Ove sam reči uzela iz jednog od intervjua Kloda Lancmana, kada mu je
prošle godine od raka umro sin Feliks, star dvadeset i tri godine… u
velikoj meri odgovaraju Klodu Lancmanu samom, koji je juče (5.7.2018)
umro u devedeset i trećoj godini života. Sa sedamnaest godina bio je u
francuskom pokretu otpora u Overnji, u zrelo doba bio je ljubavnik Simon
de Bovoar, sa njom i sa Sartrom osnovao je književni časopis Les Temps
Modernes (Moderna vremena), bio je pisac, novinar, i iznad svega, autor i
režiser filma Šoa (Shoah) 1985. Film je trajao devet i po sati,
prikazan je na beogradskom FEST-u, a zatim i kao televizijska serija.
Gledala sam ga na FEST-u, u Domu sindikata.
Šoa je progutao njegovu plodnu i uzbudljivu karijeru radoznalog i
nepredvidljivog intelektualca, spremnog na sve kada je hteo nešto da
ostvari: tako je ostvario i Šoa, izboksovao sredstva, utrošio stotine
sati na snimanje, da bi dobio mali sažetak od devet i po sati – i
izvesno najtačniji i najteži film o holokaustu. U filmu nema nijednog
snimka iz logora, ni preživelih, ni nedoživelih, ni sveže mrtvih, ni
dobro uhranjenih američkih vojnika, ni zgroženih nemačkih građana,
nasilno dovedenih na razgledanje: govore i gledaju samo preživeli. Neki
samo gledaju, kao izraelski general koji je preživeo varšavski geto,
sniman u muzeju Jad-Vašem. Neki gledaju, pa briznu u plač, kao Jan
Karski (ratno prezime), koji je uz pomoć poljskog pokreta otpora i
jevrejskih tajnih mreža uspeo da uđe u varšavski geto: kada je kao prvi
neposredni svedok preneo ono što je video zapadnim saveznicima, oni su
to hladno primili, sa izvesnim znacima nepoverenja. U Americi mu mnogi
naprosto nisu verovali: predsednik Ruzvelt se zanimao za stanje konja u
Poljskoj, i nije postavio ni jedno pitanje o Jevrejima. Karski se
isplače, pa onda priča devet sati; u film je ušlo nekih četrdeset
minuta. I Lancman i Karski danas više ne bi smeli biti predmet
istraživanja u poljskoj nauci, po novim poljskim zakonima, jer
postavljaju pitanja o ponašanju nekih Poljaka za vreme i na mestima
holokausta.
Izvođači holokausta u filmu predstavljaju rizik za zdravlje svakoga
ko se odluči da ih gleda i sluša: tačno to je hteo Lancman da proizvede,
jer je smatrao da je opsceno uopšte razmišljati o razlozima koji su
Hitlera i ostale doveli do onoga što su uradili. Ko, kada, gde i kako:
ostalo je savršeno beznačajno. Savršena kontrola sagovornika/ispitivača
navodi poljske seljanke da veselo komentarišu kako su Jevrejke bile lepe
i elegantne zato što su bile bogate, jer su Jevreji držali sav kapital;
berberin u radnji i u poslu priča o tome kako je u logoru morao
organizovati druge berberine da bi u samoj gasnoj komori šišali žene i
decu iz njegovog grada, stotine i stotine njih, gole – ali ne na
nulericu, da se žrtve ne bi usplahirile, nego samo na veoma kratko. Ako
je ceo film napravljen zbog jednog kadra, onda je to pogled sa osmehom
pobede preživelog Jevrejina sa Krfa, dok pokazuje igricu iz logora sa
četvrtastim komadom papira, koji pomicanjem četiri prsta otkriva dve
slike, ili četiri svinje ili jednog Hitlera. Taj pogled govori o onom
minutu života koji je važan kao ceo svet, premda je na kraju.
Klod Lancman je upozoravao do kraja. EU nam se ruga sa novim pojmom
solidarnosti: jeftinije je da se ne udave, nego da ih se preda u tamo
neke njihove konc-logore; u Americi odvajaju decu, do skupnog šišanja
još nije došlo; u Mađarskoj obeležavaju znacima vrata; Le Penova i ono
holandsko su u starom gvožđu, jer legalno izabrani mladi i moderni
Kurcovi posao rade mnogo bolje od njih. Jan Karski, koji je uradio
ogromno, smatrao je da nije uradio dovoljno, i zbog toga se rasplakao.
Da li ćemo imati pravo da se rasplačemo?