Furane su uniforme i crvenoarmejaca i kozaka (koji su se inače tukli
protiv Crvene armije nakon 1917.), samo nije bilo uniformi
jugoslovenskih partizana. Sa razglasa su puštane ruske pesme, kao i
„Tamo daleko“ (koja opet istorijski anahrono pripada Prvom svetskom
ratu), ali ne i „Po šumama i gorama“, „Padaj silo i nepravdo“ ili pak
„Ide Tito preko Romanije“. A kada je zafalilo fotografija slavnih
predaka, isterane su slike Vladimira Putina, jer valjda je drug
Vladimirovič lično, džudo zahvatima, oslobađao Beograd i Jugoslaviju od
kandži mrskog Zapada, pardon, nacista. Da bi kičoliki igrokaz bio
potpun, potrudili su se Putinovi omiljeni motoraši i paravojnici „Noćni
vukovi“, pošto se verovatno baš u kožnim jaknama i na „Harli
Dejvidsonima“ svojevremeno bilo borilo protiv fašista. A beše tu i
„Naših“, kojima taj fašizam uopšte nije stran, naprotiv. Najzad, da bi
sve bilo i apsolutno skaradno, procurilo je i da su pripadnici Vojske
Srbije na Dan pobede nad fašizmom bili položili vence na spomenik ratnom
zločincu i saradniku fašista Draži Mihailoviću, sve salutirajući ovom
„đeneralu“ tužnog pogleda i krvavog noža. Ni „Leteći cirkus Montija
Pajtona“ to ne bi bolje smislio u svom besmrtnom nadrealizmu i
apsurdizmu.
Drugim rečima, ko ne zna ništa o Drugom svetskom ratu,
Narodnooslobodilačkoj borbi, pa i o nekakvoj pristojnosti i moralu,
zaključio bi da su građani Jugoslavije tokom rata mahom sedeli skrštenih
ruku, seckali nokte i čačkali nos. To jest, kao buve u krasti (ili
četničke vaške u bradi?) čekali da ih od okupatora oslobodi bratska i
pravoslavna Rusija, na čelu sa Putinom na belom konju i sa hokejaškim
štapom u ruci. Hm, baš nekako isto kao što i danas Srbija čeka da ih od
neproleterske „Amerike i Engleske“ oslobodi nekakav ruski „S-300“,
„Uragan Smerč“ ili slično ubojito naoružanje (Lazanski će već objasniti)
što služi dizanju nacionalnog ponosa za impotentne. Naprosto, ako već
mora taj prokleti Dan pobede nad fašizmom, daj paradu, ali da se
obavezno istakne da su nas oslobodili Rusi, nipošto Sovjeti ili srpske
komunjare i nepravoslavni izrodi, kako bi to rekao „srpska majka“ Milan
Nedić – Ceca, u tekućem postupku rehabilitacije. I zato deder
beloarmejske kozake, „Tamo daleko“ sa povlačenja preko Albanije,
motoraše u kožnjacima i Nenada Popovića u odelu, samo ne Tita i
partizane, zlo i naopako. I, naravno, jedan venac sa mrtvim karanfilom
za Čiča Dražu.
Ovo nije samo revizija istorije, već i revizija
zdravog razuma. Ali, brojke ne lažu. Samo u borbama za oslobođenje
Beograda 1944. godine, poginulo je tri puta više jugoslovenskih
partizana (2.953) nego crvenoarmejaca (960). Upravo zato je nakon
„Beogradske operacije“ na palati „Albanija“ istaknuta jugoslovenska
trobojka sa petokrakom (a ne sovjetski barjak sa srpom i čekićem), a
komandanti NOVJ Peko Dapčević i Koča Popović su bili ti koji su
pobedonosno i hrabro prošetali slobodnim Beogradom. I sa tim nije imao
naročiti problem čak ni patološko sujetni Staljin. Bez trunčice namere
da se umanjuje ili osporava uloga Crvene armije u oslobađanju
Jugoslavije, činjenica je da su pre svega jugoslovenski narodi i
narodnosti, naše bake i deke, bili ti koji su podigli ustanak i
oslobodili našu zemlju od fašizma. Stotinu mu istorijskih revizija, pa i
prvi ustanak protiv fašizma na planeti Zemlji podigli su jugoslovenski
i/ili istarski rudari iz Labina, još 1921. godine. Osnivajući „Labinsku
republiku“ jer im se nije dopadalo šta to tačno vožd ili „Duče“ Musolini
viče po Rimu, dok je Hitler još bogoradio po minhenskim pivnicama pred
malobrojnom publikom.
