Nedavno sam u Trebinju sjedio s Nebojšom Vukanovićem. Podružili smo se ljudski uz žilavku – suočavali rezigniranost, ali i nade. Vukan ima rijedak smisao za humor pa smo se, naravno, i mnogo smijali. Sjetio sam se tada kako ispred kuće, na verandi, ima lijep žbun lavande; kada sam ima tome godina prvi put dolazio kod njega, upoznao sam i njegovu majku. Poslije smo šetali punim trebinjskim noćnim ulicama i bilo mi je drago gledati kako mu ljudi prilaze, pozdravljaju ga, grle se s njim. Vjerujte, takve stvari mnogo znače.
Sinoć je Vukanu po drugi put zapaljen automobil ispred porodične kuće. Nedavno je opozicioni političar napadnut biber sprejom. Prije toga su mnogi novinari u Republici Srpskoj bili meta verbalnih i fizičkih napada. I meni i kolegi Morači su prije dvije i po godine izgrebana auta – slučaj, kao i mnogi drugi, završio je bez ikakvog epiloga. A Milorad Dodik je, ispred same Narodne skupštine, javno pozvao narod da se obračuna s nama koji mu se ne pokoravamo i ne pišemo po njegovoj volji.
On uporno i sistematski etiketira sve koji misle drugačije.
Gradi atmosferu u kojoj je svako ko ne pristaje na njegovo ludilo proglašen neprijateljem. To je uvod u tiraniju ozbiljnijeg oblika.
I narod gleda. I ćuti.
Pravdaju se strahom. Da razjasnim – to nije strah. To je kukavičluk.
Timoti Snajder je u svom predavanju o tiraniji upozorio da je prvi korak ka gubitku slobode upravo navikavanje na male ustupke, sitne nepravde i šutnju pred nasiljem. Kada se društvo pomiri s tim da se paljenje auta, napadi i prijetnje „podrazumijevaju“, onda više nema granice. Tiranija nikada ne pada s neba – ona raste u tišini onih koji okreću glavu.
Kaže mi poznanica: „Tebe neki ljudi ne vole, kažu da stalno nešto sereš, ništa ti ne valja.“ To, naravno, nije istina. Broj dobrih stvari koje cijenim i promovišem daleko nadmašuje moje komentare o ološu kojim sam prisiljen da se bavim. Ali to nije ni važno – takvi me ljudi, tragači za što bolji izgovorima sopstvenog kukavičluka, ne zanimaju. Zanimaju me ovo: ako ja „serem stalno“, da li oni ikada seru, da li progovore? Jesu li ikada išta javno rekli o ovoj pošasti, otimačini i nasilju koje već sad kulminira? Ili su se, od tolikog suzdržavanja, i sami pretvorili u – šutljiva govna?
Jer kada se pred očiglednim nasiljem šuti, kada se zločin relativizuje, a progon opravdava, daje se pristanak za još gore sutra. Tada postajemo statističari tuđih nesreća, uvjereni da nas to neće stići.
Hoće. Sve nas.
Sve dok se jasno, javno i glasno ne kaže – dosta.