Da li je tačno da su Marks i Engels bili rasisti i zašto nije?

Bornirani antikomunizam – kužni zadah memljivih suterena svih
buržoaskih ideologija i višedecenijski legitimacijski osnov paranoičnog
zaverološkog nacionalizma – iskazuje, pored mnogih drugih bestiluka, i
potrebu da razloge tobožnjeg „zločinačkog“ delovanja jugoslovenskih – i
komunista uopšte – pronađe u navodnom Marksovom i Engelsovom shvatanju orasnoj inferiornosti pojedinih naroda, a naročito slovenskih.
Štaviše, tvrdi se da su Marks i Engels ništa manje nego osnivači
„političkog genocida“ i „rasnog istrebljenja“, što je zaumna
konstrukcija koja služi kao još jedan u nizu „dokaza“ za zloćudnu mantru
o istovetnosti delovanja komunista i fašista. Ovo „otkriće“, koje se protura po Internetu, imamo da zahvalimo istoričaru-liberalu Džordžu Votsonu, profesoru istorije sa Kembridža.

Marksu i Engelsu pripisuje se, dakle, da su tvorci genocidne ideje da
pojedine narode (pre svega slovenske, a među njima prvenstveno srpski
narod) treba uništiti, što se sve potkrepljuje jednim krivotvorenim stanovištem za koje se tvrdi da pripada Marksu: „Klase
i rase koje su preslabe za uslove novog života, moraju nestati […] One
moraju propasti u jednom revolucionarnom holokaustu.“ Navedeni
„citat“, koji sažima suštinu opskurnih optužbi na račun Marksa i
Engelsa, najčešće se pominje upravo u kontekstu odnosa prema Slovenima
(Srbima), zbog niza (od strane osnivača marksizma zaista izrečenih)
negativnih kvalifikacija o ulozi slovenskih naroda u istoriji (što jesu
sporne generalizacije, o kojima će niže biti reči, ali su daleko od
rasizma).

No, pre nego što se pozabavimo ovim detaljnije, potrebno je nekoliko
objašnjenja: Marks i Engels koristili su rasni diskurs u meri u kojoj jeonovremena nauka bila opterećena rasnim klasifikacijama, ali u
pogledu implikacija navodnih rasnih razlika bili su daleko naprednijih
shvatanja od ogromne većine svojih savremenika. U svojim radovima oni
pišu, na primer, o Arijevcima, što je bio opšteprihvaćen pojam u
antropologiji te epohe, ali pišu na način da Arijevcima ne daju nikakvu rasnu prednost, ne smatraju ih superiornim u
odnosu na Semite (što je bila glavna podela). Štaviše, Marks docnije u
svojim etnografskim beleškama uz reč Arijevci beleži: „ponovo ova
besmislica!“ Konačno, poznat je i Engelsov tekst „O antisemitizmu“, u
kojem kritikuje ovu pojavu.¹
Sa druge strane, zaista su imali izrazito oštar, potcenjivački stil
pisanja, vrlo često daleko preko granice dobrog ukusa, uvredljivo se
izražavajući kako o pojedincima, tako i o grupama, narodima… Ali to su
sasvim efemerne stvari, kojima se samo zamlate mogu baviti na način da
na to svode suštinska pitanja marksizma.

Marks i Engels su rasisti taman onoliko koliko su to mogli biti,
ilustracije radi, mnogi od vodećih evropskih, pa i srpskih
intelektualaca te ili nešto kasnije epohe – od Stojana Novakovića do
Jovana Skerlića – koji su pisali o „nekulturnim Turcima“, „turskim
varvarima“, „divljim Arnautima“ i slično. Nazvati ih sve rasistima bilo
bi preterivanje, iako su neki zaista to bili u smislu koji
danas pridajemo tom pojmu (na primer Vladan Đorđević, koji je pisao o
Arnautima koji imaju repove, veličine od kozjeg do konjskog). Ali –
nuto, nuto – upravo se u slučaju Marksa i Engelsa naglašava i
eksploatiše (ko se ne bi dosetio zašto?!) njihova upotreba koncepata
koji su danas, naročito u svetlu iskustva Drugog svetskog rata, s pravom
neprihvatljivi.²

Previše bi prostora uzelo detaljno citiranje izvora kako bi se
ilustrovao način na koji je krivotvoren tobožnji Marksov citat sa
početka ovog teksta. To je objašnjeno ovde.
Ukratko: tačno je da kod Marksa postoji rečenica da „klase i rase
preslabe za nove uslove života moraju odstupiti“. U vezi sa ovim treba
reći da je u Marksovom tekstu, koji je masakriran kako bi se izvukla ova
rečenica, u nastavku objašnjeno da je to „odstupanje“ klasa i rasa
„previše slabih za prilagođavanje“ rezultat po njih razornog dejstva razvoja kapitalizma: dinamika tog razvoja je takva da ih uništava, a ne socijalistička revolucija!

