Glas Meseret Adis je tih i podrhtava.
Ova osamdesettrogodišnjakinja provodi većinu dana u krevetu.
Duboko uzima vazduh, povezana na nosnu kanilu koja joj pojačava nivoe dovoda kiseonika.
“Ne želim da patim. Ne želim da budem gladna. Ne želim da se smrzavam”, kaže ona.
Adis deli malu sobu sa troje unuka u glavnom gradu Etiopije Adis Abebi.
Ćerka joj je umrla od dijabetesa i udovica je.
Deca doručkuju i ručaju u školi tako da Adis uspeva da sačuva ono malo hrane što može da priušti za večeru.
Ona jede samo jednom dnevno i to ne svaki dan.
“Jedemo samo ‘kolo’ (tradicionalna mešavina pečenih žitarica), pijemo vodu i idemo da spavamo. Kad ni toga nema, ne možemo ništa više da uradimo.”
Njen slučaj nije usamljen.
“Nisu vidljivi”
BBC je razgovarao sa starijim muškarcima i ženama širom sveta da bi bolje razumeo posledice koje je na njihove živote ostavila globalna kriza usled inflacije.
Njihova svedočanstva otkrivaju ekstremnu ugroženost, sve veću zavisnost od dobrotvornih organizacija i poteškoće u zadovoljavanju najosnovnijih potreba.
“Podataka o starijim osobama naprosto nema”, kaže za BBC Klaudija Maler, nezavisna ekspertkinja Ujedinjenih nacija za ljudska prava starijih osoba.
“Oni su prepušteni samima sebi kad je u pitanju sistem podrške zato što nisu vidljivi”, kaže ona, dodavši da ih druge glasnije grupe guraju u zapećak.
Nova studija koju je u deset zemalja sprovela Help Ejdž, dobrotvorna mreža koju finansiraju međunarodne agencije, pokazuje da stariji ljudi “preduzimaju drastične mere kako bi preživeli”, od prošenja prvi put u životu do napuštanja bolničkog lečenja.
“Vidite da sam bolesna. Ležim u krevetu. Ako ne dobijem pomoć, mogu da se nadam samo smrti”, kaže Meseret Adis, dok podiže pokrivač u svojoj hladnoj spavaćoj sobi.
U jednom drugom krevetu više od 4.000 kilometara dalje, u glavnom gradu Libana Bejrutu, Elis Čobanijan (67) govori o sličnom očaju.
“Ne želim da pričam o tome koliko puta sam pokušala da se ubijem”, kaže ona.
Stručnjaci tvrde da je udarac ove krize na mentalno zdravlje starijih veoma težak.
“Depresije se ne doživljavaju kao depresije. One se doživljavaju tek kao nešto što ‘dolazi s godinama’, nešto što ‘nije jako ozbiljno’.
“Ali ovo je ogroman problem koji je potpuno zanemaren”, kaže stručnjakinja Ujedinjenih nacija Klaudija Maler.
Čobanijan deli njenu malu spavaću sobu u glavnom gradu Libana sa još ukupno desetoro ljudi, dve nedavno razvedene ćerke i njihovo osmoro dece.
Ona kaže da se finansijska situacija njene porodice pogoršala posle 2020. godine i da “nikad nije bilo tako teško kao što je sada”.
Niz preklapajućih kriza
Svetski program za hranu Ujedinjenih nacija kaže da je broj ljudi koji se suočavaju sa akutnom nepristupačnošću hrane skočio sa 135 miliona iz 2019. godine na 345 miliona 2022. godine.
Pored kovida i klimatskih promena, ruska invazija na Ukrajinu iz februara 2022. godine dovela je do globalne nestašice hrane, energenata i lekova, kao i inflacije koja se vinula u nebesa.
Liban je već bio zahvaćen krizom još pre ovog rata, a inflacija hrane je prošle godine dostigla 372,8 odsto.
“Moje unuke vole da se prošetaju pored prodavnice pilića samo da bi pomirisale piletinu koja se sprema”, kaže Čobanijan.
“Juče su mi rekle da su gladne. Nisam imala ništa da im dam, a one su rekle: ‘Ajmo na spavanje i nadajmo se da ćemo sanjati piletinu’.”
Čobanijan zarađuje 20 dolara mesečno od posla njene ćerke kao starateljke.
“Pre krize, prodavala sam heklane odevne predmete. Tokom ove krize, niko ništa ne kupuje. Ono što ja radim je luksuz i ljudi više ne mogu da ga priušte”, kaže ona.
“Ne smem ni da razmišljam o penziji” – kako u Srbiji žive sezonske radnice
Starije žene teže pogođene
Starije žene poput Adis i Čobanijan “nose teret ove krize”, kažu eksperti.
“Društvene kulturne norme često obavezuju žene da budu prve koje će se odreći obroka kad su zalihe hrane ograničene.
“Zbog postojećih socijalnih nejednakosti, žene imaju manje mogućnosti da zarađuju novac”, kaže Bob Babadžanijan, šef sigurnosti prihoda u Help Ejdžu.
