Svi mi barem povremeno živimo u stanju poricanja. Biti ljudsko biće i
živeti u društvu sa drugim ljudskim bićima podrazumeva i otkrivanje
domišljatih načina za izražavanje – i prikrivanje – naših osećanja.
Ljudi su oduvek nalazili način da obmanu jedni druge, bilo kroz
prefinjeni diplomatski jezik, bilo kroz gole laži. Obmane nisu nužno
zloćudne; u izvesnom smislu one su neophodan deo pristojnog suživota.
Rečima Ričarda Seneta: „Društvena pristojnost podrazumeva ćutanje o
stvarima koje znamo ali koje ne bi trebalo da kažemo“.
Kao što možemo potisnuti neke delove sebe kada se predstavljamo
drugima, tako možemo skrivati svoje želje od sebe samih. Dobar deo naših
života prolazi u odbijanju da se suočimo sa sopstvenim niskim
strastima. Kada ova nužna privatna samoobmana postaje štetna? Onda kada
se pretvori u dogmu. Drugim rečima, kada preraste u dinajalizam (denialism od denial, poricanje).
Dinajalizam je proširivanje i pojačavanje poricanja. U svojoj osnovi,
poricanje i dinajalizam su prosto podskup mnoštva načina na koji su
ljudi uspeli da razviju jezik u svrhe obmanjivanja drugih i sebe samih.
Poricanje može biti vrlo jednostavno – kao kada odbijamo da prihvatimo
da neko drugi govori istinu, ali ono može biti i izuzetno kompleksno –
kao kada na različite načine izbegavamo da priznamo sopstvene slabosti i
skrivene želje.
Dinajalizam je, međutim, više od puke manifestacije široke palete
načina na koje obmanjujemo sebe i druge. On je transformacija
svakodnevne prakse poricanja u potpuno nov pogled na svet, i nužno je
kolektivni poduhvat. Poricanje je prikriveno i uobičajeno; dinajalizam
je otvoren i ekscesan. Poricanje beži od istine, dinajalizam gradi novu i
bolju istinu.
Poslednjih godina ovaj pojam se koristi za opisivanje brojnih oblasti
„istraživanja“ koje se smelo suprotstavljaju ubedljivim naučnim
dokazima. „Istraživači“ koji se bave ovim oblastima tvrde da se
Holokaust (kao i mnogi drugi genocidi) nikada nije desio, da su
antropogene klimatske promene samo mit, da AIDS ne postoji ili da je
nepovezan sa HIV virusom, da je evolucija naučno neutemeljena, te da
brojna druga naučna i istorijska učenja moraju biti odbačena.
U izvesnom smislu dinajalizam je užasan termin. Niko sebe ne naziva
„dinajalistom“ i niko ne prihvata sve oblike dinajalizma. Zapravo, on se
zasniva na tvrdnji da to nije. Nakon Frojda (ili barem nakon
vulgarizacije Frojda) niko ne želi da bude optužen da se nalazi u stanju
poricanja, a nazivanje ljudi dinajalistima zvuči još uvredljivije jer
implicira pretvaranje privatne boljke poricanja u javnu dogmu.
Ali poricanje i dinajalizam su ipak blisko povezani. Dinajalizam
proističe iz poricanja. Obično, svakodnevno poricanje uistinu može biti
štetno, ali ono je isto tako i uobičajen način izlaženja na kraj sa
izuzetno teškim izazovima života u svetu u kojem ljudi lažu, greše i
imaju tajne želje. Dinajalizam je ukorenjen u ljudskim težnjama koje
nisu nimalo neobične niti patološke.
I pored svega toga, nema sumnje da je on opasan. Znamo za konkretne
primere kada je izazvao ozbiljnu štetu. Bivši predsednik Južne Afrike
Tabo Mbeki bio je pod uticajem Pitera Dusberga koji je poricao vezu
između AIDS-a i HIV-a i dovodio u pitanje delotvornost antiretroviralnih
lekova. Procenjuje se da je Mbekijovo odbijanje da sprovede programe
lečenja antiretroviralnim lekovima rezultiralo
smrću 330.000 ljudi. Epidemija malih boginja koja je izbila početkom
2017. u somalijskoj zajednici u Minesoti bila je direktna posledica
masovnog prihvatanja diskreditovane teorije da MMR vakcine izazivaju
autizam.
