Biljana Đorđević je docentkinja na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i kopredsjednica Zeleno-levog fronta. U razgovoru za BUKA magazin govori o rješenjima za trenutnu krizu u Srbiji, mogućnostima koordinacije antirežimskog fronta, izazovima očuvanja autonomije univerziteta, faktoru međunarodnog uticaja. “Kraj neće biti pobeda na izborima, već prenošenje vlasti sa nelegitimnih predstavnika na legitimne. Najvažniji zadatak ove generacije je da se to odigra na miran način”, kaže Đorđević.
Postoji li rješenje za trenutnu situaciju u Srbiji?
Režim u Srbiji je odbijao sva dosad ponuđena rešenja za krizu u Srbiji. U jednom periodu, početkom 2025. godine, postojala je ideja tzv. prelazne vlade, i veći deo parlamentarne opozicije je to nazvao predlogom Vlade narodnog poverenja, i za to rešenje institucionalni prozor bio je u trenutku kada je pala Vlada Miloša Vučevića zbog toga što su naprednjački batinaši slomili vilicu studentkinji u Novom Sadu. Tada uz to rešenje nije stao ceo studentski pokret, olenumi nekih univerziteta su iznosili kompatibilne predloge ali to nisu činili svi i izgubili smo momentum. Ne tvrdim da bi vlast na to pristala, ali da je tada napravljen koordinisani antirežimski front koji staje iza istog predloga rešenja krize, mislim da bi ga bilo znatno teže odbiti. Osnovni zadatak takve vlade trebalo je da bude priprema slobodnih i poštenih izbora što se direktno nadovezivalo na ispunjenje preporuka ODIHR-u ali i zahteva EU vezanih sa Reformsku agendu. Onda je studentski pokret zatražio izbore i svi smo ih u tome podržali. Međutim, moram da priznam, naivno je bilo verovanje studenata da će dobiti izbore koje traže svega par nedelja od formiranja nove Vlade. Pet meseci od tog zahteva, izbora nema, i to je još jedan predlog rešenja koji je režim odbio.
Naravno, izbora u jednom trenutku mora biti. Zato je ključno da se za njih pripremamo, koordinišemo se i da ih dočekamo kao antirežimski front spremni, ma kad bili. Režim se nada da će se revolt umanjiti, da će otpor biti skršen represijom, i da će oni nekako preživeti i nastaviti sve kao pre. Mislim da se sa tim kockaju, jer se to neće dogoditi, ali nas mogu uvesti u još dublju krizu i iako odgovornost za to snose oni, cenu ćemo platiti svi. Zbog toga moram da kažem da kraj neće biti pobeda na izborima, već prenošenje vlasti sa nelegitimnih predstavnika na legitimne. Najvažniji zadatak ove generacije je da se to odigra na miran način. I to je istovremeno stvar koja nas najviše brine, jer s druge strane imamo režim koji pokazuje nespremnost da prizna sudske odluke. Odličan primer za to je situacija u Zaječaru, gde je sud zaključio da Skupština nije konstituisana na valjan način, a kako su rokovi za njeno konstituisanje u međuvremenu istekli, neophodno je raspisati nove izbore. Ignorišući sudsku odluku, režim je nasilno, uz pretnje i zastrašivanje privatnog obezbeđenja, ipak uspostavilo očigledno ne samo nelegitimno već sada i nelegalno izabranog gradonačelnika.
Da li je ta situacija krizna samo za režim?
Krizna je situacija za celo društvo i sve aktere, jer su sad svi pod lupom – i univerzitet i škole, i pravosuđe, i zdravstvo, i partije, i sindikati, i civilno društvo. To ne mora nužno da bude loše jer može podstaći potrebno redefinisanje odnosa između aktera, transformaciju aktera, transformaciju nekih institucija, podsticaj da, parafraziraću Gramšija, nešto staro što je bilo loše ili što je prevaziđeno umre, a nešto novo što bi bilo bolje se rodi. Mada sve može postati i gore, ako se u željenim promenama ne uspe. Često se kaže da je kriza trenutak neizvesnosti koji može voditi i ka iznenadnom poboljašnju, ali i ka pogoršanju situacije. Poboljšanje, za mene, bila bi mirna smena vlasti i transformacija društva, a pogoršanje – beloruski scenario.
Kako tumačite odbijanje studenata u blokadi da sarađuju sa opozicijom?
Za mene je to bilo smisleno i jedino ispravno dok je to bilo samo pitanje studentskog organizovanja, očuvanja autonomije i autentičnosti studentskog pokreta. Posebno zato što se blokada dešava na fakultetima na kojima je i inače zabranjeno partijsko delovanje. Kao univerzitetskoj radnici koja je i politički aktivna, meni je bilo izuzetno važno da se poštuje autonomija univerziteta i sama sam to oduvek činila. Ne postoji nijedan dokaz da je drugačije osim zlonamernih pokušaja režima. Naime, u toku je kampanja blaćenja koja je mene i brojne moje kolege sa više univerziteta targetirala kao saradnike stranih službi i rušitelje države. Lažna nevladina organizacija Centar za društvenu stabilnost, u stvari GONGO organizacija u čijem timu je i ministar za evropske integracije, u režimskim medijima promoviše specijalni serijal sa tom agendom. Kao “dokaze” da nas prikažu kao strane agente i neprijatelje države koriste to što smo se usavršavali u inostranstvu na prestižnim univerzitetima ili što imamo međunarodnu akademsku razmenu. Dakle, u tom kontekstu, usko shvaćenoj partijskoj pa i izbornoj politici mesta nema na fakultetima.
