Naravno, taj bend su
kultni Bjesovi, a Zoran Marinković je omiljeni frontmen sa kojim od početka do
kraja svakog nastupa publika pjeva žestoke hitove: Ime, Sve će se doznati,
Bolje ti, Kiša, Kad mi stane dah, Vraćam se dole i mnoge druge. Nakon par
godine nepojavljivanja u Banja Luci, Marinković i njegov bend napokon dolaze u
grad na Vrbasu, a nastupiće 13. maja u Klubu studenata Banja Luka (KSB-u).
Povodom koncerta Bjesova novinar Buka
magazina ragovarao je sa harizmatičnim rok pjevačem i umjetnikom Zoranom
Marinkovićem.
Zdravo Zorane. U maju sviraš sa svojim bendom u Banja Luci. Prije par godina si izveo performans
razbijanja gitare ispred Muzeja savremene umjetnosti, da li ćeš i na ovom
koncertu koji slijedi izvestni neku pjesmu ili prerformans koji do sada niste
izvodili?
Evo, na
primeru tog našeg nastupa ispred Muzeja savremene umetnosti, objasniću kako
funkcioniše to sa performansima na koncertima Bjesova. Ja „osluškujem“ i
oslanjam se na znakove pre i u toku nastupa. Upravo sad, pred Banja Luku
trinaestog, ništa mi se ne javlja, što ne znači da neće. Na kraju krajeva, uvek
mogu izvesti performans “Pijani pevač ne zna gde se nalazi” (smijeh).
Bio sam u kupovini u IDEA supermarketu, u Gornjem Milanovcu i video sam da se
prodaju prelepe bele električne gitare. Lepe i jeftine – znak! Gitaristi
Bjesova, njih dvojica, zadnje će dve pesme u Banja Luci odsvirati upravo na ovim
gitarama, a onda ih polomiti. Desilo se tad da je od pola koncerta, na bini,
osim nas muzičara, konstantno bilo i par ljudi iz publike. Zbog gužve moji
gitaristi definitivno, procenio sam, neće moći pre predzadnje pesme da promene
gitare, pa sam ih onda ja lično polupao. Ali, desila se nezgoda. Vrat druge gitare je uzduž
napukao i brutalno mi priklještio
malo kože srednjaka desne šake. Podigao sam ruku, ispružio je, gitara je odozdo
ispod dlana horizontalno levitirala. Uspeo sam nekako da izvučem prst. Ipak krv,
poderotina. Zamolio sam da neko iz publike dođe da mi popiša prst, jer to je
način, objasnio sam, kako su naši stari dezinfikovali manje rane. „Dok neko ne
dođe da mi popiša ranu ja neću pevati, bend će svirati, ali ja neću pevati.“
Bez vokala je prošla jedna i po pesma, a onda se pojavio neko iz publike: „Ja ću da
popišam!“. I tako
i bi. Sad sam mirno mogao da nastavim da pevam. Nakon toga šrovlači se direktorka muzeja,
moli da skratimo koncert jer su oborili neki lap-top, a iz postavke u muzeju
ukradena je slika. Nije se nadala, a bina je visoka jedva dvadesetak
santimetara i nema nikakve ograde, ni obezbeđenja.
“Pozovite
policiju!”, predložio sam.
Rekla je da je zvala, ali da ne mogu da dođu.
Imao si i u Beogradu i drugim gradovima dosta neobičnih i zanimljivih
performansa, od izlaska na binu u lijesu do ljepljenja lica selotejpom. Kako
dolaziš do tih ideja i da li one imaju neku specifičnu poruku?
Naravno da
imaju, s tim što nekad jasno znam šta
želim, nekad se oslanjam na intuiciju, uglavnom kombinovano. Born Again, ime je
albuma Blek Sabata sa Jan Gilanom, a ime je našeg performansa sa mrtvačkim sandukom. Born Again – Bjesovi su
umrli, Bjesovi su vaskrsli. Taj lijes u kojem sam 31. maja 2003.
iznesen na binu bašte KST-a, bio je, kao i već pomenute
gitare za razbijanje 2011. u Banja Luci,
primarni artefakt poruke, ali i novac
pomoću kog smo kupili sanduk i gitare može biti primarno oružje. Više puta na
koncertima postavljao sam
nagradna pitanja publici i onom ko tačno odgovori dao bih obećane pare.
Na koncertu 17. septembra 2010. u kruševačkom klubu Kulturnog Centra, na podu
koncertne sale našao sam izgubljenih 50 evra i pitao da ih neko nije izgubio.
Javio se momak
iz publike. Srećan, otišao je do
neke devojke u publici, nešto s njom popričao i
posle par minuta se vratio
rekavši da novac ipak nije njegov. Naravno da nije njegov, jer sam te evre već držao u ruci kad sam silazio s bine da ih
kao pokupim s poda…
16. avgusta 2007. svirali smo u Nišu, festival Nisomnija. Na kraju nastupa
ponudio sam 300 evra onoj
koja izadje na binu i pokaže sise. Pojavila se, hahaha…
Ispostavilo se da me pogrešno razumela – mislila je da hoću da neko iz
publike zajedno sa mnom otpeva sledeću pesmu. Objasnio sam da nije to. Malo se
premišljala a onda je brzinom svetlosti zadigla i spustila majicu. „Ne tako…“
rekao sam „Moraš sporije izvesti da se sise jasno vide“… „Važi, ali svirajte „Kad mi stane dah“, ta je dobra za striptiz“.