U najvećem broju slučajeva, međutim, efekti dinajalizma su manje
neposredni i podmukliji. Poricatelji klimatskih promena nisu uspeli da
preokrenu naučni konsenzus o uzrocima ovih promena. Ono u čemu su uspeli
je ponuda opravdanja za one koji se suprotstavljaju preduzimanju hitnih
mera za rešavanje ovog problema. Postizanje globalnog dogovora o
prelasku na postugljeničku ekonomiju koji bi trebalo da uspori proces
globalnog otopljavanja, već je samo po sebi izuzetno težak zadatak, ali
ga je dinajalizam učinio još težim.
On takođe može stvoriti atmosferu mržnje i podozrenja. Različiti
oblici dinajalizma genocidnih zločina ne predstavljaju samo pokušaje da
se revidiraju nepobitne istorijske činjenice; oni su i napad na sve
ljude koji su preživeli genocid i njihove potomke. Nemilosrdni
dinajalizam zbog kojeg turska država ne priznaje genocid koji je 1917.
počinila nad Jermenima je napad i na današnje Jermene i sve druge
manjine koje se usuđuju da postave pitanje o manjinskim pravima u
Turskoj. Slično tome, oni koji poriču Holokaust nisu zainteresovani za
objektivno „ispravljanje“ istorije; oni pokušavaju da dokažu da su
Jevreji u svojoj biti opasni patološki lažovi, kao i da pritom
rehabilituju naciste.
Opasnosti koje nam prete od drugih oblika dinajalizma mogu biti manje
konkretne, ali ih to ne čini manje ozbiljnima. Poricanje evolucije, na
primer, ne rezultira mržnjom; umesto toga, ono potpiruje nepoverenje u
nauku i naučno istraživanje, koje opet pothranjuje druge dinajalizme i
podriva političko odlučivanje zasnovano na naučnim dokazima. Čak i
dinajalizmi koji tavore na ludačkoj margini, poput teorija
o ravnoj Zemlji, iako isuviše blesavi da bi se uzeli za ozbiljno pomažu
u stvaranju atmosfere u kojoj prava nauka i politički pokušaji da se
suočimo sa stvarnošću bivaju zamenjeni sveobuhvatnom sumnjom da ništa
nije onako kako nam se čini.
Dinajalizam se pomerio sa margina u središte javne rasprave delom i
zahvaljujući novim tehnologijama. Sa lakšim pristupom informacijama
preko interneta i mogućnostima da se marginalni glasovi obrate
milionskoj publici umnožavaju se i prilike za suprotstavljanje
prihvaćenim istinama. Niko ne može biti u potpunosti ostrahizovan,
marginalizovan ili otpisan kao ludak.
Puko umnožavanje glasova, mnoštvo mišljenja i kakofonija kontroverznih stavova sami po sebi čine da ljudi sumnjaju u sve.
***
Kako se boriti protiv dinajalizma? On nudi distopijsku viziju
neusidrenog sveta, u kojem se ne može verovati ničemu i nikome.
Paradoksalno, ako verujete da vas neprekidno lažu, u opasnosti ste da
prihvatite sasvim očigledne neistine. Dinajalizam je mešavina
nagrizajuće sumnje i neodgovorne lakovernosti.
Savršeno je razumjivo to što dinajalizam izaziva bes i ljutnju,
naročito među onima protiv kojih je uperen. Ako ste jedna od preživelih
žrtava Holokausta, ili ako ste istoričar, naučnik koji se bavi
klimatskim promenama, žitelj poplavljenih područja, geolog ili neko čije
se dete zahvaljujući atnivakcionacionom pokretu razbolelo od inače lako
iskorenjive bolesti, dinajalizam vam može izgledati kao napad na vaš
naučni rad, vaša temeljna uverenja, pa i na vaš život. Ljudi koji su u
ovakvoj poziciji aktivno se suprotstavljaju dinajalizmu. U nekim
zemljama, ova borba uključuje i podršku zakona koji ga zabranjuju, onako
kako francuski zakoni zabranjuju poricanje Holokausta. Pokušaji da
„kreacionistička nauka“ uđe u američke školske programe nailaze na
ogorčeni otpor. Dinajalistima se rutinski onemogućava pristup naučnim
publikacijama i konferencijama.
