Nakon raspada, u zemljama bivše Jugoslavije javio se društveni fenomen poznat kao Jugonostalgija, označavajući stav idealizacije ekonomske, kulturne i sigurnosne situacije SFRJ u vremenu od 1945. do 1991. godine.
S tim u vezi, korisnik Reddita otvorio je diskusiju na ovoj platformi o tome – da li se mogu izdvojiti i neke zablude ili ne tako bajne situacije koje su u vezi sa ovim periodom.
Pitanje je izazvalo lavinu komentara, podstakavši raspravu o tome kako zapravo izgleda realna slika tog vremena.
„Pitam ovo jer sam uvek mislio da je rok muzika bila uvek na vrhu lista slušanja, pa mi ćale kaže da baš i nije. Po njegovim rečima, uvek su se više slušali narodnjaci a od roka je pri vrhu naravno bilo Bijelo Dugme, ako to možemo smatrati rok bendom (svakako ne onim klasičnim)“, objasnio je autor objave u kojoj je upitao korisnike „Koje su česte zablude o bivšoj Jugoslaviji?“.
Ekonomsko stanje zemlje
Kao upečatljivu situaciju koje se seća iz detinjstva, jedan komentator navodi finansijsku „krizu“ i gužve u radnjama.
„Ćale radi ceo mesec i na kraju ne može ništa da kupi za platu. Delili one mesne pakete po firmama da ljudi prežive. Humanitarna pomoć iz Grčke u vidu pomorandži. Čekanje u redovima za ulje i šećer. Za malo me nisu ugušili kad su otvorili vrata od prodavnice, niko ne vidi dete u guzvi. Neki buržuji sa kajlama i gastosi koji se razbacuju a mi gulimo pasulj 7 dana u nedelji“, priseća se korisnik Reddita.
Osvrćući se na komentare koji se tiču finansijske situacije u tadašnjoj državi, pojedinci ističu da je ipak postojala značajna razlika između bogatijih i siromašnijih krajeva.
„Kad postavljaš takvo pitanje moraš da imaš u vidu da Jugoslavija nije bila ekonomski monolitna, postojala je velika razlika između bogatijih i siromašnijih krajeva. Sve zavisi gde je ko, i u kakvim uslovima odrastao. Evo recimo, sećam se da su moji npr. mogli da priušte da me pošalju kao klinca 2 meseca na more, s tim da su se na svake dve nedelje smenjivali dede i babe, baba-tetke i na kraju roditelji. Sve to od plate jednog administrativnog i jednog – kao – intelektualnog radnika“, objašnjava učesnik u „raspravi“.
Religijska ograničenja
Takođe, ono što je dosta korisnika asociralo na ne tako bajnu prošlost jesu ograničenja kada je u pitanju religija.
„Zabrana religije, i naročito pravoslavlja, u SFRJ. Bilo je tad u modi biti nevernik, odjednom svi postajali članovi partije. Meni je deda u Bosni i Hercegovini neometano nastavio da slavi slavu, ide u crkvu, njegovo zapažanje dok je bio živ da i tada i sada ima isti broj redovnih posetitelja u crkvama, jedino kad su praznici i slave tada se poveća drastično. Dolazili su mu i muslimani na slavu, dok neke komšije, partijski orijentisane nisu ni htele da se javljaju. Isti ti su sad Dodikove najače pristalice“, tvrdi jedan od komentatora.
Na to se nadovezala opaska da nije baš u svakoj članici bilo isto, ali da su, recimo u Crnoj Gori, bile striktne zabrane, dok su religiozni trpeli različite vidove diskriminacije.
„Kod nas u Crnoj Gori, makar u Andrijevici bilo katastrofa. Nisi smeo ni da zucnes, crkve zapostavljene, svi bili nekršteni, a slava i ostali praznici skoro pa da se nisu slavili. Svako gledao da te ocinkari. Moju babu bože sačuvaj prozvali vešticom jer je slavila slavu, ćale dobijao batine u školi od nastavnika za Božic, jer mu pronašao žito, dok recimo kevini iz Ivanjice sve normalno“, piše u jednom komentaru.
