Ulaj, pionir
umetnosti performansa sedamdesetih godina dvadesetog veka, poslednjih
godina ponovo zadobija pažnju svetske umetničke javnosti. Njujorška
galerija Boers-Li organizovala je njegovu samostalnu izložbu, na kojoj
su izloženi rani polaroidi, legendarni video-zapisi performansa
izvedenih sa Marinom Abramović, kao i neki noviji radovi, piše
“Politika” u Kulturnom dodatku.
Uzbuđenje lokalnih art blogova, kao i izvestan patos pratili su
izveštaje o Ulajevom prvom povratku u centar sveta umetnosti – nakon
više od 25 godina – kada je u maju 2016. učestvovao u projektu Watermark
sa Jašom, slovenačkim multimedijalnim umetnikom. Umetnikov hijatus u
izvođenju performansa, kao i potreba da se njegovo izuzetno značajno
delo rekontekstualizuje u savremenoj istoriji umetnosti uslovili su
veliko iščekivanje medija, ali i umetničkog tržišta. Ovog maja, Ulajeva
obimna izložba opravdala je to interesovanje, ukazavši na akutnu
relevantnost njegovih ranih solo radova u savremenom kontekstu
predstavljanja sopstva i rodnih identiteta.
Svakako da publicitet
koji prati ovu izložbu proizlazi iz činjenice da je Ulaj bio član
najpoznatijeg dueta performans umetnosti – sa Marinom Abramović (od
1976. do 1988). Posle njihovog legendarnog razilaska na Kineskom zidu,
Marina je postala svetski superstar umetnosti, dok se Ulaj samo
sporadično bavio svojom karijerom. Snažne se emocije mogu nazreti u
izveštajima da je ovaj legendarni duo konačno ostavio iza sebe mnoge
konflikte – privatne, umetničke i pravosudne – i upravo najavio novi
zajednički projekat: ovog leta zajedno će pisati memoare o svom
jedinstvenom dvanaestogodišnjem partnerstvu.
Izložba u Boers-Li galeriji posvetila je celu jednu prostoriju
njihovoj saradnji, sa fokusom na video Relacije u prostoru iz 1976.
godine – njihovim prvim zajedničkim performansom izvedenim na
Venecijanskom bijenalu. Ova serija radova podrazumevala je performativno
ispitivanje ponašanja tela kao objekata u zadatim okvirima bez ikakve
pripreme, uvežbavanja i probe. U ovom radu vide se dva naga tela
umetnika koja se neprestano i iznova mimoilaze u ograničenom prostoru.
Ubrzavajući se, oni se neminovno sudaraju. Dok je prvobitni ovlašni
dodir narastao u pravi sudar dva objekta u brzini, nemoguće je da
gledalac ne pomisli na emotivnu dimenziju ovog odnosa. I zaista, prvi
put kada Marina Abramović izgubi balans, Ulajeva ruka pođe ka njoj i on
pokuša da je spreči da padne. U toku 58 minuta, koliko je trajao ovaj
performans, njihov odnos, najpre neutralan, postao je ličan. Gledaocu se
nameće pitanje: da li je Ulaj pošao da pomogne Abramovićevoj iz
saosećajnosti i ljubavi ili da sačuva performans?
Posle decenije putovanja, rada i života zajedno, umetnici su
planirali rad Veliki Kineski zid (iz 1988. godine), koji je bio i
simbolični kraj njihovog zajedničkog rada.
Dok je Marina izjavljivala koliko joj je teško bilo nastaviti sama,
Ulaj je bio uveren da je nemoguće nastaviti sam. Ipak, uprkos svemu, on
se vratio umetnosti – kroz nove aktivističke radove vezne za značaj vode
na zemlji.