Najčešći odgovor na dinajalizam je raskrinkavanje. Na sve masovniju
produkciju takve literature, internet sajtova, predavanja i Jutjub
klipova, protivnici odgovaraju istim sredstvima. Dinajalističke tvrdnje
se pobijaju tačku po tačku, u naporu da nijedan argument – kako god
sulud bio – ne ostane bez odgovora. Neka od ovih raskrinkavanja su
opsežna i uljudna, u smislu da se prema dinajalistima i njihovim
tvrdnjama odnose ozbiljno i s poštovanjem, mada ima i onih obojenih
besom i prezirom.
Pa ipak, nijedna od ovih strategija nije uspešna, barem ne u
potpunosti. Uzmimo na primer tužbu za klevetu koju je poricatelj
Holokausta Dejvid Irving 1996. podneo protiv Debre Lipštat. Irvingova
tvrdnja da je oklevetan kao poricatelj Holokausta i falsifikator
istorije ubedljivo je pobijena forenzičkim dokazima koje su izneli
Ričard Evans i drugi istaknuti istoričari. Presuda je bila katastrofalna
po Irvingovu reputaciju i njegovu težnju da bude prihvaćen kao ozbiljan
istoričar. Suđenje ga je finansijski uništilo, njegove tvrdnje su
raskrinkane, a on sam je uhapšen u Austriji 2006. za zločin poricanja
Holokausta.
I gde je Irving danas? Još uvek piše i drži predavanja, samo što sada
svoje teze iznosi u nešto prikrivenijem obliku. On još uvek iznosi
slične tvrdnje i njegovi podržavaoci ga vide kao heroja koji je odoleo
pokušajima jevrejskog lobija da ga ućutka. Zapravo se ništa nije
promenilo. Poricanje Holokausta još uvek postoji i njegovi promoteri
stiču nove sledbenike. U pravnim i naučnim terminima, Lipštat je
izvojevala nedvosmislenu pobedu, ali ona nije uspela da pobedi poricanje
Holokausta, a na duže staze čak ni samog Irvinga.
Iz ovoga sledi važna lekcija: u demokratskim društvima dinajalizam se
ne može pobediti pravnim putem, ni raskrinkavanjem, niti pokušajima
diskreditacije. Razlog za to je u činjenici da dinajalisti već samo
postojanje dinajalizma vide kao trijumf. U njegovoj srži je argument da
je „istina“ potisnuta od strane njihovih neprijatelja. Sama činjenica da
dinajalizam i dalje postoji je u tom smislu herojski čin, pobeda
zagovornika „istine“.
Naravno, dinajalisti mogu težiti i ubedljivijoj pobedi – trenutku
kada će teorije o antropogenim klimatskim promenama biti marginalizovane
u naučnim i političkim forumima, kada će se priča o velikoj jevrejskoj
prevari naći u svakom istorijskom udžbeniku – ali za sada, svaki novi
dan opstanka dinajalizma za njih je uspeh. Zapravo, on može postići
skromnije pobede čak i ako nikada ne bude ostvario totalnu pobedu. Svaki
dan u kojem se bareli nafte eksploatišu i sagorevaju za dinajaliste je
uspešan dan. Svaki dan kada neki roditelj ne vakciniše dete je uspešan
dan. Svaki dan kada neki tinejdžer surfujući po internetu otkrije da ima
ljudi koji poriču da se Holokaust ikada desio, uspešan je dan.
S druge strane, vreme nije na strani protivnika dinajalizma. Dok se
klimatske promene bliže tački bez povratka, dok svedoci Holokausta
umiru, dok prete epidemije nekada iskorenjenih bolesti, dok sumnja u
naučne dokaze postaje sve rasprostranjenija, zadatak protivnika
dinajalizma postaje sve hitniji i teži. Sasvim je razumljivo što u
takvim okolnostima raste panika, a borci protiv dinajalizma postaju sve
agresivniji.
Jedan od boljih pristupa dinajalizmu je samokritika. Početna tačka
mora biti iskreno pitanje: zašto smo omanuli? Zašto mi koji se grozimo
dinajalizma nismo uspeli da zaustavimo njegov uspon? I zašto smo kao
vrsta pretvorili svoju svakodnevnu sposobnost za poricanje u organizovan
pokušaj da podrijemo našu kolektivnu sposobnost razumevanja sveta i
njegovog menjanja nabolje?
