Povodom izlaska nove knjige „Who’s Afraid of Gender? / Ko je boji roda“ (Penguin, 20. februar 2025) sa autorkom razgovarao Michael Segalov.
Izgubila sam se u cirkusu kao dete. Sigurno sam se uplašila, ali pre svega pamtim da me nije uznemirilo to što sam razdvojena od roditelja – rana ambivalentnost prema pripadanju prvobitnoj porodici.
Moje vaspitanje je bilo buržoasko, jevrejsko. Moja majka je radila na promovisanju rasno integrisanog stanovanja. Otac mi je bio zubar – dobar i pun ljubavi. Bili su liberalni demokrati, ali liberalizam ima svoje granice. Svađali smo se. Nisu bili srećni zbog mojih ranih lezbejskih veza, rodno nesaobražene pojave, kritike Izraela i mnogo čega drugog.
Kada su mene i moju devojku kao tinejdžerke otkrili njeni roditelji, nastala je eksplozija. Dve porodice su proklinjale jedna drugu, svaka je optuživala onu drugu na sve moguće načine. Pozivani su socijalni radnici i psihijatri.
Moje ludiranje iznenađuje ljude. Pretpostavljaju da sam rezervisana i smrtno ozbiljna, a ja u stvari volim da se blesavim.
Plivanje je najbliže nečemu što bi bila moja religija. To je jedno od retkih iskustava pri kojima te svet ne odguruje od sebe. Dok plivam gubim svest o protoku vremena.
Posle jedne tuče u školi, učitelj je tražio od mene da oponašam drvo. Hteo je da me nauči da se savijam umesto da se uvek ukopavam u rovovski, nepomerljiv položaj. Tada sam mislila da je to glupo. Sada shvatam zašto je dobro ponašati se kao drvo.
Moj kajak se prevrnuo tokom poslednjeg razreda srednje škole. Bila sam na izletu s prijateljicom u blizini kanadske granice. Osećala sam kako se smrzavam i trnem dok sam pokušavala da plivam protiv struje, dalje od vodopada. Probudila sam se u nepoznatom kampu, gladna ali živa.
Povuci se i pokaži spremnost da se obnavljaš, to je ono što čini vezu. Sa svojom partnerkom sam 35 godina. Nekad živimo zajedno, nekad odvojeno. Uzajamno se podržavamo u radu i dajemo jedna drugoj prostora.
Trampov ponovni izbor me je šokirao. Uvek mislimo da je američka javnost pametnija. Ali nismo pametniji. U stvari sam sve vreme znala da je to moguće i osećala sam kako kampanja Kamale Haris posustaje. Nisam očekivala da neki elementi Trampove kampanje budu tako efikasni ni da se muškarci do te mere poistovećuju s njim.
Progresivna levica je puna raskola i sektaštva. Moramo biti širokogrudi i prihvatiti razlike koliko god one bile duboke. Te razlike su ipak manje od onih između nas i nastajućeg autoritarizma i fašističkih režima.
„Nebinaran“ može izgledati kao paradoksalan pridev. Uvek sam smatrala da neki ljudi pripadaju prostoru između ustanovljenih rodnih kategorija. Mnoge nebinarne osobe misle o tome kao o određenom identitetu. Za mene je to prosto opis činjenice da živim između kategorija. Ne identitet, već distanca od identiteta.
Menjam mišljenje sve vreme. Kad slušamo druge, skloni smo da unapred pretpostavljamo šta će oni reći. Umesto toga, budimo spremni da nas iznenadi ono što drugi osećaju i misle.
Obožavam krompire. Isečeni na tanke šnite i onda najbolje pečeni s malo soli, belog luka i origana. Sve varijante ću jesti sa zadovoljstvom. Pire ne, hvala. U čemu je smisao krompira koji nije hrskav?
Redovno razmatram povlačenje iz javne sfere. Ima perioda kad se pritajim. Niko nije neophodan – ljudi koji su stalno prisutni u javnosti to ponekad zaboravljaju. Ipak, ljuti me nepravda, a imam platformu zahvaljujući svom imenu. Moja je odgovornost da je koristim na pravi način.
Nađite radost u podršci samima sebi. Usred svih zastrašujućih stvari, bez onog što volite, strepnja i strah će vas uništiti.
Nikad nisam izlazila iz ormara. Oduvek sam autovana. Možda ću to jednom uraditi za samu sebe.
The Guardian, 15.02.2025.
Prevela Slavica Miletić