Rosa Luxemburg je ubijena u Berlinu 1919. John Berger joj je 2015. napisao ovo pismo.
Rosa! Poznajem te od detinjstva. A sad sam dvostruko stariji nego što
si bila ti kad su te na smrt premlatili, u januaru 1919, nekoliko
nedelja nakon što ste ti i Karl Liebknecht osnovali Komunističku partiju
Nemačke.
Često izviruješ sa stranice koju čitam – a ponekad i sa stranice koju
pokušavam da napišem – da bi mi se pridružila klimajući glavom i
smešeći se. Nijedna stranica i nijedna od zatvorskih ćelija u koje su te
više puta stavljali nikad nije mogla da te obuhvati.
Želim nešto da ti pošaljem. Pre nego što sam ga dobio, taj predmet se
nalazio u poljskom gradu Zamošću, u jugoistočnoj Poljskoj. U gradu u
kom si rođena i u kom je tvoj otac bio trgovac drvetom. Ali nije samo to
veza s tobom, nije tako jednostavno.
Taj predmet je pripadao mojoj prijateljici Janini, Poljakinji. Ona je
živela sama, ne na otmenom glavnom trgu kao ti tokom prve dve godine
svog života, već u kućici u predgrađu.
Janinina kuća i majušna bašta bile su pune biljaka u saksijama.
Biljke u saksijama nalazile su se čak i na podu spavaće sobe. A kad bi
joj došao gost, najviše od svega je volela da pokazuje, svojim prstima
stare radnice, posebne osobine svake svoje biljke. One su joj pravile
društvo. S njima je ogovarala i šalila se.
Mada ne govorim poljski, u Poljskoj se možda osećam kod kuće više
nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. S tim ljudima delim nešto što
je valjda njihov poredak prioriteta. Većinu ne zanima Moć jer su živeli
u svakoj zamislivoj vrsti sranja koje moć može da napravi. Stručnjaci
su u zaobilaženju prepreka. Stalno smišljaju planove kako da se provuku.
Poštuju tajne. Dugo pamte. Prave čorbu od divljeg zelja. Žele da budu
veseli.
Kažeš nešto slično u jednom od svojih ljutitih pisama iz zatvora.
Samosažaljenje te je uvek ljutilo i kad bi se neko od tvojih prijatelja
jadao, odgovarala si. „Biti ljudsko biće“, pisala si, „važnije je od
svega drugog. A to znači biti čvrst i jasan i veseo, da, veseo, uprkos
svemu i bilo čemu, zato što je kuknjava posao slabih. Biti ljudsko biće
znači radosno bacati ceo svoj život na veliki kantar sudbine, ako tako
mora biti, i u isto vreme radovati se svetlosti svakog dana i lepoti
svakog oblaka.“
U Poljskoj se nedavno razvio novi zanat i svako ko se njim bavi naziva se stacz,
što znači „zauzimanje mesta“. Neko plati muškarcu ili ženi da stoji u
redu i posle mnogo vremena (većina redova je vrlo dugačka), kada se stacz
približi početku reda, zauzme njegovo mesto. Redovi mogu biti za hranu,
kuhinjske sprave, za neku vrstu dozvole, državni pečat na dokumentu, za
šećer, gumene čizme…
Oni smišljaju razne smicalice za zaobilaženje prepreka.
Ranih 70-ih moja prijateljica Janina odlučila je da ode vozom u
Moskvu, kao što je uradila nekolicina njenih suseda. To nije bila laka
odluka. Samo godinu ili dve pre toga, 1970, dogodio se masakr u Gdanjsku
i drugim lukama, gde su poljski vojnici i policija po naređenju Moskve
ubili više stotina radnika, štrajkača u brodogradilištima. Ti si to
predvidela Rosa, te opasnosti sadržane u boljševičkom načinu
obračunavanja sa svakim rasuđivanjem, predvidela si to već 1918. u svom
komentaru o Ruskoj revoluciji. „Sloboda samo za one na vlasti, samo za
članove Partije – mada njih ima mnogo – uopšte nije sloboda. Sloboda je
uvek sloboda za onoga ko misli drukčije. Ne zbog nekog fanatičnog pojma
pravde, već zato što sve što je poučno, zdravo i pročišćujuće u
političkoj slobodi počiva na toj osnovnoj karakteristici i što
delotvornost slobode nestaje kad sloboda postane posebna privilegija.“
Janina je pošla vozom u Moskvu da kupi zlato. Tamo je zlato koštalo
triput manje nego u Poljskoj. Kad je za sobom ostavila Belorusku
stanicu, našla je uličicu u kojoj je ovlašćeni zlatar prodavao prstenje.