U nekim krugovima ova pitanja već počinju da se postavljaju, neretko
kao posledica izvesne vrste očaja. Aktivisti koji se bore protiv
antopogenog globalnog zagrevanja često lamentiraju nad činjenicom da što
je ovaj zadatak urgentniji, to je dinajalizam jači (baš kao i apatija i
„mekši“ oblici dinajalizma). Čini se da ništa ne pomaže u kampanji da
se čovečanstvo učini svesnijim opasnosti koja mu preti.
Tvrdoglavost sa kojom ljudi mogu istrajavati u opovrgnutim uverenjima
potvrđena je u društvenim naukama i u neuronaučnim istraživanjima.
Ljudi nisu samo razložna bića koja bezinteresno vagaju dokaze i
argumente. Ipak, postoji razlika između podsvesne potrage za potvrdom
unapred zadatih gledišta – dakle, nečega čemu smo svi skloni u izvesnoj
meri – i svesnog napora da se ova potraga predstavi kao potraga za
istinom, što čine dinajalisti. Dinajalizam dodaje slojeve ojačavanja i
odbrane uobičajenim psihološkim praksama, sa (nikada eksplicitno
artikulisanim) ciljem da spreči raskrinkavanje ovih praksi. To je ono
što čini mogućnost promene mišljenja mnogo teže dostižnom u slučaju
dinajalista nego u slučaju ostatka tvrdoglavog čovečanstva.
Postoje najrazličitije vrste poricatelja: od onih koji su skeptični
prema svim oblicim zvaničnog znanja do onih koji osporavaju samo jedan
tip znanja; od onih koji aktivno doprinose stvaranju poricateljske
literature do onih koji tu literaturu samo tiho konzumiraju; od onih
koji su ubeđeni u istinu svojih tvrdnji do onih koji su privatno
skeptični prema sopstvenom skepticizmu. Smatram da je ono što im je
svima zajedničko izvesna vrsta želje. Ova želja – da nešto ne bude istina – pokretačka je snaga dinajalizma.
***
Saosećati sa takvim ljudima nije lako, ali je od ključnog značaja.
Dinajalizam nije ni glupost, ni neznanje, ni neiskrenost, ni psihološka
patologija. Niti je pak isto što i laganje. Naravno, dinajalisti mogu
biti glupi, neznalice ili lažovi, ali to može biti svako od nas. Ono što
dinajaliste čini posebnim jeste činjenica da su u pitanju ljudi u
očajnoj situaciji.
Ova situacija je vrlo moderna. Dinajalizam je fenomen
post-prosvetiteljstva, reakcija na „neprijatnost“ mnogih nalaza
savremene nauke. Otkriće evolucije je, na primer, neprijatno za one koji
veruju u bukvalno tumačenje biblijskog opisa stvaranja. Dinajalizam je
takođe i reakcija na nelagodu koju izaziva moralni konsenzus koji se
formirao u post-prosvetiteljskom svetu. Nekada ste mogli da napravite
spomenik kojim ponosno objavljujete celom svetu genocid koji ste
počinili. U modernom svetu, masovna ubistva i masovno izgladnjivanje,
baš kao i ekološke katastrofe ogromnih razmera, više se ne mogu javno
pravdati.
Međutim, ljudi još uvek žele da rade stvari koje su ljudska bića
oduvek radila. Mi smo još uvek bića razdirana žudnjama. Mi želimo da
ubijamo, krademo, uništavamo i obeščašćujemo. Želimo da sačuvamo svoje
neznanje i neupitnu veru. Kada naše želje u modernom svetu postanu
neizgovorive, prisiljeni smo da se pretvaramo da ne žudimo za stvarima
koje želimo.
Poricanje u takvoj situaciji nije dovoljno. Kao pokušaj da se svest i
pažnja odvuku sa nekog neprijatnog saznanja, ono je uvek podložno
izazovima. Poricanje je neka vrsta akrobatskog balansiranja na žici koju
ljulja i izbacuje iz ravnoteže silovita prinuda skretanja pažnje na ono
što se poriče.
