Devojka u Novom Sadu je sela u taksi znajući da će naručiti vožnju do mosta i platiti put u jednom pravcu u svoju smrt. Patnja osobe posle koje se mlada odluči na tako nešto je nesaglediva, a svaka osuda tuđe muke jeziva i licemerna. Kako je to mnogo bolje sročila tviterašica @tantrumchica njene reči vam prenosimo u celosti:
od sinoć razmišljam o ovoj devojci što se ubila, i čitam šta ljudi komentarišu, i jednostavno moram da napišem thread na temu samoubistva i mentalnih bolesti
ako niste imali ili nemate ozbiljnu psihičku bolest i niste osetili kako je to biti konstantno suicidalan, ne zbog ocena, ne zbog dečka, ne zbog gluposti, NE MOŽETE da razumete kakva je to jaka bol i iscrpljenost od borbe sa samim sobom da počneš da misliš da je smrt jedini izlaz
i ne možete mentalno obolelim ljudima da govorite nije sve crno, ljudi su bili u ratu, u Africi nemaju šta da jedu i slično, jer ako neko ne može da se izbori sam sa sobom, nema apsolutno nikakve šanse da se izbori sa neizbežnim lošim stvarima u životu koje normalan čovek pregrmi
kako očekujete od osobe koja ne može da se izbori sa samim sobom, jedinom stvari koja zavisi od nje, da može da podnese i izbori se sa lošim stvarima koje je snađu u životu koje apsolutno uopšte ne zavise od nje, i depresija nije jebeni pridev, da nekome kažete da se samo smiri
i mentalne bolesti kao što su depresija, bipolarnost, poremećaji ličnosti, poremećaji u ishrani vrlo često idu u kombinacijama, niko ih ne izabere da ih ima, prenesu se genetski i/ili zbog okoline i odrastanja
i uostalom ko vama daje za pravo da procenjujete ko kojom jačinom oseća bol oko nečega što je vama možda banalno, em se zna da mentalno oboleli ljudi jebeno ne doživljavaju emocije kao normalni ljudi, em svi su napravljeni od materijala različite izdržljivosti
i osoba koja želi da se ubije je vrlo verovatno svesna koliko toga još ima u životu da se uradi i vidi, i zna koliko će povrediti ljude, ali ta iscrpljenost od borbe sa sobom je jača od svega toga i samo žele mir već jednom, makar to bila i smrt
jednom sam pročitala savršen opis toga, kaže to nije želja da se umre iz nekog apstraktnog razloga kao život je besmislen,ti ljudi žele da žive, ali se osećaju kao da su zarobljeni na najvišem spratu solitera koji gori, imaju izbor ili da skoče i završe brzo ili da gore u agoniji
i veoma je tužno kada se osoba ubije, bila mlada ili stara, ali svako ko se sa tim bori na dnevnoj bazi, to pogotovo kada sve traje mesecima i godinama, te osobe zaslužuju otprilike gold star za svaki dan kad se ustanu iz kreveta, a ne osuđivanje jer nisu mogli više
malo se informišite o mentalnim bolestima i shvatite da ti ljudi ne gledaju svet kao normalni ljudi, pre nego što krenete da ih osuđujete, jer da se malo više informišete i bar pokušate da gledate iz njihove perspektive, barem mrvicu, možda bi se smanjila stigmatizacija
i da prestanu ti ljudi da se vređaju i da im se govori da su razmaženi, da preuveličavaju, i da umanjujete njihov problem, možda ne bi dolazilo do toga da jedna mlada devojka usred izlaska odluči da se baci sa mosta, nego bi više ljudi potražilo pomoć možda
i slobodno nek bilo ko kaže da serem ili da sam debil ili nek me otprati, tako stvari stoje, i opet ću reći, ako niste proživeli i lično osetili, nemate prava da komentarišete, i nemam nameru da se prepirem ali imam potrebu da napišem sve ovo, hvala na pažnji to je to
