Zakon o upravljanju otpadom krije mogućnost potencijalne zloupotrebe koja bi mogla da vodi i ozbiljnom zagađenju životne sredine Srbije, jer se radi o reciklaži baterija što je izuzetno toksičan proces.
U Srbiji je najavljena giga fabrika koja bi i reciklirala baterije, a sagovornik N1 kaže da je toksičnost procesa te reciklaže ogromna i daleko veća od procesa pravljenja.
„Zabranjen je uvoz opasnog otpada„, stoji u članu 71 Zakona o upravljanju otpadom. Iako je stavljena tačka, već u sledećoj rečenici su navedeni izuzeci.
Ovaj uvoz je, prema zakonu, moguć samo uz odobrenje Vlade Republike Srbije, odnosno ministarstva zaštite životne sredine, pod uslovom da postrojenja za preradu tog otpada postoje u Srbiji.
Iako ove odredbe zakona ne deluju sporno, kriju mogućnost potencijalne zloupotrebe koja bi mogla da vodi daljem ozbiljnom zagađenju životne sredine Srbije. Pre svega, kada je u pitanju reciklaža velikih količina baterija, što je izuzetno toksičan i opasan proces.
Osim postrojenja, prema zakonu potrebno je da opasni otpad bude „potreban prerađivačkoj industriji“ i u „skladu sa nacionalnim ciljevima tih otpada“. U Srbiji ne postoji fabrika opasnog otpada. Takav otpad se izvozi u inostranstvo, najčešće u Nemačku, Austriju, Italiju, Mađarsku gde se plaća njegov transport i uništavanje.
Inobat u Ćupriji, subvencije i – mogućnost uvoza ovog otpada
Paralelno sa pokušajima da se ponovo pokrene projekat rudnika litijuma u dolini Jadra i Rađevine, oživele su i priče o fabrikama gde bi se pravila, ali i reciklirale litijumske baterije, pre svega one većeg kapaciteta poput onih za automobile.
Nedavno je otvorena jedna u Subotici, u vlasništvu kompanije „Ileven es“ (Eleven es), a od 2022. godine se govori o velikoj (giga) fabrici za proizvodnju i reciklažu baterije „Inobat“ u Ćupriji pod imenom Lav (Lion). Planirana investicija je 2,3 milijarde evra, a Vlada Republike Srbije je najavila da će subvencionisati ovaj projekat sa 419 miliona evra. Preliminarni dogovor Vlade Republike Srbije i Inobata potpisan je novembra 2022. godine.
U slučaju realizacije projekta giga fabrike, stvorila bi se mogućnost uvoza opasnog otpada, odnosno baterija i akumulatora u ogromnim (giga) količinama. Postrojenje za preradu postoji, „navedene potrebe prerađivačke industrije“ nisu precizno definisane, kao i to šta je „sklad sa nacionalnim ciljevima tih otpada“.
„Ne zna se šta je gore“
Toksičnost procesa reciklaže je ogromna, daleko veća od procesa pravljenja. Delovi baterija se usitnjavaju u prah, a zatim se taj prah ili topi – pirometalurgija ili rastvara u kiselini – hidrometalurgija. Osim toga litijumske baterije se sastoje od mnogo različitih delova koji bi mogli eksplodirati ako se ne rastavljaju pažljivo, što dodatno poskupljuje ovaj delikatan i toksičan proces.
„Ne zna se šta je gore, teški metali ili teške kiseline i još to u ogromnim količinama. Fabrika za reciklažu baterija, uz jalovište i potencijalno zagađenje voda iz rudnika Jadar, su najveće opasnosti po životnu sredinu. Bila bi to katastrofa u srcu Šumadije. Kada se neki kraj „otvori“ za hemijsku industriju, on je žrtvovan. Tako je u Boru, Smederevu, Bariču, svuda. Tako bi bilo i u Ćupriji“, kaže za N1 Vladimir Pavićević, šef katedre za inženjerstvo zaštite životne sredine Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu i član stručnog saveta Nacionalne ekološke asocijacije (NEA).