Dinajalizam je bar jednim delom odgovor na ovu krhkost poricanja.
Biti u stanju poricanja znači na izvesnom nivou već znati ono što se
poriče. Dinajalizam je, s druge strane, sistematski napor da se unapred
onemogući svaki izazov i priznanje, da se sugeriše da nema ničega što
zahteva priznanje. Dok je poricanje bar delom podložno mogućnosti
suočavanja sa stvarnošću, dinajalizam je skoro imun na zahteve za
suočavanjem sa istinom.
Tragedija dinajalista je u tome što se oni unapred predaju. Napori
poricatelja Holokausta podrazumevaju da ne bi bilo dobro da se utvrdi da
se Holokaust uistinu dogodio. Dinajalizam klimatskih promena takođe je
zasnovan na neizgovorenoj premisi da bismo, ukoliko se antropogena
klimatska promena uistinu odvija, morali da učinimo nešto po tom
pitanju.
Dinajalizam stoga nije samo izuzetno težak rad – pronalaženje načina
da se diskredituju gomile dokaza iziskuje izuzetan napor – već
istovremeno podrazumeva i potiskivanje sopstvenih želja. Dinajalisti su
zatočenici svojih kružnih argumentacija zato što i nemaju ništa drugo.
Dinajalizam i njemu slični fenomeni neretko se opisuju kao deo „rata
protiv nauke“. To je razumljivo, ali duboko pogrešno. Svakako,
dinajalizam i drugi oblici pseudonauke ne slede prihvaćene naučne
metode. Dinajalizam jeste izopačavanje naučnog metoda, a nauka koju on
proizvodi zasniva se na duboko pogrešnim pretpostavkama. Ali on čini sve
što čini u ime nauke i naučnog istraživanja. On pokušava da
zameni jednu vrstu nauke drugom – a ne da zameni samu nauku. Zapravo,
dinajalizam odaje priznanje prestižu nauke u savremenom svetu.
Dinajalisti očajnički žude za javnim priznanjem koje nauka omogućuje.
Iako se dinajalizam ponekad vidi kao deo postmodernog napada na
istinu, dinajalisti su jednako odani ideji naučne objektivnosti i
nepokolebljivog pozitivizma. Čak i oni koji su iskreno posvećeni
alternativama zapadnoj racionalnosti i nauci posežu za dinajalističkom
retorikom koja imitira upravo onu vrstu scijentizma koju navodno
preziru. Antivakseri, na primer, često kritikuju vakcinisanje dece
ostajući u okvirima argumentacije zapadne medicine.
U borbi na život i smrt za kraljevski plašt nauke, retorika dinajalista i njihovih protivnika često je slična. Termin junk science
(brza nauka kao brza, đubre hrana) primenjuje se i na poricatelje
klimatskih promena i na one koji ovu teoriju brane. Mejnstrim nauka
takođe može biti dogmatska i nesvesna sopstvenih ograničenja. Ako se na
optužbu da je globalno zagrevanje primer ideologije maskirane u nauku,
reaguje ogorčenim tvrdnjama o apsolutnoj objektivnosti „prave“ nauke,
postoji opasnost da zanemarimo neprijatna pitanja dostižnosti čiste
istine, neukaljane ljudskim interesima. Ljudski interesi su retko
odvojivi od načina na koji posmatramo svet. Sociolozi nauke su pokazali
da moderne ideje o bezinteresnom naučnom znanju prikrivaju neraskidive
veze između znanja i različitih interesa.
Ne verujem da postoji recept koji bi omogućio dinajalistima da
„prosto razumeju“ ono što ja razumem i poveruju u ono u šta ja verujem.
Dinajalista globanog zagrevanja nije prosto ekolog koji ne može da
prihvati tu istinu; poricatelj Holokausta nije neko ko ne može da se
suoči sa neizbežnom obavezom sećanja na Holokaust; poricatelj AIDS-a
nije borac protiv ove bolesti koji prosto ne priznaje neophodnost
zapadne medicine u suočavanju sa njom i tako dalje. Čak i ako bi
dinajalisti odustali od svojih poricanja, ostaje činjenica da oni ne
dele isti moralni osnov izgradnje napretka ljudske vrste sa većinom
ostalih ljudi.