Rečeno je ovde, međutim, da Marks i Engels nisu učitavali
superiornost ili inferiornost kolektivnim entitetima. Ali Marks kaže
„klase i rase odveć slabe“ itd. Činjenica, i tada poznata nauci, bila je
da su razni istorijski kolektiviteti nestali kao subjekti istorije.
Svakome ko išta zna o marksizmu poznato je da su Marks i Engels
isticali, uz zakonomernost istorijskih procesa, i njihovu uslovljenost progresom materijalnih snaga, pa ova formulacija nije ništa drugo nego shvatanje da će, po sili nužnosti istorijskog
progresa, nestati oni istorijski subjekti koji ne ovladaju
pretpostavkama tog progresa. Da li će neki kolektivni entitet savladati
te pretpostavke ili ne, da li će im se aktivno (kontrarevolucionarno u
najširem smislu) suprotstaviti isključivo je rezultat društvenih procesa unutar tog entiteta (klase, naroda, „rase“). Eventualna „slabost“ da se savladaju ti preduslovi podrazumeva dovedenost do takvog stanja slabosti (primarno – usled dejstva materijalnih činilaca; ili izvedeno – delovanjem ideologije koja povratno utiče na materijalne snage). Ne podrazumeva, dakle, nekakvu datost, naročito ne biološku, pa ni kulturnu. Ta „slabost“ je uvek posledica nekog društveno uslovljenog, materijalnog uzroka.

Ako se vratimo drugom delu citata uočićemo sledeće: tačno je da je Engels (ne Marks!) napisao da postoje „veliki i mali narodi“ koji će neminovno „nestati u oluji svetske revolucije“.
Dakle, ne u „revolucionarnom holokaustu“: holokaust (u značenju
masovnog ubijanja ljudi) ne postoji u Marksovim i Engelsovim radovima i
to je tendenciozna izmišljotina. Prevodilac-„naivac“ bio je tako
slobodan da pojam „oluja svetske revolucije“ prevede kao „holokaust“. To
objašnjava nameru krivotvorenja, na koju je naseo (da li?) naš
genijalni istoričar sa Kembridža, a potom i svi koje je njegovo
„otkriće“ impresioniralo.

No, i originalan Engelsov citat zahteva objašnjenje, do kojeg se ponovo dolazi malo detaljnijim čitanjem Engelsovih
radova (za početak – rečenice koja dolazi neposredno iza navedenog
mesta) a svodi se na to da su ti „veliki i mali narodi“ čija je sudbina
da nestanu zapravo – kontrarevolucionarni. Prema Engelsu, svako
kontrarevolucionarno delovanje je, na kraju krajeva, osuđeno na propast.
Ako se određeni kolektiviteti (bili oni i čitavi narodi) pozicioniraju
kontrarevolucionarno – nestaće u pobedničkoj revoluciji, ne zato što to
neko želi ili namerava (genocid), već zato što je to izvestan rezultat
pobede revolucije nad kontrarevolucijom i to – u kontekstu u kojem je
sintagma o nestanku naroda izrečena – pobede buržoaske revolucije. Ali zašto je Engels apostrofirao u citiranom izvodu baš narode, a ne staleže ili klase?

To nas, zapravo, dovodi do Slovena i Srba. Kod Marksa i Engelsa
zaista su se mogle pronaći određene natuknice, naročito o slovenskim
narodima, čija konotacija dakako nije povoljna po njih („varvari“,
„ostaci naroda“ i sl.). Osnova negativnog viđenja slovenskih naroda,
koje je postojalo kod osnivača marksizma, osobito krajem 1840-ih i
početkom 1850-ih, imala je imanentno političko ishodište i
ležala je u ulozi carske Rusije kao „evropskog žandarma“ i središta
svake kontrarevolucionarne i reakcionarne akcije u Evropi posle Bečkog
kongresa 1815. Naročito je to bilo izraženo u Revoluciji 1848, kada su
ruske trupe ugušile pobunu Mađara. Toj slici doprinosilo je, dalje, to
što su se Južni Sloveni u Revoluciji 1848. svrstali uz reakcionarni habzburški presto protiv revolucionarnih Mađara i tako doprineli gušenju mađarske revolucije.

