Mesto iz naslova nije Srbija, barem ne doslovno. Mesto je Korbi, s nekoliko desetina hiljada žitelja, u Engleskoj. A otrovno je jer je podignuto oko bivše železare, ugašene krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih (dakle u vreme kada je Britanija s promenom svog ekonomskog modela ujedno menjala i karakter društva i države pod čeličnom palicom Margaret Thathcer), na čijem su mestu dovitljivi i preduzimljivi lokalni političari odlučili da sagrade zabavni park.
Zagađeni zemlja i šut srušene železare razvoženi su mimo propisa ulicama mesta na neobezbeđena odlagališta u njegovoj neposrednoj okolini na neprikladan način, što je dovelo do toga da čitav grad bude prekriven otrovnom prašinom boje rđe. Za desetak godina, koliko je trajala „sanacija“ srušene železare i njenih temelja, u Korbiju se rodilo desetine beba s telesnim nedostacima.
Bilo je potrebno nekoliko godina, da početkom devedesetih majke shvate da im deca nisu slučajno rođena s nedostacima ili da ti nedostaci nisu posledica ličnih manjkavosti majki. A onda je prošla još decenija i po, da bi 2009. sud u Britaniji presudio u korist majki i njihove dece i kaznio lokalnu vlast zbog propusta u „upravljanju“ otrovnim otpadom. Sama po sebi, ta priča je izuzetno potresna i isto toliko poučna. Posebno za nas danas ovde u Srbiji. Ako je Korbi bio otrovno mesto, u meri da je zagađenost direktno ugrožavala život njegovih žitelja, Srbija će to postati, ako prođe kopanje litijuma.
Sudski slučaj u vezi sa trovanjima u Korbiju prvi je u svetu utvrdio neposrednu vezu između zagađenja vazduha i beba rođenih s nedostacima. Priču o udruženim majkama u Korbiju brzo su uporedili s pričom o čuvenoj Erin Brockovich i sudskim procesom u vezi sa zagađenjem vode u kalifornijskom mestu Hinkli.
Na pamet padaju i druge paralele: recimo, zagađenje zemljišta i vode u Parkersburgu u Zapadnoj Virdžiniji i višegodišnji sudski proces u vezi s tim, takođe završen pobedom žitelja mesta na sudu. I kao što smo na filmu 2000. odgledali Soderberghovu „Erin Brokovich“ i 2019. „Tamne vode“ Todda Haynesa o ekološkom razaranju Parkersburga, tako nam je ove godine Netflix ponudio kratku seriju „Otrovno mesto“ („Toxic Town“) o Korbiju.
I Soderberghov i Haynesov film, to znamo, izvanredni su. Recimo to odmah, izvanredna je i Netflixova serija, iza koje stoje scenarista Jack Thorne i rediteljka Minkie Spiro. Njega znamo i kao scenaristu na momente briljantne, a na momente razočaravajuće ekranizacije čuvene tinejdžerske epske fantazije „Njegove tamne tvari“. (Dve naizgled daleke priče, jedne realističke a druge fantastične, zapravo čvrsto veže motiv bespoštedno požrtvovanog roditeljstva.) Ako mu zbog nejednakog kvaliteta književni predložak Philipa Pullmana i nije išao naruku, stvarnost Korbija očigledno je bila izuzetno podsticajna za Thorna: napravio je prohodnu/gledljivu, na prvi pogled jednostavnu priču, s mnoštvom uverljivih likova i upečatljivih scena, za suze i za smeh.
Samo što priča uopšte nije jednostavna. Mimo očiglednih asocijacija, možda bi najbolje bilo po kompleksnosti i dometima uporediti „Otrovno mesto“ sa serijom HBO-a o tragediji u Černobilju. Jeste, „Černobilj“ scenariste Craiga Mazina i reditelja Johana Rencka važi za televizijsko remek delo. Izgleda gotovo svetogrdno uporediti neku drugu seriju s tim delom. Ali, rado se upuštam u taj rizik – „Otrovno mesto“ verovatno bi se u pažljivoj analizi pokazalo kao slabije od „Černobilja“, ali i kao takvo, iz tog poređena izlazi kao i dalje izvanredna serija.
A poređenje nam je važno da bismo rekli da sve slojeve priče koje „Černobilj“ čine izuzetnim, imamo pažljivo elaborirane i u „Otrovnom mestu“: studije karaktera, politički kontekst, različiti nivoi razvijanja priče (od ličnih, preko „poslovnih“, do državnih), pojedinačne sudbine sklopljene u jedinstvenu sliku kolektiva.