Dinajalizam nije prepreka priznavanju zajedničkih moralnih načela,
već prepreka priznavanju moralnih razlika. Kraj dinajalizma je stoga
uznemirujuća mogućnost, jer podrazumeva razotkrivanje ovih razlika.
Ipak, trebalo bi se pripremiti za takav razvoj događaja, jer dinajalizam
u poslednje vreme slabi – i to nije dobra vest.
***
Šestog novembra 2012, u vreme kada se već pripremao za predsedničku
nominaciju, Donald Tramp je objavio tvit o klimatskim promenama. Tvit
glasi: „Koncept globalnog zagrevanja su izmislili Kinezi, kako bi
američku industriju učinili nekonkurentom.“
U vreme kada je objavljen, ovaj tvit je izgledao kao još jedan primer
normalizacije dinajalizma klimatskih promena na američkog desnici. Kao
što je poznato, Bušova administracija je preduzela minimalne napore da
se suprotstavi klimatskim promenama, a mnogi vodeći republikanci se
ističu u borbi protiv naučnog konsenzusa o klimatskim promenama.
Međutim, ovde se dešavalo nešto drugo: ovaj tvit je bio najava nove
vrste post-dinajalističkog diskursa.
Trampova tvrdnja se razlikuje od tvrdnji koje iznosi većina
dinajalista. Ona možda liči na neku zbrkanu verziju uobičajenog
argumenta američke desnice, da globalni klimatski ugovori nepravično
oslabljuju ekonomiju SAD u korist Kine. Kao i dobar deo Trampovog
diskursa, i ovaj tvit je bio prosto izbačen u svet bez mnogo
razmišljanja. Ali to nije način na koji dinajalizam obično funkcioniše.
Dinajalisti obično ulažu decenije napora kako bi proizveli brižljivo
izrađene simulakrume naučnog rada koji, bar nestručnim čitaocima, mogu
dovoljno ličiti na pravu nauku. Dinajalisti su usavršili alternativne
istraživačke tehnike koje dovode u sumnju čak i najubedljivije istine.
„Lenji“ dinajalizam tipičan za Trampa i zastupnike post-istine
nastupa sa sigurnošću zasnovanom na pretpostavci da su prethodne
generacije dinajalista već posejale dovoljno sumnje; sve što ljudi kao
što je Tramp treba da urade jeste da pošalju neodređeni signal u
dinajalističkom pravcu. Dok dinajalizam objašnjava – i to naširoko i
nadugačko – post-dinajalizam prosto tvrdi. Dok je dinajalizam plod
napornog promišljanja, post-dinajalizam je instinktivan. Dok je
dinajalizam disciplinovan, post-dinajalizam je anarhičan.
Internet je odigrao značajnu ulogu u popuštanju dinajalističke
samodiscipline. Neumerenost onlajn sveta gura dinajalizam toliko daleko
da on počinje da se raspada. Nova generacija dinajalista ne stvara nove,
alernativne ortodoksije, već uništava samu ideju ortodoksije.
Kolektivni, institucionalni rad na stvaranju supstancijalnog bedema
odbrane protiv naučnog konsenzusa popušta pred haotičnim grabežom.
Primer ovog fenomena je pokret za istinu o terorističkim napadima na
SAD 11. septembra 2001 (9/11). Budući da su se ovi napadi odigrali u
svetu koji je već bio povezan internetom, dinajalizam stvoren tim
povodom nikada se nije institucionalizovao i razvio sopstvenu
ortodoksiju na način na koji su to činili stariji dinajalizmi u vreme
pre interneta. Oni koji veruju u laž „zvanične priče“ o napadima 11.
septembra mogu verovati da je američka vlada unapred znala za napade,
ali je uprkos tome dopustila da se oni dogode, ili pak da je sama vlada
isplanirala i izvela ove napade, ili da su ih organizovali
Jevreji/Izrael/Mosad, ili da iza svega stoje skriveni centri moći – ili u
neku mešavinu svih ovih tvrdnji. Ovi dinajalisti mogu verovati da su
kule blizanci Svetskog trgovinskog centra u Njujorku bile srušene
kontrolisanom eksplozijom, ili da nikakvi avioni uopšte i nisu udarili u
njih, ili da nije bilo spratova u kulama, ili da nije bilo putnika u
avionima.