U dugačkom redu pred radnjom već su stajale „strankinje“ koje su želele
da kupe zlato. Radi održavanja reda i mira, svaka žena je na dlanu
imala broj ispisan kredom koji je označavao njeno mesto u redu. Brojeve
je ispisivao jedan policajac. Kad je na kraju stigla do tezge, Janina je
pružila smotuljak rubalja koji je pripremila i kupila tri zlatna
prstena.
Na putu ka stanici primetila je predmet koji želim da ti pošaljem,
Rosa. Koštao je samo 60 kopejki. Kupila ga je bez razmišljanja.
Zagolicao joj je maštu. Ćaskaće s njenim biljkama u saksijama.
U povratku je morala dugo da čeka svoj voz. Znala si, Rosa, da su
ruske stanice postale bivaci za putnike koji dugo čekaju. Janina je
stavila jedan prsten na domali prst leve ruke, a dva je sakrila na
intimnija mesta. Kad je stigao voz i kad je ušla, jedan vojnik joj je
ponudio sedište u ćošku. Odahnula je: moći će da spava. Na granici nije
imala problema.
U Zamošću je prodala prstenje po dvostruko višoj ceni od one po kojoj
ga je kupila, ali i dalje znatno nižoj od one u poljskim radnjama. Kad
je odbila trošak za put, Janini je ostala mala dobit.
Predmet koji želim da ti poklonim stavila je na sims kuhinjskog prozora.
„Svrha enciklopedije je da sakupi sve znanje razbacano po Zemljinoj
površini, da pokaže opšti sistem ljudima s kojima živimo i da ga prenese
onima koji će doći posle nas tako da dela prošlih vekova ne budu
beskorisna budućim vekovima, da naši potomci mogu postati obrazovaniji,
dakle bolji i srećniji.“
Tako Didro 1750. godine objašnjava enciklopediju u čijem je stvaranju učestvovao.
Predmet na prozorskom simsu ima u sebi nečeg enciklopedijskog. To je
kutija od tankog kartona, velika otprilike kao list papira presavijen
načetvoro. Na poklopcu je odštampana grafika u boji koja prikazuje
belovratu muharicu a ispod toga dve reči na ruskoj ćirilici: Ptice
pevačice.
Otvori poklopac. Unutra su tri reda kutija šibica, šest kutija u
svakom redu. Svaka kutija ima etiketu sa obojenim crtežom druge ptice.
Osamnaest različitih pevačica. A ispod svake slike je vrlo sitnim slogom
odštampano ime ptice na ruskom. Pošto si neumorno pisala na ruskom,
poljskom i nemačkom, ti bi to mogla da pročitaš. Ja ne mogu: samo
nagađam na osnovu mutnih sećanja na povremeno posmatranje ptica.
Zadovoljstvo prepoznavanja žive ptice koja proleće iznad tebe ili
nestaje u žbunju je čudnovato, zar ne? U njemu ima neke neobične,
trenutne bliskosti, kao da se u tom času prepoznavanja obraćaš ptici –
uprkos graji i pometnji mnoštva drugih događaja – njenim posebnim
nadimkom. Pastirica! Pastirica!
Od 18 ptica na etiketama poznajem možda 5.
Kutije su pune palidrvaca sa zelenim glavama. Šezdeset u svakoj
kutiji. Isto kao sekundi u minuti i minuta u satu. Svako palidrvce je
potencijalni plamen.
„Moderna proleterska klasa“, napisala si, „ne vodi svoju borbu po
planu izloženom u nekoj knjizi ili teoriji: borba modernog radnika je
deo istorije, deo društvenog napretka i usred istorije, usred napretka,
učimo kako da se borimo.“
Na poklopcu kartonske kutije stoji kratka beleška, objašnjenje za
kolekcionare kutija šibica (filumeniste) u SSSR-u 70-ih godina.
Beleška daje sledeću informaciju: „U evoluciji ptice prethode
životinjama. Danas u svetu postoji oko 5.000 vrsta ptica. U Sovjetskom
Savezu ima oko 400 vrsta pevačica. Pevaju uglavnom mužjaci. Ptice
pevačice imaju posebno razvijene glasne žice u dnu grkljana; obično se
gnezde u grmlju, na drveću ili na tlu. Korisne su u gajenju žitarica
zato što jedu – i na taj način uklanjaju – ogroman broj insekata.
Nedavno su u najudaljenijim oblastima Sovjetskog Saveza identifikovane
tri nove vrste ptica pevačica.“
Janina je čuvala kutiju na simsu kuhinjskog prozora. Pružala joj je zadovoljstvo a zimi ju je podsećala na ptičju pesmu.
