„Moja filozofija je da stranci pokušavaju da nas namagarče, a naš zadatak je da namagarčimo mi njih“. Tako je govorio
John Connally, sekretar Trezora 1971. godine, pokušavajući da ubedi
predsednika Nixona da kazni Evropu povlačenjem iz sporazuma postignutog u
Breton Vudsu.
Trump bi se sigurno složio da je u „održavanju ravnoteže između
potreba stabilnog međunarodnog sistema i slobode delovanja kreiranjem
državnih politika“ Amerika mudro „dala prednost drugom prioritetu“. To
su reči koje je izgovorio Paul Volcker, predsednik Federalnih rezervi u
Njujorku, komentarišući odluku predsednika Nixona 7 godina kasnije.
Budući predsednik saveznih Federalnih rezervi dodao je tom prilikom i da „kontrolisana dezintegracija svetske ekonomije… može biti legitiman cilj za 80-e godine“.
Ono po čemu se današnja situacija razlikuje od one u kojoj se Evropa
našla 70-ih godina 20. veka jeste implozija političkog centra u Evropi
vajmarskih razmera. Sedamdesetih godina postojao je jedinstveni evropski
establišment sposoban da odgovori (na primer, plivajućim kursom dolara)
na finansijski napad Amerike na Nemačku, Francusku i Britaniju.
Današnji branioci evropskog status kvoa moraju voditi bitku na dva
fronta: prvo, protiv Trumpovih napada spolja, a onda i na unutrašnjem
planu protiv ljudi kao što su Matteo Salvini i Luigi de Maio, nove zvezde italijanske politike.
Uvođenje novih tarifa za uvoz čelika i aluminijuma u Ameriku, navodno
usmerenih na Kinu, takođe je bilo signal da retoriku Trumpove
administracije o „Americi na prvom mestu“ treba shvatiti krajnje
ozbiljno. Zatim je usledilo povlačenje Amerike iz nuklearnog sporazuma
sa Iranom, čime je Trump dobio novu priliku da uživa u prizoru
bespomoćnosti Evrope i naročito nemačke kancelarke Angele Merkel.
Pošto je bila prinuđena da objavi da će Nemačka, kao najmnogoljudnija
zemlja Evropske unije, podržati sporazum sa Iranom, Angela Merkel je
doživela niz poniženja kada su se nemačke kompanije, uprkos njenoj
objavi, jedna po jedna povukle iz Irana. Niko se ne usuđuje da se
suprotstavi američkoj finansijskoj moći i ugrozi poreske olakšice koje
uživa gotovo 5.000 nemačkih kompanija sa ukupnom vrednošću bilansa od
oko 600 milijardi dolara. Nemačka se još nije oporavila od iranskog
šoka, a Amerika je zapretila carinama na uvoz kola od 25 odsto, što bi
nemačke izvoznike koštalo oko 5 milijardi dolara godišnje.
Prave razmere nevolja sa kojima se Nemačka danas nosi ne možemo
shvatiti pre nego što uočimo njihovu kauzalnu povezanost sa događajima u
Italiji.
Dok Trump radi na rušenju globalnog sistema od koga je Nemačka
decenijama profitirala, Salvini i Di Maio rušenje evra vide kao poželjan
razvoj događaja, koristan za njihovu anti-imigracijsku kampanju. Pre
nešto više od tri godine, kada sam u ime Grčke vodio pregovore sa
nemačkom vladom o mogućnostima za rešavanje neodržive zaduženosti i
ukidanju mera hiperštednje koje i dalje uništavaju moju zemlju, svoje
sagovornike na skupu ministara finansija evrozone upozorio sam sledećim
rečima:
„Ako budete insistirali na politikama koje čitave zemlje osuđuju na
trajnu stagnaciju i poniženje, uskoro ćete imati posla ne sa evropskim
levičarima našeg kova, već sa antievropskim ksenofobima čiji će glavni
cilj biti rušenje Evropske unije.“
Upravo to se sada događa. Onemogućivši potrebne reforme EU, vlade
koje je predvodila Angela Merkel osigurale su njeno dalje
fragmentiranje. Vodeći nemački mediji pišu
o italijanskom ekonomisti kome je uskraćeno mesto ministra finansija
kao o „italijanskom Varoufakisu“. Ali time se previđa jedna suštinska
razlika: ja sam želeo održivi ostanak Grčke u evrozoni i sukobljavao sam
se sa nemačkim liderima oko metoda restrukturisanja duga koji će to
omogućiti. Slomivši našu proevropsku vladu u leto 2015, Nemačka je
posejala seme današnje gorke žetve: u italijanskom parlamentu dominira
većina koja kuje planove za napuštanje evrozone.
Uzročni odnos koji povezuje dve nemačke političke glavobolje treba
potražiti u ekonomiji. Trump dobro zna jednu stvar: Nemačka i evrozona
su mu prepušteni na milost i nemilost zahvaljujući rastućoj zavisnosti
od velikog neto izvoza u Ameriku i ostatak sveta. Ta zavisnost je
nezaustavljivo rasla zbog politika štednje koje su prvo testirane u
Grčkoj, a zatim primenjene u Italiji i ostalim zemljama.
Da bismo uočili ovu vezu dovoljno je da se setimo „fiskalnog
sporazuma“ o eliminaciji strukturnih budžetskih deficita na kojima je
Nemačka insistirala kao preduslovu za odobravanje finansijske pomoći za
zadužene vlade i banke. Ne treba zaboraviti da je takva panevropska
politika primenjivana u okruženju u kojem je nivo štednje značajno
nadmašivao nivo investicija. Konačno, treba imati na umu da istovremeno
održavanje visokog nivoa štednje i uravnoteženog državnog budžeta
podrazumeva veliki trgovinski suficit – a tako i sve veću zavisnost
Nemačke i Evrope od velikog neto izvoza u Sjedinjene Države i Aziju.
Drugim rečima, one iste nekompetentne politike koje su pripremile
ksenofobičnu i antievropsku italijansku vladu – pružaju političku
prednost Trumpu u odnosu na Angelu Merkel.
Nesposobnost Evrope da dovede sopstvenu kuću u red stvorila je novu
italijansku većinu koja želi da deportuje pola miliona izbeglica i
pružila novi podsticaj militantnim rasistima u Mađarskoj, Poljskoj,
Francuskoj, Britaniji, Holandiji i, naravno, samoj Nemačkoj. U
međuvremenu, pošto je Evropa previše slaba da ukroti Trumpa, Amerika će
pokušati da prinudi
Kinu da dereguliše svoj finansijski i tehnološki sektor. Ako uspe u
tome, bar 15 odsto nacionalnog dohotka Kine će se izliti van zemlje i
podstaći deflatorne trendove koji jačaju politička čudovišta u Evropi i
Americi.
Sve se to moglo predvideti – i bilo je predviđeno. Zato niko ne treba
da bude iznenađen pozicijom u kojoj su se danas našli Angela Merkel i
Evropa. Ali tome se mogu radovati samo opasne budale.
Project Syndicate, 29.05.2018.
Preveo Đorđe Tomić