Uskoro će napuniti 90 godina i upravo je napustio MIT (Masačusetski
institut za tehnologiju). Tamo je revolucionisao modernu lingvistiku i
postao kritička savest Sjedinjenih Država. U ime El Paísovog kulturnog
dodatka Babelia posetili smo velikog intelektualca na njegovoj novoj
adresi u Arizoni.
Noam Čomski (Filadelfija, 1928) je prevladao sve barijere
ispraznosti. On ne govori o svom privatnom životu, ne koristi mobilni
telefon i u vunenim vremenima ostajao je nepokolebljiv. Hapšen je zbog
protivljenja ratu u Vijetnamu, bio je na crnoj listi Ričarda Niksona,
podržao je objavljivanje Pentagonovih papira i osudio prljavi rat
Ronalda Regana. Tokom poslednjih 60 godina vodio je mnoge bitke. Jednako
brani prava Kurda i bori se protiv klimatskih promena. Podržao je
proteste pokreta Okupiraj i brani prava ilegalnih imigranata. Kao mladi
lingvista 50-ih godina prošlog veka zapanjio je svet svojom generativnom
gramatikom. U neprekidnom angažmanu uvek je išao napred suočavajući se
sa demonima kapitalizma, bilo da su to velike banke, vojni konglomerati
ili Donald Tramp. U svojoj poslednjoj knjizi “Requiem for the American dream / Rekvijem za američki san” on iznosi argumente iz istoimenog dokumentarca
i prokazuje sramotnu koncentraciju bogatstva i moći u zapadnim
demokratijama. Rezultat je 168 strana Čomskog u najčistijem obliku.
Smatrate li se radikalnim?
Svi mi sebe smatramo umerenima i razumnima.
Ali vi ste ideološki jasno opredeljeni.
Oni koji treba da se pravdaju su moćnici na vlasti. Svaka hijerarhija
je nelegitimna dok ne dokaže suprotno. Ponekad se mogu opravdati, ali
uglavnom ne. To je anarhizam.
Nakon 60 godina podučavanja na Masačusetskom institutu za tehnologiju
(MIT), profesor je došao živeti na granici pustinje Sonora. U Tuksonu,
na preko 4.000 kilometara od Bostona, pronašao je novi dom na Odseku za
lingvistiku na Univerzitetu u Arizoni. To je jedna od retkih zelenih
tačaka u ovom sprženom gradu. Jaseni, vrbe, palme i orasi rastu oko
zgrade od crvene cigle iz 1904. Unutra po zidovima vise slike nasmešenih
studenata, mape prostiranja autohtonih plemena, plakati kulturnih
događaja, a na kraju jednog hodnika je soba najvećeg živog lingviste.
Živimo li u vremenu razočaranja?
Pre 40 godina je neoliberalizam, kojeg su vodili Ronald Regan i
Margaret Tačer, napao svet. I to je imalo učinka. Akutna koncentracija
bogatstva u privatnim rukama pratila je gubitak moći u opštoj
populaciji. Ljudi su sve manje zastupljeni i vode nesigurne živote sa
sve lošijim poslovima. Rezultat je mešavina besa, straha i eskapizma.
Više se ne veruje ni u same činjenice. Neki to nazivaju populizmom, ali u
stvarnosti to je diskreditacija institucija.
Tako smo dobili lažne vesti?
Razočaranje institucionalnim strukturama dovelo je do tačke u kojoj
ljudi više ne veruju činjenicama. Ako nikome ne verujete, zašto biste
verovali činjenicama? Ako niko ne čini ništa za mene, zašto bih verovao
bilo kome?
Čak ni medijima?
Većina služi Trampovim interesima.
Ali ih ima veoma kritičnih, kao što su Njujork tajms, Vašington post, Si-en-en…
Pogledajte televiziju i naslovne strane novina. Ne postoji ništa osim
Tramp, Tramp, Tramp. Mediji su naseli na Trampovu strategiju. Svakog
dana on im baca po jednu laž da bi se našao pod reflektorima i bio u
centru pažnje. U međuvremenu, divlja frakcija republikanaca razvija
svoju politiku krajnje desnice, režući radnička prava i napuštajući
borbu protiv klimatskih promena, a to nas može dokrajčiti.
Vidite li Trampa kao rizik za demokratiju?
On je velika opasnost. Svesno i namerno je oslobodio talase rasizma,
ksenofobije i seksizma koji su bili latentni, ali koje niko pre njega
nije legitimizovao.
Hoće li opet pobediti?
Moguće je, ako uspe odgoditi smrtonosni učinak svojih politika. On je
potpuni demagog i šoumen koji zna kako da održi aktivnom svoju bazu
obožavatelja. Ide mu u korist i to da su demokrati u konfuziji i da
možda neće izaći sa uverljivim programom.
Da li još uvek podržavate demokratskog senatora Bernija Sandersa?
On je pristojan čovek. Koristi termin socijalizam, ali zapravo se
zalaže za demokratski nju dil. Njegovi predlozi ne bi bili čudni
Ajzenhaueru (američkom predsedniku iz Republikanske partije od 1953. do
1961). Sandersov uspeh, više nego Trampov, bio je pravo iznenađenje
izbora 2016. Umalo je postao predsednički kandidat bez podrške
korporacija i medija, samo uz podršku javnosti.
