
takvu vrstu političke akcije. Odgovori bi mogli da podstaknu novonastale
pokrete za institucionalne i sveobuhvatne promene. Za manje od jedne
decenije, tehnološki radnici su osnovali grupe kao što su Koalicija tehnoloških radnika, Stop Killer Robots i Međunarodni komitet za kontrolu robotskog naoružanja.
Malo je verovatno da će ove organizacije same zaustaviti automatizovano
ratovanje, sveprisutan nadzor i kazneni policijski rad. Ali pragmatično
govoreći, takvi pokreti su za samo nekoliko godina u mejnstrim uveli
zahteve za regulaciju veštačke inteligencije i novih tehnologija za
nadzor. Uticaj je toliko snažan da čak ni Virtualni rat, sa
svojim opštim distopijskim tonom, ne može da odoli optimizmu: „Zasad
relativno mala, ali sve veća grupa inženjera, istraživača i naučnika“,
podseća Gonzalez svoje čitaoce u zaključku knjige, „suprotstavlja se
spremnosti tehnoloških rukovodilaca da zadovolje potrebe ministarstva
odbrane za virtualno ratovanje“.
Ti pokreti imaju svoje prethodnike vredne pamćenja. Opasnostima
militarizovanog tehnološkog sektora i pre su se suprotstavljali oni koji
rade na razvoju potencijalno smrtonosnih sistema. Sedamdesetih godina
prošlog veka, kompjuterski operatori i inženjeri od Njujorka do San
Franciska okupili
su se pod parolom „Kompjuteraši za mir“. Mnogi su bili radikalizovani
antiratnim pokretom i smatrali su da njihov rad direktno podstiče rat u
Vijetnamu. Predvodili su „širenje svesti“ među svojim kolegama,
protestovali su protiv kompanije Honeywell Aerospace zbog razvoja bombi i osudili „korporativni rasizam“ kompanije International Business Machine
(IBM) zbog njenih poslova sa režimom u Južnoj Africi u vreme
aparthejda. Kritičke istorije uspona Silicijumske doline, uključujući
knjigu Freda Tarnera Od kontrakulture do sajberkulture (2006),
pokazuju kako je ta politička svest slabila pod uticajem neoliberalnih
tržišnih reformi i pogrešno usmerenog utopizma ranog digitalnog doba. U
tom smislu, danas je pobunu sve većeg broja inženjera, programera i
istraživača protiv militarizma, bolje nazvati ponovnim
političkim buđenjem. Pružiti pomoć da se čuje glas onih koji su u
središtu tih pokreta, može učiniti budućnost onlajn nadzora i
automatizovanog ratovanja manje neizbežnom. U najmanju ruku, moglo bi
podstaći i ostale da krenu njihovim stopama.
***
Žestoke kritike političkog nasilja je lakše svariti kad su krivci
mutne institucije. Teško je shvatiti koliko je posao nadzora apsurdno
običan – i oduvek je bio takav. Možda je to zato što je njegov uticaj
krajnje neobičan za one koji su decenijama podvrgnuti kaznenom
policijskom radu ili vojnoj okupaciji. Izraelska vojska širom Palestine
koristi tehnologije za prepoznavanje lica, koje narušavaju poslednje
ostatke privatnosti građana: žene se žale da su im kamere usmerene
direktno u kuće, a deca prijavljuju slučajeve pritvaranja zbog pogrešne
identifikacije. Aktivisti mreže Black Lives Matter iz Njujorka i
Mineapolisa bačeni su u zatvor pošto su praćeni na društvenim mrežama i
gradskim ulicama, uz pomoć softvera za vađenje podataka i policijskih
dronova. Represivni efekti novih tehnologija nadzora najizraženiji su
prema onima koji su već rasno kategorisani kao potencijalni teroristi i
kriminalci.
Borba protiv ovih neobičnih uticaja zahteva prepoznavanje njihovog sasvim običnog porekla. Istraživači sa univerziteta Carnegie Mellon sarađuju sa biometrijskim startapom Oosto,
čije kamere identifikuju i nadgledaju Palestince u većim gradovima i na
kontrolnim punktovima širom okupirane Zapadne obale. Prototip drona
koji su američke policijske službe koristile za nadzor istaknutih
demonstranata iz Pokreta za crne živote, napravili su programeri iz
Majkrosofta. Neke od nas će možda ohrabriti vest da se tehnološki
giganti i ugledni univerziteti okreću antirasističkim platformama i
agendama orijentisanim ka ljudskim pravima, zabranjuju prodaju određenih
tehnologija za prepoznavanje lica policijskim upravama u SAD ili podižu
tužbe protiv kompanija specijalizovanih za sajber špijunažu zbog
hakovanja korporativnih servera. Ipak, ove jednokratne akcije uglavnom
su kozmetičke. Ekonomski podsticaji koji privlače toliko radnika u
industriju nadzora još uvek su jači.
Istrajnom analizom te činjenice Slušaoci i Virtualni rat
nas podsećaju zašto je važno govoriti o nadzoru. Lako je okriviti
zlokobnu državu nadzora za našu stvarnost rasprostranjene špijunaže i
automatizovanog ratovanja. Istina je banalnija – i možda je teže suočiti
se s njom.
Sophia Goodfriend, Boston Review, 29.09.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 17.11.2022.
________________
- Dok
u svim poznatim vrstama hakovanja korisnik mora da preuzme neki fajl
ili da klikne na neki link da bi mu uređaj bio kompromitovan,
„zero-click“ napad omogućava pristup mobilnom ili kućnom uređaju bez
ikakvih aktivnosti korisnika; prim.prev.