On podseća na slučaj topionice u Zajači kod Loznice, koja bavi i reciklažom akumulatora, gde je svojevremeno utvrđeno da je kod većine dece u susedstvu zabeleženo povećano prisustvo olova u organizmu.
Pritisak da se Srbija otvori za uvoz potrošenih baterije može da stvori i direktiva Evropske unije po kojoj je obavezno recikliranje svih liitjum-jonskih baterija.
Profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu Branimir Grgur je nešto ranije izjavio da bi reciklaža baterija bila veliki rizik po životnu sredinu.
„Minimum minimuma da bi neka fabrika poslovala rentabilno je da reciklira 10.000 akumulatora za automobile. To je oko 6.000 tona, što su ogromne količine istrošenih litijumskih baterija. Mi nemamo u Srbiji ni infrastrukturu ni proizvodnju elektromobila. Cena elektromobila je visoka za srpski standard. Ne verujem da ćemo narednih 10 godina moći da recikliramo srpske istrošene baterije. Pretpostavljam da je to uvoz iz EU“, rekao je Grgur za Euronjuz i podsetio da su i istrošene baterije tempirana bomba jer se mogu lako samozapaliti.
Prošle godine je prema podacima Evropske unije u ovoj zajednici država prikupljeno 108.000 tona baterija za reciklažu od ukupno prodate 242.000 tone. U EU, ali i celoj Evropi postoji malo kapaciteta za reciklažu baterija, a dodatni pritisak na Srbiju mogla bi da bude direktiva po kojoj se litijum-jonske baterije moraju reciklirati.
Protiv Kine sa kineskim partnerom
Od dve fabrike, veća je ona koju planira da napravi Inobat – slovačka start ap (start up) kompanija čiji je jedan od strateških partnera, odnosno investitora i Rio Tinto. Inobat je prošle godine potpisao memorandum o razumevanju sa kineskom kompanijom Mint grup (Minth group) koja o saradnji u celom lancu snabdevanja baterijama u Evropi, počevši od Srbije. Mint grupa svoje srpsko sedište ima u Loznici.
Ova informacija zvuči malo neobično, s obzirom na to da u priču o litijumu i baterijama kompanije za Zapada ulaze sa željom da prekinu zavisnost od Kine. Nešto slično postoji u kompaniji Rio Tinto, gde je ubedljivo najveći pojedinačni deoničar kineska kompanija.
„Sa zadovoljstvom objavljujemo da je Ćuprija lokacija za projekat naše fabrike pod nazivom Lav (Lion), koji u toku poslednje dve godine razvijamo sa Međunarodnom finansijskom korporacijom (IFC)“, saopštio je prošle godine Inobat povodom izbora lokacije za svoju fabriku.
Tada je najavljeno da će fabrika, osim proizvodnje baterija za skladištenje energije i električna vozila, takođe i reciklirati baterije. Ono što se ne zna, jeste, koliki je planiran obim proizvodnje i reciklaže, odnosno da li će se za reciklažu omogućiti uvoz opasnog otpada – polovnih baterija.
Iz obe kompanije nisu odgovorili na pitanja N1 o kapacitetima i planovima, pre svega, za reciklažu baterija. Komunikacija se završila tipskim odgovorom u kome se zahvaljuju na interesovanju i mole za strpljenje.
Relevantni podaci ne postoje
U Srbiji ne postoje podaci o eventualnoj potrošnji akumulatora za električne automobile pošto je u pitanju zanemaraljiv broj. Pitanje je da li je i jedna baterija potrošena toliko, da mora da se reciklira. S druge strane, u Srbiji se prosečno po glavi stanovnika potroši između kilogram i kilogram ipo baterija na godišnjem niovu. U pitanju su baterije pretežno za igračke i kućne uređaje. Preciznih podataka nema ni kada su u pitanju druge vrste opasnog otpada.
Govoreći o opasnom otpadu, čak i kod dostupnih informacija je upitna njihova tačnost, pošto različite institucije daju različite podatke o opasnom otpadu, a to je samo deo nalaza koje je prošle godine utvrdila Državna revizorska institucija u reviziji svrsishodnosti poslovanja „Upravljanje opasnim otpadom“ o čemu je pisao N1.