Međutim, studentski pokret je odavno prerastao samo studentsko organizovanje, pledira da predstavlja građane i to posebno od trenutka kad je zatražio izbore i krenuo sa sastavljanjem izborne liste. U tom trenutku on je postao opozicioni politički akter i kao takav, posebno u situaciji jednog autoritarnog režima, ima odgovornost da doprinese formiranju što snažnijeg antirežimskog fronta. Kada mi iz Zeleno-levog fronta pozivamo na koordinaciju, mi jasno pokazujemo da vidimo studentski pokret kao saborce i saborkinje, uostalom u svakom smislu smo podržavali i učestvovali u svim protestima i to uz puno poštovanje uslova organizatora. Studentski pokret mora da definiše svoj odnos prema opozicionim akterima. Bez toga i bez koordinacije unutar antirežimskog fronta, svi mi zajedno nismo u dobroj poziciji da uradimo sve ono što je potrebno za mirnu smenu vlasti.
Da li to može rezultirati nestabilnom podrškom zajednice i za jednu i za drugu grupu?
Mislim da je pitanje na mestu jer će se neki ljudi odrediti za jednu ili drugu stranu unutar antirežimskog fronta. To je ono što smo i ranije imali, da se opozicioni birači preraspodeljuju između različitih ponuđenih opcija, i to možda ne bude dovoljno za pobedu. Bez koordinacije, neke ljude će odbiti nejasnoća i nerazrešenost tog odnosa jer bez definisanja principa saradnje ali i nenapadanja, režim i njegovi sateliti će to koristiti da nas predstave kao da smo jedni drugima protivnici, i neke ljude će i ubediti u to. A to može značajno uticati na izlaznost na izborima i otežati izbor onima koji žele da promene stranu. Takve podele i njihov uticaj na birače smo viđali na prethodnim izborima i imale su loše rezultate. Ako je cilj da se uradi sve što je u našoj moći da se osigura pobeda protiv aktuelnog režima – a to bi morao da nam bude cilj, neophodna je koordinacija i referendumska atmosfera, jedan front protiv vlasti, a to ne mora biti jedna lista.
Do kada mislite da će trajati izbjegavanje raspisivanja izbora?
Vučić pokušava da pronađe manje rizičan trenutak za raspisivanje izbora za sebe, SNS i čitavu kriminalnu hobotnicu i da računa da je to do kraja 2026. godine kako bi u kampanju ušao sa pričom o završenom projektu EXPO 2027, odnosno pokradenim novcem koji će kroz EXPO biti preusmeren privatnim firmama bliskim SNS-u. To je svakako bio plan i pre pada nadstrešnice i oni danas čine sve da prikažu svojim biračima, ali i široj javnosti kako nastavljaju tamo gde su stali 1. novembra prošle godine. Naravno, vanredni izbori u Srbiji nikad nisu isključeni, ali oni su do sada raspisivani uvek onda i na način na koji je to režimu odgovaralo.
Zbog čega se stvara utisak da je Srbija na ivici sukoba?
Zbog toga što su stotine i stotine ljudi u pritvorima zbog protesta a da im i ne znamo tačan broj dok su kriminalci zaštićeni i zastrašuju građane. Zbog toga što su onespokojavajuće slike policije koja postavlja kordon ispred fakulteta ili patrolira unutar rektorata. Zbog zastrašujućih slika ljudi pod maskama, za koje više nismo ni sigurni jesu li stvarno policija, koji tuku građane. Zbog toga što su roditelji primorani da se svakodnevno bore sa flagrantnom zloupotrebom obrazovanja u partijske i svrhe disciplinovanja, postavljanjem poslušnih direktora koji čak i ne dolaze iz kolektiva, kao što je to slučaj sa najvećom osnovnom školom u Srbiji “Pavle Savić”, u beogradskom Mirijevu u kojem i sama živim. Zbog toga što izvršna vlast ne poštuje sudske odluke koje joj se ne sviđaju kao što je slučaj u Zaječaru. Zbog toga što Narodna skupština ne radi i gotovo da je izgubila osnovnu funkciju koju bi svaki parlament morao da ima, a to je da bude mesto za mirno političko razrešenje društvenih sukoba. Država, tačnije vlast, je povela rat protiv svojih građana i ne želi da odustane, a jasno je da takav rat nije moguće dobiti.
Šta mislite o plasiranju posljednjeg mišljenja ruske obavještajne službe?
Ono je došlo ubrzo nakon posete naših proevropskih opozicionih partija Evropskom parlamentu u Strazburu. Tako se pojavila ruska služba da optuži EU, pokuša da je odvrati od toga da stane uz sopstvene principe, i unapred ocrni obeležavanje godišnjice pada nadstrešnice. I ja možda to ne bih ni komentarisala da se Vučić nije javno zahvalio ovoj službi – isti onaj Vučić koji koji nas decenijama plaši mešanjem stranih službi u unutrašnje stvari u Srbiji, a sad tretira ruske službe kao da su srpske službe.
Vjerujete li u reakciju Evropske unije na kršenje civilnih sloboda i torturu?
Verujem, jer nema od koga drugog ni da dođe takva reakcija, osim od institucija i prijateljskih partija iz EU ili od međunarodnih organizacija i ekspertskih tela posvećenih zaštiti ljudskih prava. Drugo je pitanje kako će se režim postaviti spram te reakcije. Ta podrška je važna jer poručuje građanima da nisu sami – a režim bi hteo da stvori utisak da jesu i da nas odvrati od traženja saveznika i dobijanja podrške tamo gde je možemo dobiti.
Pod kojim uslovima ta tortura može da prestane?
Bojim se da neće prestati pre smene režima, može biti samo manje ili više brutalna i obuhvatna.