Čovekova pripadnost onome što je jednostavno i blisko dolazi još više
do izražaja u starosti, kada se opraštamo od planova i kada smo sve
bliže zemlji, i to ne zemlji uopšteno uzev, nego onom delu, onom
majušnom parčetu zemlje na kojem smo proveli svoje detinjstvo, gde su se
odvijale naše igre i čarolije, neponovljiva zavodljivost detinjstva.
Tadase prisećamo nekog drveta, lica nekog prijatelja, nekog psa, nekog
prašnjavog puta na popodnevnoj pripeci, cvrčanja cvrčaka, nekog
potočića. Eto čega se prisećamo. Ne velikih nego malih i običnih stvari,
ali ko-je za ljudsko biće posgaju neverovatno velike, naročito kada
čovek na umoru može da se brani jedino sećanjem, tako bolno nepotpunim,
tako prozirnim i maltene nestvarnim, na ono drvo ili na onaj potočić iz
detinjstva, od kojih nas ne dele samo vremenske provalije nego i ogromna
prostranstva.
Tako, na primer, možemo da vidimo mnoge starce koji jedva da izuste
po koju reč i reklo bi se da neprekidno gledaju u daljinu, dok oni u
stvari gledaju u sebe, u najveće dubine svoga sećanja. Jer sećanje
odoleva vremenu i njegovoj razornoj snazi i ono je nešto kao oblik kakav
večnost može da poprimi u neprekidnom protoku vremena. I mada se mi
(naša svest, osećanja i tegobno iskustvo) sa godinama menjamo, a naša
koža i naše bore postaju dokaz i svedočanstvo tog vremenskog hoda, ima
nečega u nama, duboko u nama, u onim mračnim oblastima našega bića, što
se zubima i noktima hvata za detinjstvo i za prošlost, za rasu i zemlju,
za tradiciju i snove, nečega što kada odoleva tom tragičnom procesu i,
uz pomoć skromne molitve, nastoji da očuva besmrtnost duše.
Trebalo je da nastane opšta kriza društva da bi ove jednostavne
ljudske istine ponovo izbile na videlo svom svojom snagom. Bićemo
izgubljeni ako snažno, sa ljubavlju, ne zaustavimo ovu tendenciju koja
od nas stvara obožavaoce televizije, zaglupljenu decu koja se više ne
igraju po parkovima. Ako Bog postoji, neka to ne dozvoli.
Ponovo mi dolaze u sećanje slike ljudi i žena koji se bore sa
nedaćama, poput one male bremenite Indijanke, gotovo devojčice, koja me
je u Čakou9 ganula do suza jer je, sred bede i svakovrsne nemaštine u
kojima je živela, njena duša blagodarila za život koji je u sebi nosila.
Kako je samo, uprkos svemu, dostojno divljenja ljudsko stvorenje, ta
tako malena i prolazna stvar, koju tako često pustoše zemljotresi i
ratovi, koja surovo strada u požarima i brodolomima, biva izložena
epidemijama kuge i suočena sa smrću sopstvene dece i roditelja.
Jeste, u meni postoji ludačka nada, zasnovana, što je paradoksalno,
na našem sadašnjem egzistencijalnom siromaštvu, i na želji, koju
otkrivam u pogledima mnogih ljudi, da nas nešto veliko podstakne da se
sa žarom posvetimo očuvanju Zemlje čiji smo žitelji.
Sve u svemu, dok ovo kazujem, nešto kao golema vizija izaziva u meni
osećaj da je veliki košmar već minuo, da smo već shvatili da nikakvo
apstraktno razmišljanje, maker se bavilo ljudskim problemima, ne može da
pruži utehu nijednom čoveku, ne može da ublaži tugu ni muku nijednog
konkretnog stvorenja od krvi i mesa, bića čije oči grozničavo gledaju
(prema čemu ili prema kome), a koje samo nada održava u životu.
Već ophrvanog umorom, u ovoj novembarskoj noći, pogled na stablo
araukarije podsetio me je na ljubav koju je moj prijatelj Tortoreli
gajio prema drveću. Bilo je dirljivo gledati ga, jer je umeo čak i da
obgrli drvo koje bi ga sećalo na vreme kada je bio šumar. Bio je veoma
uzbudljiv doživljaj kada smo sa njim obišli Patagoniju,10 posetivši tako
impresivna mesta kao što su okamenjene šume mirti i druge predele
obrasle stoletnim drvećem. Milujući golema stabla još uvek živih
araukarija i koiua,11 govoraše nam:
„Pomislite samo da je u vreme nastanka Rimskog carstva i u vreme
njegove propasti, u vreme kada su se Grci i Trojanci borili za Jelenu,
ovo drvo već bilo ovde, i da je živelo i u vreme kada su Romul i Rem
osnovali Rim, i kada se rodio Hristos. I onda kada je Rim vladao svetom i
kada je pao. I tako su prohujale imperije, beskonačni ratovi, krstaški
pohodi, renesansa i celokupna istorija Zapada do dana današnjeg. A njega
evo još ovde.”
Takođe nam je kazao da vlažni vetrovi sa Tihog okeana izliju svu
svoju vodu sa čileanske strane, pa je otuda požar s ove strane Anda
koban, jer drveće umire a zemljište se neumoljivo pretvara u pustinju.
Onda nas je poveo do oboda patagonijske stepe i pokazao nam čemprese,
gotovo savijene od patnje, za koje je kazao da „pokrivaju odstupnicu”.
Postojano i stoički, kao kakva samoubilačka legija, oni biju poslednju bitku protiv zle kobi.
Verujem u kafane, u razgovore, verujem u ljudsko dostojanstvo, u
slobodu. Osećam čežnju, gotovo žudnju za jednim Beskrajem, ali koji bi
bio po našoj, ljudskoj, meri.
9 Čako (Chaso), jedna od dvadeset tri argentinske autonomne pokrajine. – Prim. prev.
10 Patagonija, oblast u Južnoj Americi. – Prim. prev.
11 Koiu, južnoameričko drvo. – Prim. prev.