Latinka Perović 10.6.2015, foto: Medija centar
Malo je u Srbiji ličnosti, generalno, a pogotovo u intelektualnoj
eliti, prema kojima je okolina bila tako surova, kao što je to bio
slučaj s Latinkom Perović. Udarali su je i zdesna i sleva, i
antievropski, ali i proevropski krugovi. Optuživali su je za izdaju
nacije, ali i klase.
Imala je, doduše, Latinka Perović i poštovalaca, ali to je bila margina. I to vrlo uska.
Latinkin sraz sa društvenom sredinom počeo je još dok je bila u
vlasti. U Partiji su joj zamerali što hoće dijalog s nacionalistima,
nacionalisti su pak taj dijalog takođe odbijali. Nisu, recimo,
prihvatili poziv da učestvuju na Kongresu kulturne akcije (Ivo Andrić je
došao) koji je bio (o)smišljen kao tribina za razgovor.
U Partiji su joj spočitavali da hoće kapitalizam jer se zalagala za
tržište; nova levica ju je optuživala za isto to. Mihailo Marković će
kasnije s ponosom isticati da su praksisovci dali ključan doprinos
obaranju reforme.
Sa vlasti je otišla pod optužbom za (anarho)liberalizam. Uzgred,
nuđeno joj je da o(p)stane (kao i Marku Nikeziću), ali je odbila da
žrtvuje ono u šta veruje.
I desnica i levica tvrdile su da zapravo nikakvog liberalizma tu nije
bilo. Dva primera, koja se kao neprikosnovene istine provlače do
današnjih dana, zaista su paradigmatična. Prvi je da su liberali
uhapsili Mihaila Đurića, profesora Pravnog fakulteta, iako je on
zatvoren nekoliko meseci posle pada liberala. Drugi je da su liberali s
posla izbacili 8 profesora beogradskog Filozofskog fakulteta, iako je do
toga došlo tek 1975, dakle 3 godine pošto su liberali smenjeni.
I levica i desnica tvrde da ni liberali sami sebe, dok su bili na
vlasti, nisu smatrali liberalima već komunistima, a da su to naknadno
počeli da učitavaju u svoje biografije.
Prvo je tačno, drugo nije. Srpski (komunistički) liberali zaista nisu
bili liberali u klasičnom smislu, ali oni sebe nisu ni nazivali
liberalima. Njihovim idejama bio je najbliži evrokomunizam koji je tada
cvetao u Italiji (Enriko Berlinguer), Francuskoj (Žorž Marše) i Španiji
(Santjago Kariljo). Ali – malo li je? Imati u tom času (Zapadnu) Evropu u
svom opredeljenju, kao neku vrstu uzora, bio je za Srbiju korak od
sedam milja. Nije slučajno da su upravo u tim godinama začete i započete
sve velike kulturne manifestacije kojima će se Beograd i Srbija i
decenijama kasnije, sve do dana današnjeg, ponositi: Bitef, Bemus, Fest,
Džez festival… U borniranim partijskim, nacionalističkim i
praksisovskim mozgovima to je moralo izazivati paniku.
Kada danas čitate Marka Nikezića, deluje prosto neverovatno koliko je
često pominjao institucije, i potrebu da one deluju samostalno i
nezavisno. Kao da je Vojislav Koštunica. (Samo što je Marko mislio
ozbiljno.)
Otud liberalizam – takav kakav je, u datim okolnostima, bio – uopšte
nije bila pogrešna ocena. Bez obzira na to što su je srpskim liberalima
„učitali“ njihovi neprijatelji, odnosno što su im neki drugi, a nekad i
isti, kad su se „opasuljili“, to osporavali.
Baveći se pola veka istorijom, koju je nazivala kraljicom društvenih
nauka – jer u sebi traži, i primenjuje, i književnost, i psihologiju, i
antropologiju, i sociologiju, i filozofiju – Latinka Perović je takoreći
prirodno i neumitno uplovila u liberalizam kao najplodonosniju i
najhumanističkiju misao.
Ako se taj razvojni put ne zamera jednom Milovanu Đilasu, zašto bi se prebacivao Latinki Perović.
Ljubomir Madžar, korifej srpskog ekonomskog liberalizma, dokazuje da
postoji „jaka pozitivna korelacija između stepena profesionalne
izgrađenosti i mere prihvatanja liberalnih načela“, kao i da su
„liberali mnogo plodniji“ autori, te u međunarodnim publikacijama mnogo
zastupljeniji od antiliberala.
Latinka Perović verovatno ima više objavljenih knjiga (o kvalitetu da
i ne govorimo) od celog istorijskog odeljenja Srpske akademije nauka,
ali tamo su očigledno presudni neki drugi, a ne naučni kriterijumi, pa
su njena vrata za veliku istoričarku ostala zatvorena. Više je izgubila
Akademija.
Latinka Perović je uvidela da je liberalizam ne samo čovečanstvu
omogućio strelovit materijalni i duhovni progres, nego i da je on
najpouzdaniji ključ za razumevanje, dakle humanizovanje, i svakog
pojedinca i ljudskog društva u celini.
To saznanje i čvrsto utemeljenje u liberalizmu Latinku Perović su
dovodili čak i do nesporazuma sa sebi bliskim ljudima, naročito onima sa
levice. Ali kao ni 50 godina ranije, ona nije želela niti mogla da se
odrekne onoga u šta kao naučnik i kao čovek duboko veruje. Optužili su
je za izdaju klase. Radničke dabome.
Nema boljeg tumača srpske istorije od Latinke Perović. I niko srpsko
društvo nije razumeo i objašnjavao tako dobro kao što je to činila
Latinka Perović.
Latinka Perović je otkrila i uspostavila onu „krhku srpsku vertikalu“
čija je okosnica liberalna misao, uvek skrajnutu, na margini, ali i
vazda istrajnu i postojanu, evo već 200 godina: počev od Milana
Piroćanca i Pere Todorovića preko Koče Popovića, Bogdana Bogdanovića i
Marka Nikezića do Ivana Đurića i Zorana Đinđića, da pomenemo samo
pojedine karike iz tog lanca koji je ona sama okarakterisala kao
neželjenu elitu. Ali identifikovala je Latinka Perović i onu drugu, to
jest prvu, vodeću i vladajuću, u Srbiji dominantnu ideju i ideologiju
koju je personifikovao Dobrica Ćosić. „Lažemo iz ljubavi i čovečnosti.
Lažemo zbog poštenja, lažemo zbog slobode. Laž je vid našeg patriotizma i
potvrda naše narodne inteligencije. Lažemo stvaralački, inteligentno,
inventivno“, citirala je „oca nacije“. Mi lažemo zato što smo pošteni, a
drugi zato što su pokvareni. Razotkrila je „kratke noge“ „srpskog
stanovišta“. Šta je, osim stigme izdajnika, mogla da očekuje.
Zoran Đinđić je za sebe ironično govorio kako je „izdajnik opšte
prakse“. Latinka Perović je tu rečenicu često navodila. Kao da je u toj
besramnoj optužbi videla neku tajnu vezu između svoje i sudbine mučki
ubijenog premijera Srbije. Rekavši jednom prilikom da se „između dve
Srbije“ vodi „borba na život i smrt“, nad čim se navodno skandalizuju
zagovornici vrlog srpskog sveta, Latinka Perović je samo opisala ono što
se već događa. I brojala žrtve. Zato se toliko trudila da lik i delo
Zorana Đinđića osvetli, objasni i opravda – pred društvom i pred
istorijom.
Smemo li da verujemo da Latinki Perović tako nešto neće biti potrebno.
Peščanik.net, 17.12.2022.