…
pa živ nisam da sačekam sledeći broj Nedeljnika da vidim šta će
Smajlovićka imati da kaže na tu temu, a dok se to ne dogodi – poslušajte
šta moja malenkost ima da kaže na LJiljinu insinuaciju da sam „slavu
stekao klozetskim metaforama o tome kako nam je istorija bedna“ i –
uzgred – šta rečena malenkost misli o „razgraničenju“.
Kao i srpski Herodot, Ćosić, i Smajlovićka, bar u javnosti, istoriju
shvata kao nekakvu autonomnu metafizičku sanđamu, žestoko nesklonu
Srbima sa kojom se Srblji – to jest njihovi „izabrani“ predstavnici –
bore kao mladi, ranjeni lavovi i kao najveći uspeh u toj titanskoj i
neravnopravnoj borbi ističu činjenicu da Srbi – istoriji uprkos –
opstaju, doduše vazda na ivici egzistencije, ali nekako opstaju.
Ukazati pobornicima te istorijske škole za retardirane da istorija nije
ništa drugo nego zbir, posledica i – tek na kraju – popis ljudskog
delovanja u vremenskom toku i na datom prostoru, isto je što i
kosovotutumracima postaviti pitanje: „šta ćeš raditi, crni jado, ako se
Kosovo vrati u Srbiju?“.
Kosovotutumraci se protiv neprijatnih pitanja bore bojnim pokličima da
nipošto neće dati ono što nemaju, ali i poklonici kulta srpske istorije,
pronađu dobar izgovor, kao što ga je pronašao srpski Herodot izjavivši
pred kraj života da ga je „istorija“ – pazi sad – „prevarila“. E sad,
imajući na umu da je Herodotova beslovesna škola preovlađujuća, a u
izvesnom smislu i obavezna, za srpski narod, senat i politikanstvo, neki
bi cinik mogao zaključiti da Srbi vekovima nekako opstaju, ne uprkos
istoriji, nego uprkos samima sebi.
U stvarima istorije, mi, Srblji, smo vrlo postmoderni, zapravo smo
preteče Žana Bodrijara, setite se načas priče o teoriji koja kopa rupu.
Mi Srblji – to jest naše (samo)izabrane političke i kulturne elite –
hoćemo da idemo ispred vremena (i zato uvek za njim kaskamo) – najpre
napišemo istoriju, pa onda (nestrpljivo) čekamo da se napisano dogodi, a
ako istorija odbije da postupi po naređenju, kažemo da nas je istorija
zajebala.
Reći da istorija uvek zajebe one koji namerače nju da zajebu i da nešto
postignu mimo istorijske logije – a često i mimo elementarne logike –
još je crnje i gore nego upitati Ivicu, recimo, Dačića šta bi radio i
kako bi se osećao da mu Hašim, recimo, Tači bude predsednik vlade. Kad
smo već kod Dačića i Tačija – umal ne napisah Dačija i Tačića – mislite
li vi da će famozno „razgraničenje“ – ako do njega uopšte dođe, a
nadajmo se da neće – zadovoljiti Dačića i Tačića? Ma jok! Ma kakvi! Ma
daleko od toga! Novonacrtane granice će i Dačiju i Tačiju biti trn u oku
jer će i jedan i drugi misliti da bi te granice trebalo da budu ucrtane
mnogo južnije/severnije, zavisi da li se posmatraju iz Prištine ili iz
Beograda. I – šta. Eto belaja, eto šta.