,,Ni crtaći nisu što su nekad bili. Samo neka pucnjava i ubijanje.
Gde su tu princeze, životinjice i muzika?ˮ, standardni je komentar moje
majke na ono što sestrić gleda na TV-u. Kao neko ko je odrastao na
animiranim filmovima Dizni produkcijske kuće, mogu da razumem njeno
čuđenje i gađenje. Diznijevi filmovi su zaista imali lepu animaciju,
divnu muziku, rečnik i dijaloge primerene deci. I u ovim filmovima,
dobro uvek pobeđuje.
Na prvi pogled, reklo bi se da nema ničeg lošeg u vezi sa Diznijevim crtanim filmovima. Ali psiholozi tvrde da to nije slučaj.
Poznato je da mediji imaju uticaja kako na decu, tako i na odrasle.
Psiholozi su primetili da je taj uticaj daleko češće negativan nego
pozitivan, a najčešće ispitivana tema je nasilje u medijima. No,
poslednjih tridesetak godina postala su naročito popularna psihološka
istraživanja na temu socijalnih uloga i stereotipa prikazanih u
animiranim filmovima. Dugo obožavani filmovi poput ,,Pepeljugeˮ i
,,Uspavane lepoticeˮ odjednom su se našli na udaru kritika od strane
sociologa i psihologa. Razlog tome nije bilo nasilje (mada postoji
nemali broj istraživanja koja se ovim bave), već učenje socijalnih uloga
iz sadržaja koji muške i ženske uloge pokazuju na stereotipan i, za
današnje vreme, zastareo način.
Na koji način crtani filmovi utiču na decu?
Uticaj crtanih filmova na decu objašnjava se, pre svega, učenjem po
modelu. Model ne mora biti fizički prisutan da bi ga dete oponašalo.
Deca će naučiti da se ponašaju na određeni način, čak i kada je
ponašanje prikazano putem video snimaka. Novija istraživanja čak
pokazuju da deca najlakše uče upravo iz video materijala. Bandura je
tvrdio da što je veći stepen identifikacije sa likovima, deca će pre
oponašati njihovo ponašanje. Dakle, veća je verovatnoća da devojčica
oponaša princezu, dečak princa, a malo je verovatno da će oponašati
životinje. Oponašanje je, pri tom, samo prvi korak. Vremenom može doći
do internalizacije određenih stavova, vrednovanja i uverenja koja su u
vezi sa prikazanim ponašanjem.
Ljubitelji bajki bi se mogli zapitati šta je loše u vezi sa
identifikovanjem sa dobrim likovima u Diznijevim animiranim filmovima.
Princeze su lepe i ženstvene, a heroji hrabri. Podrobnija analiza likova
i njhovog ponašanja nudi odgovor na ovo pitanje. I ka tome su upravo
bila usmerena istraživanja.
Najplodniji period za istraživanja na ovu temu bile su devedesete i
sva istraživanja dosledno dolaze do sledećih rezultata – muški likovi u
crtanim filmovima prikazani su kao inteligentni i nezavisni, ali i kao
agresivni u nastojanju da postignu ciljeve. Žene, s druge strane,
prikazane su kao nesposobne da reše sopstvene probleme, slabe i
preterano emocionalne. Najčešće su postavljene u situacije u kojima je
izgled važniji od pameti. Prinčevi idu u ratove, bore se protiv aždaja, a
princeze čiste kuću i spremaju ručak (Pepeljuga, Snežana, Uspavana
lepotica…). Redak primer žene borca dat je u crtanom filmu Mulan, ali
ona ovu ulogu dobija samo zato što se pretvara da je muškarac. I
pokušajte da se setite negativaca koji su muškarci. Ima ih daleko manje
nego žena.
Dakle, ako se devojčice identifikuju sa princezama, mogu naučiti da
treba da budu slabe, tihe i zavisne od muškaraca. Mogu naučiti da je
njihov posao da se bave isključivo kućnim poslovima. Da je njihov
zadatak da budu lepe kako bi se dobro udale. Da će neko doći da ih spase
kada su u nevolji.
Pa kako je onda gomila devojaka koja pripada mojoj generaciji, nakon
obimnog izlaganja Diznijevim animiranim filmovima, postala nezavisna,
snažna i sposobna da se izbori za svoje želje? Kako to da smo naučile da
nije najvažniji cilj u životu dobro se udati? Kako to da ne čekamo da
nas neko ,,spasiˮ već rešenja pronalazimo same?
Odgovora na ova pitanja je više, ali najvažniji je ovaj – roditelji
su najznačajniji model za učenje ponašanja. Oni prenose vrednosti,
stavove i razmišljanja. Predstavljaju primer ponašanja sa kojim se deca,
zbog emocionalne vezanosti, najlakše i najbrže identifikuju. Mediji
imaju i imaće snažan uticaj na decu, ali snaga tog uticaja zavisi od
toga da li je još nešto, odnosno neko, prisutan kao faktor uticaja na
dečje ponašanje. Slika mame koja odlazi na posao i tate koji pere sudove
imaće daleko veći uticaj na učenje dece o socijalnim ulogama, nego što
će to ijedan animirani film imati.
I pre nego što osudite Dizni produkciju i prikaz ženskih likova u
njihovim crtaćima, setite se da poslednjih godina ova kuća ulaže napore
da u kreiranju likova ide u korak sa vremenom. Pa tako sve češće srećemo
heroine umesto heroja (Frozen, Princeza i žaba…) i likove koji ne
pripadaju beloj rasi (Princeza i žaba, Moana…), a internetom kruže
zahtevi da Dizni kreira princezu sa viškom kilograma.
Ja sam imala sreće – moji roditelji su bili najdivniji primer
odsustva jasne granice između muških i ženskih uloga u porodici, ali i
društvu generalno. Bilo je dana kada je majka bila jedina koja
finansijski doprinosi domaćinstvu, a ogroman broj fotografija iz
detinjstva pokazuje da briga o deci nije bio ,,ženski posaoˮ u našoj
kući.
A vi, kakav primer dajete svojoj deci?
Reference:
Bandura, A. (1990). Uloga procesa učenja po modelu u razvoju ličnosti.
In Ivić, I. & Havelka, N. (eds.). Proces socijalizacije kod dece.
(pp. 37-50). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Hoerrner, K. L. (1996). Gender roles in Disney films: Analyzing
behaviors from Snow White to Simba. Women’s Studies in
Communication, 19(2), 213-228.
Towbin, M. A., Haddock, S. A., Zimmerman, T. S., Lund, L. K., &
Tanner, L. R. (2004). Images of gender, race, age, and sexual
orientation in disney feature-length animatedfilms. Journal of feminist
family therapy, 15(4), 19-44.
Autor: Jelena Milošević
Izvor: Psihoverzum