Takođe, korisnici dodaju da je za napredovanje u poslu bilo neophodno da se ljudi suzdržavaju religijskih praksi, a za dobijanje određenih pozicija i članstvo u partiji.
„Po nastanku SFRJ bilo je gadno za religiozne ljude a posebno za one sa nemačkim i austrijskim poreklom. Po završetku Drugog Svetskog Rata su i jahali popove. U moje vreme je bilo blaže. Baba mi je bila okoreli vernik. Ali zato deda nije mogao da napreduje na poslu i bio samo običan radnik. Otac i mati nikada nisu bili toliki vernici ali su poštovali Slavu te zato otac nije mogao da napreduje na poslu. Generalno za te neke poslove svako je morao da bude član partije i time ateista. Pogotovu ako je neko hteo da radi makar i kao policajac“, objašnjava InkOnTube.
Jednakost unutar sistema i sloboda govora
Neki od učesnika u diskusiji tvrde da je i tada, uprkos priči da su razlike u životnom standardu bile značajno blaže nego sada, postojala nesrazmera prihoda u različitim mestima.
„Po unutrašnjosti FNRJ/SFRJ se prosipala priča o jednakosti unutar sistema, da smo svi jednaki i slične floskule ali u praksi nije tako bilo jer se i tada u Beogradu živelo daleko bolje. Znam zato što je najbolji prijatelj mog oca do 15.godine živeo u jednom gradu u unutrašnjosti. Otac i majka su bili u Partiji, otac mu je čak i učestvovao u ratu, izašao sa odlikovanjima, preterao i Sremski front. Dok su živeli u unutrašnjosti, porodično se vozio fića i živeli su maaalo bolje od radničke klase. Kako su se doselili u Beograd u naš kraj, kupili su američki frižider, Audi i opremili stan koji je njegov otac takođe dobio od Partije. Važno je napomenuti da nije TOLIKO avanzovao da bi odjednom mogao da priušti Audi i ostalo, ali je očigledna razlika bila u zaradi. Sad, da li je muljao, ne znam pouzdano, ali nikada nije dobio drugarsku kritiku, nije išao u ćorku, a ni na ONO ostrvo na Jadranu. Do kraja života bio ugledan član Partije“, navodi jedan od njih u odgovoru na objavu.
Osim toga, korisnici tvrde da je, s tim u vezi, postojala i diskriminacija na osnovu društvenog statusa.
„Postoji i sada ali čini mi se da je tada nekako više bolela jer je trebalo da smo svi jednaki, ili možda zato što sam bio dete. Možda oba, ne znam. I danas se sećam kako u firmi roditelja dobijam paketić za novu godinu sa slatkišima i plastičnom igračkom kamionom, jer su roditelji inženjeri, a nedaleko od mene dete čistačice plače jer je dobilo samo slatkiše. Čini mi se da se danas više trudimo oko ravnopravnosti, bar površno kad su u pitanju tako neke sitnice“, kaže Canenald.
Kao još neke loše stvari iz Jugoslavije korisnici navode i to da govor i ponašanje nisu bili toliko slobodni.
„Niko nije smeo bilo šta loše da govori o Titu, Partiji niti samoj Jugoslaviji. Niti je bilo dozvoljeno na bilo koji način dovoditi u pitanje te državničke stvari. Za to se robijalo ili još gore slalo u konc logor na Golom Otoku gde su naši ljudi mučili naše ljude“, piše jedan komentator.
On tvrdi da su policajci bili gledani sa strahopoštovanjem, koji su u javnosti obično bili „fini“ ali da, „kada bi nekog dohvatili, bili bi nemilosrdni“.
Ipak, uprkos svim „negativnim“ stranama, veliki broj ljudi pisao je o benefitima života u Jugoslaviji, opisujući je kao bolje vreme za sve aspekte funkcionisanja društva – od bezbednosti, sigurnosti, preko ekonomije i međuljudskih odnosa.
Takođe, ono što korisnici smatraju važnim, jeste tvrdnja da je izbor muzike u to vreme bio, kako kažu, značajno kvalitetniji, te da su tada nastali i drugi vanvremenski projekti koji se tiču umetnosti i kulture.