„Otrovno mesto“ trpi poređenja s fenomenalnim „Černobiljom“ i kada se odmeri učinak glumaca. U „Otrovnom mestu“, kao u „Černobilju“ doslovno briljiraju svaka glumica i glumac ponaosob. Kritika je odmah s dobrim razlozima skrenula pažnju na glumice i već ih kandidovala za prestižne nagrade. Majke su u priči naslikane bezmalo kao superheroji, što one, ako je suditi po dostupnim činjenicama, jesu bile i u stvarnom životu. Tako veličanstvene, u seriji ih oličavaju u glavnim ulogama Jodie Whittaker i Aimee Lou Wood.
Utisak je da su ženski i muški likovi dati s jasnom podelom: žene su jake, nepokolebljive, požrtvovane i predane višem cilju (bilo da taj viš cilj vidimo kao dobrobit njihove dece ili kao samu, apstraktnu pravdu). S druge strane, muškarci su slabi, potkupljivi, uplašeni – sve suprotno od žena, dakle. Samo će advokat koji je zastupao žene pred sudom (igra ga divni Rory Kinnear) pred kraj poslednje četvrte epizode u seriji dobiti priliku da zablista i zaliči na superheroja (kao što će samo jednu takvu scenu dobiti i Mark Ruffalo u „Tamnim vodama“).
I u vezi s tim imamo neočekivani obrt u priči, koji „Otrovno mesto“ čini takođe izuzetnim: neki od tih slabih, uplašenih i sklonih korupciji muškaraca doživeće moralni preobražaj i pomoći ženama da stignu do pravde. Poruka je jednostavna (a znao ju je još mudri Tolkien, kad smo već pominjali epsku fantaziju, i ispričao je u „Gospodaru prstenova“) – superheroji (i čarobnjaci) nisu dovoljni, za konačni trijumf pravde neophodno je da se uključe i mali, slabašni ljudi (da ne kažem: hobiti).
Stoga je zanimljivo videti kako je Thorne većinu likova izgradio prema stvarnim ličnostima. Svi glavni akteri priče praktično su preslikani iz stvarnosti. Izuzev jednog, ključnog svedoka na suđenju koji je prelomio proces u korist majki i njihove dece. U priči, on se zove Ted Jenkins, a prikladno uzdržano glumi ga Stephen McMillan. U stvarnom životu Teda nije bilo. Osoba koja je u realnosti odigrala ključnu ulogu pred sudom po svemu je drugačija o fikcionalnog Teda. Ako na prvi pogled žene nose priču i daju snagu da se ona izvede do kraja, Ted je mesto nade u fikcionalnoj preradi stvarnosti.
Iako je otkrio zloupotrebe, pronevere i korupciju u sanaciji bivše železare, iako je odmah bio svestan da će žitelji Korbija nemar opštinskih vlasti platiti zdravljem i životom, iako je pokušao da članovima veća opštine krišom doturi dokumente o tome, u jednom trenutku on se povlači i diže ruke od čitavog slučaja. Čak i kada ga pozovu da svedoči, on ponavlja da to nije njegova borba. Ne samo zato što veruje da se ta borba ne može dobiti, nego i zato što je zgađen nad samim sobom, pošto se i sam upustio u sitne pronevere. Kao moralno nedostatan, nije hteo da prlja pravedničku priču žena Korbija.
Ali, jednom kada ga primoraju da svedoči pred sudijom, on će reći – istinu. Ne samo istinu o korupciji, nego i istinu o samome sebi. Jeste, reći će, i ja sam krao, ali to što sam ja krao i šteta koju sam tako napravio, ništa su u poređenju s nesrećom koju su žiteljima Korbija priredile lokalne vlasti u sprezi s privatnim firmama. To je prelomni trenutak i u stvarnom sudskom procesu i u ekranizovanoj priči. Taj preobražaj inače ni po čemu uzornog karaktera. Jednom kada je javno prihvatio svoju sramotu, oslobodio se stida koji ga je kočio da ispriča istinu, a istina je onda dovela do pravde.
Uz Teda, sličan karakter je i jedan od članova veća, inače i stvarna ličnost, Sam Hagen. Igra ga neodoljivi Robert Carlyle. Hagen je, kao i Ted, slabić. Sitni politički kalkulant. Koji na stranu pravde staje iz krajnje sumnjivih motiva, jednom kada izgubi položaj i zbog toga poželi da se osveti svojim partijskim rukovodiocima. Ali, takvi kakvi su, puni nedostataka, moralno više nego nepouzdani, Ted i Hagen vode ka trijumfu pravde (oni su nešto poput Tolkienovog Golluma, bez koga prsten ne bi mogao biti uništen).
Neka mi čitalac oprosti ovaj skok u našu stvarnost, ali, to je ono što sad čekamo dok gledamo kako će se razrešiti tekuća kriza vlasti (jednako kao i zaplet oko kopanja litijuma) u Srbiji – fale nam Ted i Hagen, da iz nekih svojih razloga pređu na stranu dobra i ispričaju istinu. Jer, hrabre, požrtvovane majke i upornog i posvećenog advokata već imamo – to su naši nastavnici. A studenti su, kako bi to i trebalo da bude, deca.