Post-dinajalizam predstavlja oslobađanje potisnutih želja koje
pokreću dinajalizam kao takav. Iako je on još uvek zasnovan na poricanju
neke utvrđene istine, njegovi metodi oslobađaju jednu još dublju želju:
da se istina kao takva napravi iznova, sa se svet napravi iznova, da se
oslobodi moć za preuređivanje stvarnosti same i da se ostavi sopstveni
trag na planeti. Ono što je najvažnije u post-dinajalizmu nije stvaranje
alternativnog naučnog kredibiliteta, već pre davanje blanko dozvole da
vidimo svet na svoj način.
***
Iako post-dinajalizam još uvek nije zamenio svog prethodnika, čak i
neki zastupnici klasičnog dinajalizma počinju da preispituju stari
pristup i da se prilagođavaju novom dobu. Ovo je naročito vidljivo na
rasističkoj desnici, gde dinajalizam Holokausta polako gubi svoj
dominantni položaj.
Mark Veber, direktor (dinajalističkog) Instituta za istorijsko
istraživanje, u svom tekstu iz 2009. snuždeno zaključuje da je poricanje
Holokausta postalo nevažno u svetu koji nastavlja da obeležava ovaj
genocid. Neki poricatelji Holokausta su čak i promenili mišljenje,
izražavajući svoju frustraciju dinajalističkim pokretom i priznajući da
su mnoge njegove tvrdnje neodržive. Jedan takav primer je i Erik Hant,
koji je nekada pravio popularne onajn klipove u kojima se poriče
Holokaust, a koji je 2016. objavio da odbacuje dinajalizam. Međutim, ova
priznanja poraza nisu praćena i odustajanjem od antisemitizma. Veber
poraze dinajalizma smatra posledicom zlokobne jevrejske moći: „Čak i
kada bi sutra Njujork tajms izvestio da su izraelski Jad Vašem i
američki Muzej sećanja na žrtve Holokausta objavili da je tokom Drugog
svetskog rata stradalo samo milion Jevreja, i da nijedan Jevrejin nije
ubijen u gasnim komorama u Aušvicu, uticaj ove vesti na
jevrejsko-cionističku moć bi bio zanemarljiv.“
Oni koji su ranije bili „prisiljeni“ na poricanje Holokausta danas
uviđaju da je ponovo moguće javno slaviti genocid i naslađivati se
najvećim uspehom antisemitizma. Povišena pažnja sa kojom se u poslednjih
nekoliko godina prati aktivnost ekstremne desnice razotkrila je izjave
koje bi ranije ostale neizgovorene, ili izgovorene samo iza zatvorenih
vrata. U avgustu 2017, na primer, jedan lider Kju-kluks-klana rekao je
novinaru: „Prošli put smo ubili 6 miliona Jevreja – 11 miliona
imigranata i nije neki izazov“. Tekst objavljen u Dejli stormeru, kao najava skupa belih nacionalista u Šarlotsvilu, završava se rečima: „Sledeća stanica Šarlotsvil. Poslednja stanica Aušvic.“
Upravo se u Dejli stormeru, najistaknutijoj onlajn
publikaciji nove ekstremne desnice, najbolje može uočiti razigrana
spremnost za kombinovanje dinajalizma, post-dinajalizma i otvorene
mržnje, kao i korišćenje humora za šetnju između ovih pozicija. Međutim,
nema nikakve sumnje u krajnji cilj ovog postupka. U uputstvu za autore
koje je kasnije procurelo u štampu, Endrju Englin, urednik ovog sajta,
piše: „Neindoktrinisani ne bi trebalo da budu u stanju da zaključe da li
se šalimo ili ne. Uvek treba ismevati stereotipe o rasistima koji šire
mržnju. O ovome najčešće mislim kao o samokritičkom humoru – ja sam
rasista koji se podsmeva stereotipima o rasistima, jer ne uzimam sebe
previše ozbiljno. Ovo je očigledno samo maska, i ja zaista želim da
podavim Ješe u gasnim komorama. Ali to treba namerno ostaviti nejasnim.“
Još uvek ima dinajalista koji ne preduzimaju ove korake ka otvorenom
priznanju svojih želja. U nekim poljima povećenost potiskivanju želja i
dalje je jaka. Još uvek nismo došli do stadijuma u kojem će poricatelj
klimatskih promena izaći pred javnost i ponosno reći: „Bangladeš će biti
potopljen, milioni će patiti zbog antropogenih klimatskih promena, ali
moramo sačuvati svoj način života zasnovan na fosilnim gorivima, bez
obzira na cenu“. Niti su pak antivakseri spremni da tvrde da, čak iako
vakcine ne izazivaju autizam, smrt dece od sprečivih bolesti predstavlja
tragičan, ali nužan uslov oslobađanja od dominacije farmaceutskih
kompanija.