Negde na pola pesme, ona me tapše po ramenu. Okrećem se. Drži ruku na oku. „Šta
je bilo?“ Kaže
da joj je ispalo dioptrijsko sočivo; nešto je doletelo i udarilo je pravo u oko.
Pogledao sam po bini i video belu, natopljenu pivom, da bolje leti, vunenu seljačku
čarapu. Nekom iz publike se nije dopala poenta i preciznim pogodkom prekinuo je „sranje”…
27. avgusta 1997. svirali smo na surduličkom gradskom trgu. Pre svirke prišao
je jedan mladić i pitao da li može da izađe na binu da s nama otpeva pesmu „Ne budi
me (ubij me)“. On jako voli Bjesove, a danas mu je i rođendan. Već podobro pijan, uz
dramatično valjanje po bini, odvrištao je „Ne budi me“.
Posle koncerta, još pijaniji, u znak zahvalnosti, ponudio mi je svoju devojku
za noć.
Rekao sam mu da je možda najbolje da, pošto će Bjesovi ostati da spavaju u Surdulici, da se sutra ujutro nađemo na kafi.
Našli smo se, ćaskali o svemu i svačemu, ali ni jednom, ni on, ni mi, ideju od sinoć nismo pomenuli (smijeh).
Neki
su vas na početku vaše karijere okarakterisali i kao satanistički bend koji ima
antihrišćanske tekstove. Kasnije ste opovrgli ovakva mišljenja i zapravo
dokazali da ste veoma pobožni i da su vaši tekstovi okrenuti ka Bogu. Kako si uspio da spojiš te dvije nespojive
stvari?
“Ko
peva zlo ne misli”. Mislim da je ova mudrost bila u duši Oca Tadeja Vitovničkog kad
nam je dao blagoslov za dalji rad. Za one koji ne znaju, 1996. godine sam
poverovao u boga, a s jeseni 1997. rasturio sam Bjesove. Uveren da radim pravu
stvar, žrtvovao sam nešto meni veoma
drago, moj bend, jer to je, smatrao sam tad, bez obzira na moje dobre
namere, u suštini dekadentno i
bogoborno. Blagoslov Oca Tadeja 1999. godine nas je ponovo pokrenuo, ali ja bih to uradio i bez
blagoslova. U meni je već sazrelila misao
da se sve što radimo može za ružno
ali i za lepo i dobro
upotrebiti.
Kakav je tvoj odnos prema bogu,
da li si okrenut ka crkvi i religiji ili imaš neki svoj put ka svevišnjem?
Misliš li da se
dosta loših ljudi krije iza religije krijući svoj nemoral iza religijskih
simbola? Da li će to dovesti do sloma ovih državnih monoteističkih religija?
Moje mišljenje je da, ako nam je bog dopustio da radimo šta
hoćemo, za to je sigurno jak razlog imao. U tom smislu
ja ne mislim da ovaj svet može i treba da postane rajski vrt. Naravno, to ne
znači da se za bolje ustrojstvo ne treba boriti, jer naša dela, kao ogledalo
naših duša, obezbediće nam,
a možda i neće, vizu za prelazak na novi, kvalitetniji nivo bitka (smijeh).
Rado ste viđeni gosti u
Banja Luci i ovdje imate status kultnog
benda. Kakve vi impresije nosite iz ovoga grada, imate li neki specijalan odnos
prema banjalučkoj publici?
Super je
Banja Luka. Super su banjalučani. Ustvari, svi gradovi u kojima smo svirali su super. Kad malo bolje razmislim, najveći broj ljudi koje sam
u svim tim mestima upoznao imali su veze s rokenrolom.
13. maja svirate u KSB-u gdje može stati maksimalno tri stotine ljudi, ali
svirate i po festivalima za više desetina hiljada ljudi. Koje nastupe više
voliš, te male, intimnije ili one na velikim stejdževima?
Bjesovi jednako zvuče i pred manjim i pred većim brojem
ljudi i na klupskim, i na stadionskim, grupnim, svirkama.
Šta je za tebe rokenrol, profesija ili način života?
Svakog dana u svakom pogledu rokenrol mi je značio, a znači i
sada.
Koliko još misliš da ćeš se baviti rokenrolom. Ti si i likovni umjetnik,
da li si ikada razmišljao
da ćeš se povući u svoj atelje i više posvetiti slikarstvu?
Ne znam, osluškujem.
Ima li na pomolu neki novi album Bjesova?
Uporno sam pokušavao stvarajući nove pesme
u zadnje vreme, zadnjih par godina. Pokušavao sam zadnjih godina da ostanem na
visini zadatka. Na 665-om pokušaju sam stao. Nije dobro, nema svetla na kraju
tunela. Pošto ofanziva nije uspela, rešio sam utvrditi pozicije koje već
držimo, vojnim rečnikom rečeno.