Ali šta su to učinili Mađari, prema onome kako su stvari videli Marks
i Engels, čime su zaslužili status „revolucionarnog naroda“? O tome su
obojica mnogo pisali, ali evo jednog kratkog sažetka: „Samostalna
mađarska revolucija učinila je brz napredak. Ukinula je sve političke
privilegije, uvela univerzalno pravo glasa, eliminisala sve feudalne
dažbine, radne obaveze i desetke…“ Ali onda su se, dakle, umešali carska
Rusija, Jelačićevi Hrvati i prilično dezorijentisani Srbi (pomognuti iz
Kneževine Srbije) i kao udarna pesnica dvorske kamarile iz Insbruka
svemu tome učinili kraj. Nasuprot revolucionarnim Mađarima, oni su bili kontrarevolucionarni.

Donekle je dubiozna Engelsova pretpostavka da će
„kontrarevolucionarni narodi“ takvi i ostati i otuda, dakle, pasti kao
žrtve „svetske revolucionarne oluje“, ali je i ta tvrdnja nalazila
objašnjenje isključivo u spoljašnjim materijalnim uslovima, a ne u nekim
„rasnim“ datostima.³
Marksa i Engelsa nije ni u slučaju Mađara zanimala njihova nacionalna
emancipacija sama po sebi: njih dvojica su imali već tada jasno
izgrađenu predstavu o nacionalnim revolucijama u feudalnim i polufeudalnim carstvima kao nužnim oblicima ispoljavanja Istorije
kao progresivnog puta ka izgradnji, najpre kapitalističkog, a potom
socijalističkog društva. Oni su politički podržavali nacionalne
revolucije samo ako su one oslobađale energiju za transformaciju odnosa proizvodnje: od feudalnih ili polufeudalnih ka kapitalističkim. Njih nisu interesovali nacionalni pokreti sami po sebi,
već samo uslovno, kao facilitator tog progresa u odnosima proizvodnje.
Zaostalost proizvodnih snaga u južnoslovenskim krajevima Monarhije
činila je da oslobodilački pokreti južnoslovenskih naroda budu viđeni
kao isključivo nacionalni, bez potencijala za značajniji razvoj
proizvodnih snaga. To je sva osnova Marksovog i Engelsovog tobožnjeg
„rasizma“ u odnosu na Slovene.

Najspornije kvalifikacije sadržane su u Engelsovom tekstu o mađarskoj borbi. Reč je o izrazu Völkerabfälle, koji je kod Engelsa sinoniman sa izrazom Völkerruinen (Engels koristi oba ova pojma da bi označio Južne Slovene u Monarhiji). U doslovnom prevodu Völkerabfall znači – „otpadak od naroda“,⁴ a Völkerruinen – „ostaci
naroda“. Niko se neće iznenaditi što pomalo zapostavljeni istoričar sa
početka teksta, profesor Votson, proizvoljno prevodi i kaže: „rasno
smeće“! Tek da novim tendencioznim prevodom olakša recepciju svojih
konfabulacija o Marksovom i Engelsovom rasizmu.

Kao i u prethodnim primerima, potrebno je samo čitati izvore. Prema Engelsu, austrijski Južni Sloveni, na koje se odnosio pojam Völkerabfälle
(Engels uopšte ne apostrofira Srbe, kako se pogrešno tvrdi!), nisu u
svojim krajevima imali naročito razvijene kapitalističke odnose, u
političkom životu dominirali su konzervativno plemstvo (često stranog
porekla) i crkva, a u nacionalnim stremljenjima oslanjali su se na
reakcionarnu Rusiju. Dakle, ono od čega su se „otpadili“ ovi slovenski
narodi bio je moderan koncept naroda i ne radi se ni o
kakvom „rasnom smeću“. Opšti društveni uslovi opredeljivali su njihovo
svrstavanje uz reakcionarne snage – u konkretnom slučaju uz dvor i uz
Rusiju – čime su i ti (južnoslovenski) narodi dokazivali svoju
kontrarevolucionarnost. Njihov budući nestanak u „oluji svetske
revolucije“ bio je, po Engelsu, samo nužna posledica takvog sticaja
istorijskih okolnosti i niti je imao ikakve veze sa bilo kakvim
prirodnim predodređenostima niti je podrazumevao fizičko uništavanje
pripadnika tih naroda, već bi se realizovao kao proces njihovog stapanja sa narodima koji su revolucionarni
i time u službi progresa. U istom smislu, Engels je, na primer, smatrao
da je pokazatelj reakcionarne „tvrdoglavosti“ zadržavanje „apsurdne
nacionalne posebnosti“ saksonskog (dakle germanskog!) seljaštva koje je
bilo naseljeno u Transilvaniji, dok je hvalio druge Nemce u Mađarskoj
zato što su „postali pravi Mađari“. Vidljivo je, dakle, da je korelaciju
težnje za zadržavanjem etničkog identiteta, nerazvijenih formi odnosa
proizvodnje i kontrarevolucionarnosti Engels uopštavao kao svojevrsnu
zakonomernost.