Primera radi, po Republičkom zavodu za statistiku količina opasnog otpada za 2020. godinu bila je 70.444 tona, a po Agenciji za zaštitu životne sredine 67.872 tona, dok je očekivana količina bila čak 218.635.
U Srbiji ne postoji fabrika opasnog otpada, a takav otpad se izvozi u inostranstvo, najčešće u Nemačku, Austriju, Italiju, Mađarsku gde se plaća njegov transport i uništavanje.
„Pregovarati s građanima“
Siniša Mitrović, rukovodilac Centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije smatra da je tretiranje opasnog otpada u Srbiji neminovnost, ali dodaje i da se decenijama loše komuniciralo i bavilo ovim pitanjem tako da je sada od njega stvoren bauk.
On podseća da se prvi pokušaj desio 2002. godine, kada je EU donirala 14 miliona evra za centar za fizičko hemijski tretman, ali da od tada nije izabrana lokacija. Plansko rešenje za regionalne centre postoji u Prostornom planu Republike Srbije od 2010. godine.
„Mi moramo da ima nacionalni centar za tretman opasnog otpada. Mnogo je bolje doneti hrabru odluku i izgraditi to. Potrebno je pregovarati sa građanima i napraviti centar za tretman opasnog fizičko-hemijskog otpada“, kaže Mitrović.
On podseća da u Srbiji ne postoji postrojenje za reciklažu običnih baterija za kućne aparate i dečje igračke, kao ni reciklaža bele tehnike – monitora, solarnih panela.
„Ako nemamo centar završiće u Savi, Dunavu, degradiraće zemljište. Mi generišemo skoro 54.000 tona ulja – sintetičkih i toksičnih, a sakupimo jedan odsto. Ostalo prođe kroz odžake i šporete, razne gorionike. Ljudi se greju na mašinska i sintetička ulja, a onda se pitamo što nam rastu broj oboljenja poput karcinoma pluća i krvi“, kaže Mitrović.
On navodi da je za uspeh neophodan transparentan dijalog sa građanima.
„Ako građani nemaju poverenja, a deluje da nemaju, da bi ovaj proces mogao da bude ekološki održiv, onda imamo problem. Hitno je potrebno rešavati ga ili ćemo plaćati veliku cenu. Imamo još par godina, a posle će da bude skupo u svakom pogledu“, smatra Mitrović.
Kako će doći do toga ostaje neizvesno.
Srbija poslednjih godina nije zemlja dijaloga, ma koja tema da je u pitanju. Takođe, nije zemlja gde se poštuju neophodni ekološki standardi ili ispunjavaju preuzete međunarodne obaveze koje se tiču zaštite životne sredine.
Vlast po pravilu ili vređa ili ne komunicira sa onima koji imaju drugačije mišljenje, što ne daje „plodno“ tle za razgovor i poverenje. Model ove vlasti je suprotan – tajni pregovori o strateškim partnerstvima bez učešća javnosti su pravilo. U slučaju projekta Jadar i lobistička posvećenost, kao i nekritičnost kada su pitanju podaci Rio Tinta.
Tako su i ovog puta bez odgovora ostala pitanja upućena Vladi Republike Srbije i Ministarstvu zaštite životne sredine, čime obe institucije obaraju nove rekorde u ignorisanju novinarskih pitanja. Važnost ove teme i trenutak u kome se nalazimo se može nazvati istorijskim, jer se menjaju pravila koja su važila ne samo decenijama već i vekovima.
Posledice lošeg planiranja mogu trajati hiljadama godina. Već sada je vidljivo da ne raspolažemo ni sa relevantnim osnovnim podacima kada je u pitanju opasan otpad. Trenutno u Srbiji, samo od zagađenja vazduha godišnje umre između 10.000 i 15.000 građana. Tu su još bolesti i druge vrste smanjenjih sposobnosti. Koliko bi ih još bilo ako bi se vode i zemljište dodatno zagadile ogromnim količinama teških metala i kiselina? Odnosno, koliko bi nas ostalo?