Tragao sam za znanjem. Želeo sam da razumem ljudska srca. Želeo sam
da saznam zašto zvezde sijaju. Trudio sam se da shvatim pitagorejsku
moć po kojoj brojevi imaju uticaj nad tokom. Nešto od toga, ali ne
mnogo, sam i uspeo.
Ljubav i znanje su me uzdizali ka nebesima onoliko koliko su mi
bili dostupni, ali me je sažaljenje vuklo nazad ka zemlji. Odjeci
bolnog vapaja odzvanjanju u mom srcu. Deca koja umiru od gladi, žrtve
tlačenja i mučenja, bespomoćni stari ljudi koji su teret svojoj deci, i
čitav svet samoće, siromaštva i zlopaćenja koji pravi ruglo od onoga
što ljudski život treba da bude. Čeznem da ublažim to zlo, ali to ne
mogu, zato i sam patim.
To je bio moj život. Nalazim da je bio vredan življenja, i rado bih ga proživeo ponovo da mi se za to ukaže prilika.
Tragao sam za ljubavlju, jer pre svega, ona donosi ushićenje;
tako snažno ushićenje da bih često žrtvovao ostatak života za nekoliko
sati ove radosti. Tragao sam za njom, zatim, jer olakšava samoću, tu
užasnu samoću u kojoj prestrašena svest gleda preko ruba sveta u hladni,
nedokučivi , beživotni bezdan. Tragao sam za njom, naposletku, jer sam
u ljubavnom sjedinjenju, u čudesnoj minijaturi, video naznake
vizije neba koje su sveci i pesnici zamišljali.
To je ono za čim sam tragao, iako to može delovati previše za jedan ljudski život, to je ono što sam, na kraju, i pronašao.
Pretpostavljao sam do tog vremena da je poprilično uobičajeno da
roditelji vole svoju decu, ali me je rat ubedio da je to ipak redak
slučaj. Pretpostavljao sam da mnogi ljudi vole novac više od bilo čega
drugog, ali sam otkrio da razaranje vole još i više. Pretpostavljao sam
da su intelektualci odani istini, ali sam otkrio da ni deset posto njih
ne ceni istinu više od popularnosti.
Kao zaljubljeniku istine, nacionalna propaganda svih ratobornih
nacija mi se smučila. Kao zaljubljeniku civilizacije, vraćanje u
varvarstvo me užasnulo.
Živeo sam u potrazi za vizijom kako ličnom, tako i onom društvenom.
Ličnom, da se postaram za ono što je plemenito, za ono što je lepo, za
ono što je pitomo, kako bih omogućio trenucima spoznaje da daju mudrost
zemaljskim vremenima. Društvenom : da zamislim društvo koje će tek
biti stvoreno, u kom se osobe razvijaju u slobodi, i u kom će mržnja,
pohlepa i zloba izumreti jer neće biti ničega da ih hrani.
U ovo verujem, a svet sa svim svojim užasima, još nije uspeo da me pokoleba.
*iz predgovora autobiografije Bertranda Rasela Za šta sam živeo
http://promenaideja.wordpress.com/2012/02/04/bertrand-rasel-za-sta-sam-ziveo/