Nije trebalo biti mnogo pametan, niti duhovit, pa smisliti ovakav naslov, jer upravo je to rečenica koju sam izgovarao svaki put kada bi se RTS meni obratio sa: “RTS – vaše pravo da znate sve”, što je počelo, ako me pamćenje ne vara, pre desetak godina, kada je srpski javni servis putem 3D animacije predstavljen kao jedan od cvetova u evropskoj bašti, obasjanoj suncem.
Srbija mora imati medijski javni servis. U to duboko verujem. I zato sam, od petog oktobra nadalje, uvek plaćao pretplatu, bez obzira koliko program RTS bio bedan. Tim potezom ja zaista postajem jedan od vlasnika ove radiotelevizijske kuće.
Većina građana Srbije, pak, sebe doživljava kao vlasnika života svoje žene, na primer, a RTS doživljavaju otprilike kao pseće govno, koje im se zalepilo za cipelu još u doba Slobe i nikako da otpadne.
U doba Aleksandra Tijanića pizdeli smo zbog serija Radoša Bajića u koje je RTS ulagao naš novac, a informativni program smo trpeli takav kakav je bio, bljutav i bedan. Ironijom sudbine, pokazalo se da su to za RTS bila normalna vremena. Posle Tijanića, nije došlo doba Dragana Bujoševića, već je i za Bujketa i za nas nastupilo doba Aleksandra Vučića – kleptokratskog autokrate kog su ustoličile zapadne službe, ne bi li, dugo se tako verovalo, “predao” Kosovo. Kosovo je u sasvim dovoljnoj meri “predato” još 2013, a ono što živimo posle Briselskog sporazuma, danas je sasvim jasnu, predstavlja klasičnu okupaciju od strane međunarodnih finansijskih i vojnih korporacija. Ne bi to u ovom usranom svetu ni bilo tako strašno, da za okupacionog upravnika nije odabran Vučić.
U uslovima tihe okupacije, koju danas nad Srbijom sprovode oni koji su nas bombardovali 1999, zajedno sa onima koji su se u međuvremenu prokurčili na međunarodnoj sceni, a koju na terenu, u zamenu za dobar deo kolača, sprovode isti domaći igrači koji su i izazvali bombardovanje, informativni program RTS se nije pretvorio u ono što je bio pre nego što se Džo zaleteo u njega bagerom. Postao je nešto mnogo gore – postao je jedan u nizu medijskih giganata pod stranom kontrolom, sa zadatakom ne da informišu, već da se u svojim dnevnicima i vestima prave kako je ovo normalna zemlja, u kojoj je najbitnija vest kad klinički slučaj izmlati silikonsku kokoš, u Zadruzi 2. Još gore, RTS, glumeći kulturu, mora da ignoriše rijalitije, pa im je od vesti na raspolganju ostao jedino Vučić.
Kad je ustoličen Mali Alek, gotovo istovremeno pojavila se i regionalna televizija N1, koja, u informativnom smislu, predstavlja RTS umesto RTS-a. Jedino se na N1 mogu čuti drugačiji stavovi od režimskih, doduše i ti glasovi moraju biti deo demokratskog i građanskog šablona, propisanog i ukalupljenog pre Vučića. To znači da je za nekog ostao samo internet kao jedino sredstvo slobodnog informisanja. Pametni su se još tada uprpili – to što CNN dolazi u region, znači da se regionu ne piše dobro. N1 je pritom, za ovo kratko vreme, postao deo regionalnog medijskog i internet giganta SBB, koji je u vlasništvu nekakvog KKR, koji je u vlasništvu ne znam ni ja čijem, a možda više i nije, nije to toliko ni bitno za nas slepce, što ratujemo po društvenim mrežama.
