Evropski establišment je izdao dva razmetljiva saopštenja koja bi se
mogla smatrati izuzetno važnim da su barem delimično tačna: jedno je
objava kraja grčke dužničke krize, a drugo francusko-nemački sporazum o
redizajniranju evrozone. Nažalost, oba saopštenja su tek novi dokazi da
establišment Evropske unije poseduje zadivljujući talenat da nikada ne
propusti da propusti priliku.
Ta dva saopštenja nisu slučajno iz iste nedelje. Implozija grčkog
duga iz 2010. bila je samo ružan simptom grešaka u dizajnu evrozone.
Zato je i mogla da izazove domino-efekat širom kontinenta. Grčka
nesolventnost, koja još traje, odraz je dubokog neslaganja između
Francuske i Nemačke oko novog dizajna evrozone. Tri francuska
predsednika s jedne strane i jedna ista nemačka kancelarka s druge nisu
uspeli da dogovore institucionalne promene koje bi učinile evrozonu
održivom. Za to vreme, od Grčke se zahtevalo da krvari u tišini.
Godine 2015. Grčku pobunu je evropski establišment nemilosrdno
ugušio. Ni brexit ni kontinuirana delegitimizacija EU u očima evropskih
birača nisu uspeli da uvere establišment da promeni stav. Izbor Emanuela
Makrona za francuskog predsednika kao da je bio poslednja nada za novi
dogovor između Pariza i Berlina da se spreči da Italija pokrene sledeći –
ali sada smrtonosni – domino efekat.
Pod Makronovim vođstvom stigli su novi predlozi koji su ulivali nadu:
zajednički budžet evrozone; novi instrumenti za regulisanje dugova i
kvazifederalni kapaciteti za naplatu poreza; zajednički fond za
osiguranje nezaposlenih; zajedničke garancije bankovnih depozita i
zajednička kasa za rekapitalizaciju neuspešnih banaka (što bi poslužilo
kao osnova za pravu bankarsku uniju). Štaviše, novi investicioni fond bi
pokrenuo do sada neiskorišćene ušteđevine širom Evrope, a da se pri tom
ne poveća fiskalni pritisak na zemlje članice. Takođe, Makronova vlada
je naizgled prihvatila predlog iz 2015, kada sam ja bio grčki ministar
finansija, za restrukturiranje javnog duga indeksiranjem BDP-a. Na taj
način ukupan grčki javni dug (i brzina njegovog otplaćivanja) povezao bi
se sa veličinom i stopom rasta nominalnog prihoda Grčke.
Godinu dana od izbora Makrona, kada izgleda da je sukob Italije sa EU
neminovan, samit u Mesbergu između Makrona i Angele Merkel rezultirao
je sporazumom
o reformisanju evrozone. Nekoliko dana kasnije, Evrogrupa koju čine
ministri finansija evrozone objavila je svoje „rešenje“ za grčku
dužničku krizu.
U pristojnom univerzumu, ta saopštenja bi predstavljala najavu kraja
izgubljene decenije Evrope i početak ere obnove, zahvaljujući kojoj bi
Evropljani postali sposobni da se suoče sa izazovima Donalda Trampa i
novog ekonomskog pada. Nažalost, to nije univerzum u kome živimo.
I pre samita u Mesbergu, Makron je do te mere razblažio svoje
predloge da se to moglo videti kao predaja. Predlozi za zajedničke
garancije bankarskih depozita i fond za rekapitalizaciju odloženi su za
malo verovatnu budućnost u kojoj banke sa periferije evrozone treba da
se oslobode loših zajmova pre nego što se formira prava
bankarska unija. O zajedničkom osiguranju za nezaposlene nije se čak ni
razgovaralo. Naposletku, ali ne i najmanje važno, zajednički instrument
za kontrolu dugova kao osnova za budžet evrozone koji bi trebalo da
iznosi 2-3 odsto njenih ukupnih prihoda – ključni uslov makroekonomski
značajne fiskalne unije – završio je u kanti za smeće.
Naravno, Merkel je ponudila taman onoliko koliko je Makronu bilo
neophodno da poraz predstavi kao lični trijumf. Njih dvoje su pred
ushićenim novinarima najavili odluku da se formira navodni budžet
evrozone, koji u stvarnosti nije ništa drugo do kreditna linija iz
Evropskog mehanizma za stabilnost (ESM – fond za spas koji je Grčkoj dao
zajmove 2015). Takođe, oni su se složili oko formiranja potpuno
nebitnog fonda za „crne dane“, koji bi punile zemlje članice, fiktivne
finansijske transakcije i digitalne ekonomske takse – „kompromis“ koji
Merkel nije koštao ništa, pošto će ga po svoj prilici odbaciti zemlje
kao što su Irska i Holandija.
Što se tiče rekapitalizacije banaka, Makron i Merkel su na sva usta
hvalili shemu finansiranja od strane ESM-a. Ali pošto su odluke ESM-a
uslovljene odobrenjem nemačkog parlamenta, Bundestag će imati mogućnost
da stavi veto na rekapitalizaciju, na primer, neke italijanske banke.
Nova italijanska vlada teško da će pristati na tako nešto.
Kada bankari pokušavaju da u svojim knjigama prikriju loše zajmove,
oni odlažu rokove za otplatu novih zajmova kako bi omogućili svojim
nesolventnim dužnicima da se pretvaraju da servisiraju svoj originalni
dug. Kada se novi dug iscrpi, klijentu se dopušta da prekine otplatu na
nekoliko godina, dok se kamata nagomilava. Tako se održava neto vrednost
njihovog duga, uz odlaganje dana naplate kada će svom regulatoru morati
da priznaju da je dug nemoguće isplatiti.
Od 2010. grčki kreditori primenjuju tu strategiju odlaganja i
pretvaranja, kao da treniraju za Olimpijske igre. Umesto hrabrog i
lekovitog „šišanja“ (haircut), ili umerenog rešenja indeksiranja BDP-a,
nedavna odluka Evrogrupe, proglašena „krajem grčke dužničke krize“,
svodi se na puku apoteozu ove cinične prakse.
U tehničkom smislu, centralni stub novog dužničkog ugovora
je decenijsko odlaganje isplata u iznosu od 96,6 milijardi evra (112,5
milijardi dolara) zakazanih za 2023. Grčkoj državi se nudi lakša isplata
sve do 2033, u zamenu za nastavak stroge politike štednje ad infinitum
(do 2022. bi trebalo izdvajati 3,5 odsto primarnog budžetskog viška, a
2,2 odsto od 2023. do 2060); nemoguće godišnje otplate od 2033. do 2060.
(oko 60% državnih prihoda od poreza); te odnos duga prema nacionalnom
prihodu koji će do 2060. iznositi preko 230 odsto ako sledeća globalna
recesija poremeti preambiciozne planove rasta, što će se sasvim sigurno
desiti.
Svaka objektivna procena dogovora o grčkom javnom dugu koji je
Evrogrupa postigla morala bi zaključiti da taj dogovor osuđuje Grčku na
trajno dužničko ropstvo. Isto tako, objektivni posmatrač bi zaključio da
je posle samita u Mesbergu Evropska unija jednako makroekonomski
neodrživa kao i pre pet godina. Pa ipak, evropski establišment potpuno
ignoriše nacionalističku internacionalu koja se sprema da proždere EU i
hladnokrvno joj servira predjelo.
Project Syndicate, 28.06.2018.
Preveo Rastislav Dinić