Da li primećujete skretanje udesno u političkom spektru?
U političkim elitama to postoji, ali ne u opštoj populaciji. Od 80-ih
godina prošlog veka došlo je do raskola između onoga što ljudi žele i
javnih politika. To se dobro vidi na primeru poreza. Ankete pokazuju da
većina ljudi želi veće poreze za bogate. Ali to se ne događa. Protiv
toga promoviše se ideja da smanjenje poreza donosi prednosti za sve, te
da je država neprijatelj. Ali ko ima koristi od rezanja davanja za
puteve, bolnice, čistu vodu i čist vazduh?
Da li je onda neoliberalizam pobedio?
Neoliberalizam postoji, ali samo za siromašne. Slobodno tržište važi
samo za njih. To je istorija kapitalizma. Velike korporacije započele su
klasnu borbu, one su autentični marksisti, ali s obrnutim vrednostima.
Principi slobodnog tržišta odlično se primenjuju na siromašne, ali vrlo
bogati su zaštićeni. Velike energetske industrije primaju subvencije od
nekoliko stotina miliona dolara, finansijske institucije dobijaju
masivnu pomoć nakon što propadnu. Svi oni žive na sigurnom: oni se
smatraju prevelikima da bi mogli pasti i moraju biti spaseni ako imaju
problema. Na kraju, porezi služe za subvencionisanje tih entiteta i s
njima bogatih i moćnih. Onda se stanovništvu kaže da je država problem i
smanjuje se njeno područje delovanja. I šta se događa? Prostor države
je okupiran privatnom moći, a tiranija velikih entiteta raste.
Zvuči poput Orvela ovo što opisujete.
Čak bi i Orvel bio zadivljen. Živimo u fikciji da je tržište divno
jer nam govore da se ono sastoji od informisanih potrošača koji donose
racionalne odluke. Ali samo upalite televizor i pogledajte reklame:
nastoje li one da obaveste potrošača koji će onda donositi racionalne
odluke? Ili ga samo zavode? Razmislite, na primer, o reklamama za kola.
Nude li one podatke o njihovim karakteristikama? Prikazuju li izveštaje
nezavisnih eksperata? To bi stvorilo informisane potrošače sposobne za
donošenje racionalnih odluka. Umesto toga, ono što vidimo je leteći
automobil kojeg vozi poznati glumac. Kompanije ne žele slobodna već
zatvorena tržišta. Inače bi se srušili.
Da li je odgovor društva na ove izazove preslab?
Postoje mnogi aktivni javni pokreti, ali im se ne obraća pažnja jer
elite ne žele da se prihvati činjenica da demokratija može
funkcionisati. To je opasno za njih. To može ugroziti njihovu moć.
Najbolje je da se nametne vizija koja vam govori da je država
neprijatelj, a da ste vi prepušteni samom sebi.
Tramp često koristi pojam anti-amerikanizam, kako to razumete?
U SAD-u vas zbog kritikovanja vlade optužuju za anti-amerikanizam.
Došlo je do uspostavljanja ideološke kontrole nad društvom, uz pomoć
zapaljivog patriotizma.
Na nekim mestima u Evropi se događa isto to.
Ali ništa slično onome što se ovde događa. Nema nijedne zemlje sa toliko zastava.
Plašite li se nacionalizma?
Zavisi, ako to znači biti zainteresovan za vašu lokalnu kulturu, to
je dobro. Ali ako je to oružje protiv drugih, znamo gde to može voditi,
videli smo i iskusili.
Mislite li da je moguće da se ponovi ono što se dogodilo 30-ih godina prošlog veka?
Situacija se pogoršala; nakon izbora Baraka Obame pokrenula se
rasistička reakcija ogromne virulencije, s kampanjama koje su negirale
njegovo državljanstvo i identifikovale crnog predsednika kao antihrista.
Bilo je mnogo manifestacija mržnje. Međutim, Sjedinjene Države nisu
Vajmarska republika. Ima razloga za zabrinutost, ali izgledi da se
ponovi nešto tako su veoma mali.
Na početku vaše knjige se prisećate Velike depresije, vremena
kada je “sve bilo gore nego sada, ali je postojao osećaj da će biti
bolje”.
Dobro se sećam. Moja porodica je pripadala radničkoj klasi, bili su
nezaposleni i bez dobrog obrazovanja. Objektivno, to je bilo puno gore
vreme nego sada, ali je postojao osećaj da smo svi zajedno u tome. Tada
smo imali predsednika koji je saosećao sa patnjama ljudi, sindikati su
bili organizovani… Postojala je ideja da zajedno možemo pobediti krizu.
Taj osećaj je izgubljen. Sada nam se čini da smo sami u bezizlazu, a da
je država protiv nas.
Imate li još nade?
Naravno da ima. Još uvek postoje javni pokreti, ljudi spremni da se
bore. Prilike su tu, pitanje je samo jesmo li ih sposobni iskoristiti.
Čomski završava s osmehom. Oprašta se s nama svojim dubokim glasom.
Zatim odlazi iz ureda, spušta se niz stepenice fakulteta i izlazi u
svetlost pustinje Sonora.
Jan Martinez Ahrens, El País, kulturni dodatak Babelia, 10.03.2018.
Preveo Mario Bezbradica