Čak se i sam Vučić prema N1 odnosi kao prema retardiranom mlađem bratu svoje novopečene neveste Srbije, kog mora da trpi, a tako rado bi ga opalio kamenom u glavu. Ipak, čak i ta stanica, najobjektivnija od svih, kreira svoj informativni program, kao da je ovo malo čudna, malo primitivna, ali ipak, normalna zemlja. Predsednik i njegov burazer jesu neobični tipovi, okruženi čudnim kumovima, ovenčani sumnjivim tenderima, ali sve je to, obrni-okreni, okej. Makar ja tako doživljavam njihove vesti, koje čitaju ozbiljni prezenteri, ozbiljnim glasovima, o krajnje neozbiljnim i opasnim likovima, koje treba medijski progoniti, sve do zaslužene robije.
Šta još nemamo, a možemo da imamo? Prvu i O2. Dve grčke stanice sa nacionalnom frekvencijom, čiji se informativci takođe prave da je ovo sve nomalno i da se u suštini ne dešava ništa neobično. Čak i kad se predsednik po deset puta na dan dernja i preti. Čak i kad se kradu izbori. Čak i kad se na ulicama iz najrazličitijih razloga gine kao da je rat. Čak i kad visoki državni funkcioneri kradu kao da im je poslednje. Po jedna satirična emisija na obe televizije pokriće sva sranja.
Pa onda Blic. Iskreno verujem da su to pravi medijski gospodari Srbije. Nekadašnji svetionik slobodnog informisanja, danas je ugašeni svetionik u okeanu medijskih govana, klik bejt naslova, afera izmišljenih zvezda rijalitija i nerešivog slučaja ubistva pevačice. E, ali kada je posle predsedničkih izbora 2017 trebalo birati premijera, svetionik Blic se upalio i blicnuo: „EVO ZBOG ČEGA ANA BRNABIĆ MORA BITI PREMIJER“. Tada je i budali bilo jasno ko su pravi šefovi Srbije. Zatim se Blic ponovo ugasio, da bi se opet na kratko upalio posle beogradskih izbora, najavivši: „EKSKLUZIVNO! RADOJIČIĆ ĆE BITI GRADONČELNIK! A EVO I ZAŠTO!“ Imajte pritom u vidu da je u sastavu iste izdavačke kuće i nedeljnik NIN, jedan od retkih ozbiljnih protivnika Vučićevom izmicanju zapadnoj kontroli.
Da li zaista mislite da se urednici i novinari Blica silno boje Malog Aleka, a u redakciji pored, urednici NIN-a se smeju najnovijoj Petričićevoj karikaturi? No, to su sve privatnici. Mogu da rade šta hoće. Kad će im se popaliti lampice za demokratiju, slobodu i zaštitu građana od aktuelnog režima, ne zavisi od njih, od Vučića tek ne zavisi, već zavisi od nečijeg namiga. Skoro sve ovo važi i za informativni program javnog medijskog servisa Srbije, u kom je prvih 46 vesti posvećeno neumornom okupacionom upravniku i njegovim nedelima. Razlika u odnosu na privatne medije jeste u tome što smo mi vlasnici RTS-a, pa shodno tome, imamo sva prava da im se najebemo majke svaki put kad ih uhvatimo da loše rade svoj posao.
To što se RTS ponaša tako dupeuvlakački jeste reziltat godina pod Slobom, kada drugačije nisu smeli. Sad su došle neke slične, a opet,malo različite godine, ali uredništvu deluje kako je najbolje primeniti principe iz vremena kada je aktuelni predsednik bio ministar informisanja. Da su silne godine posle petog oktobra iskorišćene da se od RTS-a napravi pravi javni servis, N1 ne bi morao da postoji, a Vučić ne bi mogao da opstane na vlasti ni pola od svog prvog premijerskog mandata.
Ništa, čekamo namig svevidećeg oka, koji će promeniti sve. Ali, dok čekamo, barem RTS-u možemo da se najebemo majke. Nije da će to išta promeniti, ali valja znati d barem nešto možeš da dobiješ za tih 150 dinara mesečno.