Međutim, sasvim je moguće da će tradicionalni dinajalisti biti pod
sve većim uticajem post-dinajalističkog miljea u kojem su se našli.
Svako piskaralo plaćeno naftaškim novcem da piše studije o tome kako se
populacije belih medveda zapravo ne smanjuju, bar ponekad fantazira o
trenutku u kojem će moći da pribegne veselim, trampovskim „pa šta onda“
tvrdnjama.
***
Mogućnost epohalnog odmicanja od dinajalizma podrazumeva da danas
više nema načina da izbegnemo suočavanje sa nekim neprijatnim temama:
kako da odgovorimo ljudima koji imaju radikalno drugačije želje i
moralna uverenja od nas samih? Kako da odgovorimo ljudima koji se
naslađuju genocidom, ili su indiferentni prema patnjama miliona drugih,
ili prema korupciji i pohlepi u našem društvu?
Dinajalizam i mnoštvo drugih načina na koje moderna ljudska bića
prikrivaju svoje želje, sprečava pravo suočavanje sa uznemirujućom
činjenicom da neki od nas mogu želeti stvari koje većina smatra moralno
nedopustivima. Kažem „mogu“, jer dinajalizam je pokušaj da se prikriveno
legitimizuju neizgovorive želje, tako da se na pitanje u kojoj meri
dinajalista razume posledice ostvarivanja tih želja – ne može odgovoriti
sa nekom sigurnošću.
Teško je reći da li dinajalisti globalnog zagrevanja potajno
priželjkuju haos i bol koji će doneti globalno zagrevanje, da li su
prema tome prosto indiferentni ili očajnički žele da do toga ne dođe,
ali su prosto preplavljeni željom da očuvaju trenutno stanje stvari.
Teško je reći da li dinajalisti Holokausta pripremaju teren za novi
genocid ili samo žele da održe sliku dobrih nacista i zlih Jevreja.
Teško je reći da li su poricatelji AIDS-a koji rade na tome da
Afrikancima otežaju pristup antiretroviralnim lekovima, motivisani
osećajem moći nad tuđim životima ili misijom da spasu Afrikance od zla
koje dolazi sa zapada.
Ako nova dominacija razuzdanog onlajn diskursa i primeri poput
Trampovog izazovu pomeranje sve većeg broja dinajalista ka
post-dinajalizmu i s onu stranu post-dinajalizma, konačno ćemo znati na
čemu smo. Umesto da se rvemo sa utvarama, moći ćemo da razmotrimo jasne
moralne izazove sa kojima se suočavamo kao ljudska bića.
Možda smo predugo odlagali da se suočimo sa ovim izazovom.
Oslobađanje želja kojem upravo prisustvujemo prisiljava nas da se
uhvatimo ukoštac sa nekim veoma teškim pitanjima. Ko smo mi kao vrsta?
Da li delimo zajednička moralna načela? Kako da izađemo na kraj sa
ljudima čije su želje radikalno drugačije od naših?
Možda će suočavanje sa tim izazovima otvoriti put politici bez
iluzija i moralističkih maskarada, u kojoj će različite verzije
ljudskosti moći otvoreno da se nadmeću za prevlast. To može
predstavljati čvršći temelj nade u ljudski napredak – zasnovan ne na
iluzijama o onome šta bismo voleli da budemo, već na suočavanju sa onim
što zaista jesmo.
Iz autorove knjige „Denial: The unspeakable truth / Poricanje: neizreciva istina“ u izdanju Notting Hill Editions.
Keith Kahn-Harris, The Guardian, 03.08.2018.
Preveo Rastislav Dinić