“To se prenosi na specifičnu unutrašnju dinamiku domaćinstva gde imaju manju kontrolu nad resursima.”
“Često govorimo o razlici u platama između muškaraca i žena, ali postoji i razlika u penzijama”, kaže stučnjakinja UN-a Klaudija Miler.
“Ako žene ili devojčice nemaju pristup dobrom obrazovanju, nikad neće dobiti iste poslovne prilike kao njihovi muški ekvivalenti.
“To se završi tako što nemaju dovoljno podrške i pomoći preko penzije i drugih socijalnih davanja”, kaže ona.
Kasno je posle podne i Ziaudin Kildži sedi na pragu njegove automehaničarske radnje u Islamabadu, u Pakistanu.
Njegova supruga je umrla prošlog meseca nakon što je provela nekoliko godina na dijalizi.
“Bilo je vreme kad ne bismo imali predaha tokom čitavog dana. Danas je ovo prvi posao koji sam dobio od rano ujutro”, kaže Kildži, pokazujući na mašineriju prekrivenu prašinom.
U februaru 2023. godine, cene potrošačke robe u Pakistanu doživele su najveći skok za godinu dana u poslednjih skoro 50 godina.
Ali čak mu je i to ugroženo pošto se cena iznajmljivanja prostora za radionicu više nego udvostručila prošlog meseca.
A krediti koje je uzeo da bi plaćao medicinsko lečenje njegove žene postaju sve skuplji zato što su skočile kamate.
“Ja sam dijabetičar i imam stent na srcu. Bole me bubrezi. Ali moje tablete su sada veoma skupe.
“Ponekad prosto prestanem da ih uzimam. Kad mogu da ih priuštim, uzimam ih ponovo. Inače, šta drugo mogu?”.
Adis u Etiopiji takođe je prestala da kupuju većinu vitalnih lekova koji su joj neophodni za njena pluća.
Njih dvoje potkrepljuju istraživanje Help Ejdža prema kom cene u porastu sprečavaju pristup starijih ljudi medicinskom lečenju i lekovima.
Posledice krize po starije ljude ne važe samo za zemlje u razvoju kao što su Etopija, Liban i Pakistan.
One su vidljive i u Velikoj Britaniji, koja je bogata zemlja.
Tabani Sithol (74) je penzionisana medicinska sestra koja živi u južnom Londonu.
Ona mora da se oslanja na organizaciju kojom upravlja mesna zajednica zvanu banka hrane kako bi dobila hranu koja joj je potrebna.
“Nikad nisam mislila da ću koristiti banku hrane, nikad, zato što je sve izgledalo dobro. Uz malo ušteđevine koju sam sakupila, mislila sam: ‘Zašto ovi ljudi koriste banke hrane?’
“A sad je došao red na mene da stanem u red”, kaže ona, pokazujući na konzerve na njenom kuhinjskom stolu.
Kad se penzionisala 2019. godine iz engleske Nacionalne zdravstvene službe, mislila je: “Život za mene tek počinje”, ali rekordne cene su sve to promenile.
“Ponekad žudite za nečim. Ali sada nije suština u tome da se počastite, već u tome da morate da jedete, da imate dovoljno hrane za sebe.”
Sithol je ostala udovica kad je njena ćerka imala dva meseca.
Ona živi sa ćerkom jedinicom, čije fotografije krase zidove dnevne sobe.
“Makar mi se ona nađe kad god mi zatreba. Zato uopšte i mogu da priuštim stvari.”
Ali oslanjanje na članove porodice, iako uobičajeno, nije održivi pristup kako populacije postaju sve starije.
Vej Jang, direktor Instituta gerontologije na Kraljevskom koledžu u Londonu, kaže: “U Velikoj Britaniji, broj osoba starijih od 65 godina će se udvostručiti ili utrostručiti u narednih nekoliko decenija.
“Gotovo je nemoguće da ljudi uvek imaju mlade članove porodice koji će ih izdržavati.
“Vlade moraju dobro da razmisle o novim načinima za finansiranje dugoročne nege za starije”, dodaje doktor Jang.
Sithol kaže da zavisi i od pomoći dobrotvornih organizacija kao što je Independent Ejdž i plaši se da je čeka još gori period u budućnosti.
“Hipoteka skače svaka dva meseca”, kaže ona.
“Moraćemo da se iselimo iz ove kuće jer više ne možemo da je priuštimo.
“Moraćemo da je prodamo i da se preselimo negde gde je malo jeftinije, što će mojoj ćerki mnogo otežati odlazak na posao.”
Ona poziva starije ljude koji se muče da dignu glas.
“Ne snebivajte se. Ne plašite se. Nemojte da vas bude sramota”, kaže ona.
“Nekada se govorilo: ‘Oh, pa vi ste siromašni. Oh, pa vi ste bili medicinska sestra. Zašto ste ovde?’
“Niko to više ne govori zato što sad imamo čak i nastavnike, lekare i medicinske sestre koji još uvek rade a moraju da idu u banku hrane.”
Index