Kada si bila u zatvoru zbog žestokog protivljenja Prvom svetskom
ratu, slušala si plavu senicu „koja je uvek ostajala blizu prozora,
dolazila s drugim pticama po hranu i vredno pevala svoju čudnu pesmicu,
ći-ći-be, nalik na vragolasto dečje začikavanje. Uvek sam joj se smejala
i odgovarala sam istim zovom. Početkom ovog meseca nestala je sa
ostalim pticama, sigurno je na drugom mestu napravila gnezdo. Nisam je
čula nedeljama. Juče su dobro poznate note najednom doprle s druge
strane zida koji odvaja naše dvorište od drugog dela zatvora; ali pesma
je bila znatno promenjena jer se ptica sad oglašavala tri puta zaredom, s
malom pauzom, ći-ći-be, ći-ći-be, ći-ći-be, i onda bi zavladala tišina.
Taj užurbani zov mi je prodro u srce jer je mnogo šta prenosio – celu
istoriju ptičjeg života.“
Posle nekoliko nedelja Janina je odlučila da stavi kutiju u ormar
ispod stepenica. Taj ormar je za nju bio nekakvo sklonište, nešto
najsličnije podrumu, i u njemu je držala ono što je nazivala svojim
zalihama. Zalihe su se sastojale od metalne kutije soli, iste takve
kutije šećera, veće kutije brašna, vrećice heljde i šibica. Većina
poljskih domaćica imala je takve zalihe kao minimalno sredstvo opstanka
za dane kad police u prodavnicama ostanu prazne zbog nestašica.
Sledeća takva kriza će nastupiti 1980. I ona je počela u Gdanjsku,
gde su radnici štrajkovali protiv poskupljenja hrane, a onda se iz
njihovog protesta rodio pokret Solidarnost koji je oborio vladu.
„Moderna proleterska klasa“, napisala si ceo ljudski vek ranije, „ne
vodi svoju borbu po planu izloženom u nekoj knjizi ili teoriji: borba
modernog radnika je deo istorije, deo društvenog napretka i usred
istorije, usred napretka, učimo kako da se borimo.“
Kad je Janina umrla 2010. godine, njen sin Vitek je našao kutiju u
ormaru ispod stepenica i doneo je u Pariz, gde je radio kao
vodoinstalater i zidar. Doneo je kutiju da bi je dao meni. Mi smo stari
prijatelji. Naše prijateljstvo je počelo igranjem karata iz večeri u
veče. Igrali smo rusku i poljsku igru koja se zove Imbecil. U toj igri
je pobednik prvi igrač koji izgubi sve karte. Vitek je pogodio da će
kutija u meni pokrenuti razna pitanja.
Pticu na jednoj kutiji u drugom redu prepoznao sam kao konopljarku,
ružičastih grudi, s dve bele pruge na repu. Ćuiiit! Ćuiiit!… često
nekoliko konopljarki peva u horu na vrhu žbuna.
„Mali prijatelj, čiji ti crtež šaljem, najviše je zaslužan za to što
sam povratila razum. Ovaj drug s razmetljivo podignutim kljunom, visokim
strmim čelom i sveznalačkim okom zove se Hypolais Hypolais, a običnim
jezikom rečeno voljić ili vrtna rugalica“. Zatočena si u Poznanju,
godina je 1917, a pismo nastavljaš ovako: „Voljić je pravo čudo. Ne peva
samo jednu pesmu ni samo jednu melodiju kao druge ptice; bog mu je dao
dar da drži govore, besedi, obraća se bašti i to radi vrlo glasno,
dramatično i uzbuđeno, sa skokovitim prelazima i pasažima naglašenog
patosa. Postavlja najneverovatnija pitanja, a onda žuri da odgovori na
njih besmislicama, iznosi najsmelije tvrdnje, vatreno pobija stavove
koje niko nije izrekao, zaleće se kroz širom otvorena vrata, a zatim
odjednom trijumfalno uzvikuje: Šta sam ti rekao? Šta sam ti rekao? Odmah
posle toga svečano upozorava svakog, bio on voljan da ga sluša ili ne:
Videćeš! Videćeš! (Ima pametan običaj da svaku dovitljivu primedbu
ponavlja po dva puta.)“1
Konopljarkina kutija, Rosa, puna je šibica.
„Mase su“, napisala si 1900, „u stvarnosti same sebi vođa i dijalektički stvaraju sopstvenu proceduru razvoja.“
Kako da ti pošaljem ovu zbirku šibica? Pošto su te mučki ubili,
zločinci su bacili tvoje unakaženo telo u jedan berlinski kanal.
Pronađeno je u stajaćoj vodi tri meseca kasnije. Neki nisu verovali da
je to tvoj leš.
Mogu da ti je pošaljem pišući, u ovim mračnim vremenima, ove stranice.
„Bejah, jesam, biću“, rekla si. Živiš u svom primeru za nas, Rosa. Eto kako ću: šaljem ovo tvom primeru.
New Statesman, 18.09.2015.
Prevela Slavica Miletić