Pošto su bili uvereni u trijumf revolucionarnih pokreta, Marks i
Engels su smatrali da svrstavanje u tabor kontrarevolucije vodi, u
konačnom ishodu, neminovnoj propasti. Ukoliko su kontrarevolucionarni
čitavi narodi – onda se to odnosilo i na njih i to ne po nečijoj volji
ili planu, već nužnošću istorijskog progresa, kojem se
kontrarevolucionarne snage uzalud suprotstavljaju. Dosta nesrećna
generalizacija, ali opet daleko od svakog rasizma. Tu se, dakle, uopšte
nije radilo o planiranju ili pozivanju na fizičko uništenje, kako se
tvrdi insinuacijama o genocidnoj suštini marksizma, već se konstatovalo
da će takvi kontrarevolucionarni činioci iskusiti gubitak istorijske
relevantnosti, gubitak statusa subjekta istorije i, u tom smislu, i
njihov nestanak je shvatan kao deo istorijskog progresa. Dakle, Marksa i Engelsa je prevashodno interesovao tok i mehanizam Istorije
– koji su oni videli kao razvoj kapitalističkih odnosa, uspeh
buržoaskih revolucija, omasovljenje proletarijata i, u konačnici,
njegovo preuzimanje vlasti u potonjim proleterskim revolucijama.

Kada je u Rusiji oboren feudalizam, posle reformi 1861, njena
buržoazija je bila u povoju, a samim tim i proletarijat, ali su
opstajali oblici zajedničke zemljišne svojine, za koje se među ruskim
socijalistima verovalo da mogu poslužiti kao prečica ka komunizmu. Zato u
predgovoru ruskom izdanju Manifesta, 1882. godine, Marks piše:
„U Rusiji, naspram brzog cvetanja kapitalističke špekulacije i tek
započetog razvitka buržoaske zemljišne svojine, nalazimo više od
polovine zemlje u rukama zajedničkog seljačkog poseda. Sada se pita:
Može li ruska obščina, taj makar i jako potkopani oblik prastarog
zajedničkog zemljišnog poseda, preći neposredno u viši oblik
komunističke zajedničke svojine? Ili, mora li ona naprotiv pre toga
proći isti proces raspadanja koji sačinjava istorijski razvitak Zapada?
Jedini odgovor koji je danas moguće dati na to jeste ovaj: postane
li ruska revolucija signal za proletersku revoluciju na Zapadu, tako da
jedna drugu dopunjuju, onda može sadašnja ruska zajednička zemljišna
svojina poslužiti kao polazna tačka komunističkog razvitka“. Iz
ovog pitijskog odgovora vidi se da je Marks bio na stanovištu, najpre da
revolucija očito može izbiti i u Rusiji (toliko o rasističkim
predrasudama), ali zbog specifičnih strukturnih karakteristika odnosa
proizvodnje, mogao je da zamisli uspeh ove revolucije samo u međusobnoj
korelaciji sa uspehom revolucije na Zapadu. Razlog te uslovljenosti nisu
bile razmere ruske lobanje, neke tobožnje organske karakteristike ili
navodne umne predispozicije, već faktičko stanje u domenu odnosa
proizvodnje.

Nije najmanje važno: začetnik ove konfabulacije o Marksovom i
Engelsovom rasizmu, profesor Votson, dolazi nam iz Engleske, zemlje čija
se ni intelektualna ni politička elita, još manje društvo (razume se uz
čestite izuzetke, ali – izuzetke), nikada nisu do kraja suočili sa
razmerama rasističkih predrasuda u „sopstvenom dvorištu“, što je i danas
tabu u ovoj zemlji. Votson je, kao dugogodišnji član Liberalne stranke,
mogao da se, exempli causa, pozabavi stvarnim rasističkim
stavovima njenih lidera i uglednih članova kroz istoriju, umesto da vija
aveti nepostojećeg Marksovog i Engelsovog rasizma.

Sve velike događaje svoje epohe Marks i Engels su posmatrali sa
teorijske distance, ali i sa ostrašćenošću posmatrača koji u događajima
vidi otelovljenje sopstvenih misli o Istoriji. Smisao napisanih
članaka i knjiga otkriva tu teorijsku ravan, a stil i jezik – strasnu,
katkad navijačku involviranost. Bilo je tu, možebiti, i potrebe da se
tonom bulevarske štampe pridobije pažnja za ideju. Naročito u ranim
radovima, Marks i Engels su u izvesnoj meri zanemarivali značaj
nacionalnog pitanja (Srbe i Hrvate je u tabor kontrarevolucije odvela
nespremnost Mađara na ustupke kakve su od Beča tražili za sebe), ali to
je dakako druga tema. Svojim materijalističkim pogledom na istoriju koji
je u središte pozicionirao, u najširem smislu, odnose proizvodnje,
Marks i Engels nisu mogli biti dalje od rasizma. U svakom slučaju, bili
su u svakom pogledu toliko impresivna pojava u intelektualnoj istoriji i
u istoriji uopšte, da je i jalovo i mizerno kritikovati njihovo
stvaralaštvo na nivou intelektualnog suterena, metodom – „drž’te
lopova“. Tim mizernim metodom nije se, naravno, poslužio nijedan od
kritičara koji je pisanje Marksa i Engelsa zaista razumeo, pa je, kao ne
malo puta, uloga da ispadne najgluplji, u tesnoj konkurenciji unutar
falange antimarksista, pripala – istoričaru.

1. U redovima doslovno svake
   od ideoloških strana koje kritikuju Marksa i Engelsa zbog tobožnjeg
   rasizma i drugih imputiranih zlomisli i zlodela moguće je pronaći
   predstavnike upravo među osnivačima ili najuticajnijim figurama koji su zaista
   imali rasističke stavove. Lična preferencija autora je da podseti na
   jednog prononsiranog lokalnog antimarksistu, osnivača jedne lokalne
   varijante nacionalizma, svetosavskog nacionalizma, popa Nikolaja
   Velimirovića. Odnekud mu je tako došlo jednom prigodnom prilikom da
   Eskimima, koji „love, jedu, govore i spavaju“ protivstavi Srbe, koji „razmišljaju, pevaju i nadaju se“, dakle obavljaju aktivnosti „višeg“ reda, budući da su, za razliku od Eskima „Evropljani, Arijevska rasa“. Za detalje videti: Nicholas Velimirovic, Serbia…
2. Razume
   se, ne mogu se po uticaju porediti srpski intelektualci sa Marksom i
   Engelsom, ali ovde se radi o drugom fokusu: mnogi od onih koji grlato
   tvrde da su Marks i Engels rasisti odlučno će to negirati za pomenute
   srpske intelektualce, koji koriste istu terminologiju zbog koje se
   Marksu i Engelsu imputira rasizam.
3. Inače,
   kada je reč o Srbima, određene negativne kvalifikacije odnosile su se
   pretežno na Srbe u Habzburškoj monarhiji. Prema Srbima u Kneževini,
   Marks i Engels bili su prilično ravnodušni: ocenjujući, doduše, da su
   „odveć divlji“ da bi prihvatili panslavističke ideje nastale među
   austrijskim Slovenima, Srbi u Kneževini, prema Marksu i Engelsu, „imali
   su dovoljno posla oko borbi za sopstvenu nezavisnost“, na koju im pravo,nota bene, ni Marks ni Engels nisu osporavali, ali nisu imali
   ni naročitog entuzijazma, utoliko što njihovu nacionalnu revoluciju nisu
   videli kao relevantan činilac u opštem progresu svetske istorije, a
   podozrevali su da bi mogla biti faktor okretanja točka istorije unazad –
   na primer podrška kontrarevolucionarnoj akciji u Habzburškoj monarhiji.
4. Pojam abfall ne znači samo otpadak (u smislu smeća) već nešto što je otpalo od nečega, otpadništvo.