Dakle, u spomenutom Beogradu, ali i u
(Titovom) Užicu, Foči, Bihaću, Drvaru, Jajcu, u Vojvodini, Istri i u
Crnoj Gori, na Sutjesci i na Kozari, i po mnogim drugim šumama i gorama
naše zemlje ponosne, jugoslovenski partizani su sami, slobodni i
odistinski „vojno neutralni“ ustali na oružje i borili se protiv
fašističkog zla. I tako godinama bez naročite pomoći bilo zapadnih, bilo
istočnih saveznika. Bio je to narodnooslobodilački pokret koji je
patriotski, u smislu oslobađanja zemlje od okupatora i domaćih
izdajnika, ali i pokret koji je bio sociopolitički, u smislu
revolucionarne borbe radnika i seljaka za život koji je vredan
življenja. I koji nam je posle rata podario asfaltirane puteve, osnovne
škole i domove zdravlja u svakom selu, a fakultete u gradu, penziono i
socijalno osiguranje, pravo glasa za žene, radničko samoupravljanje, i
taj neki godišnji odmor u odmaralištu u Makarskoj. A Josip Broz Tito je
bio i ostao jedini vrhovni komandant i politički lider u Drugom svetskom
ratu koji je sasvim neposredno učestvovao u oružanim borbama, i koji je
svoje borce lično predvodio u bitku protiv fašizma (kačeći pritom i
personalno ranjavanje na Sutjesci).
I baš je ta slobodarska borba
bila zaslužila duboko i iskreno poštovanje čitave planete, od stojećih
ovacija u Ujedinjenim nacijama do (nekoliko) naslovnica američkog
„Tajma“ za maršala Tita, ali i za naše narode i narodnosti koje on tada
simbolizuje i predstavlja. Otuda su po Brionima mlatili i Če Gevara i
Hajle Selasije, i Sofija Loren i engleska kraljica. I zato smo imali i
snage i međunarodne podrške da (već!) 1948. godine, pre ravno 70 godina,
u jubileju koji upadljivo nećemo obeležiti, moćno odjebemo Ruse i
njihov neokolonijalizam od kojeg su toliko bile propatile sve zemlje
„Istočnog bloka“. Priupitajmo ih samo o toj bratskoj Rusiji, ako već ne
čitamo Kunderu i slične. Uostalom, Josip Broz Tito, sa mudima od čelika,
svojevremeno je Josifu Džugašviliju „Čeličnom“ u pismu bio poručio
sledeće: „Prestani da šalješ ljude da me ubiju. Već smo uhvatili
petoricu, jednog sa bombom, i jednog sa puškom… ako ne prestaneš,
poslaću ja jednog efikasnog u Moskvu i sigurno neću morati da šaljem
drugog.“. Dok se danas, u impresivnom analnom alpinizmu, ponižavajuće
poltronski dodvoravamo Moskvi i najnovijem ruskom caru. Šta se desilo u
međuvremenu?
Uzgred, kao svojevrsni kontrapunkt aktuelnoj
srbijanskoj stvarnosti, u oči upada i jedna posve drugačija proslava
Dana pobede u nekadašnjem „drugom oku u glavi“ – Crnoj Gori. Naime, ovaj
sociolog i kolumnista je imao tu čast i zadovoljstvo da bude pozvan na
razgovor ili elipsoidni sto povodom obeležavanja Dana pobede protiv
fašizma u Skupštinu Crne Gore, od strane predsednika iste, Ivana
Brajovića. Tim odličnim antifašističkim povodom (i sa namerom da se
„promovišu vrijednosti na kojima se temelji moderna Crna Gora“),
sociolozi, istoričari, politikolozi i književni teoretičari iz famoznog
„regiona“ razgovarali su sa crnogorskim parlamentarcima o nasleđu
antifašizma i o izazovima savremenog populizma. Pri čemu su svi
poslanici crnogorske skupštine odlučno i bili i ostali i na čojskoj i na
herojskoj liniji jednog militantnog antifašizma i vaskolike
partizanštine. Uz neskriveni ponos zbog uloge crnogorskih partizana u
NOB-u, ali i posve otvoreni stid zbog uloge Crne Gore u ratovima
devedesetih. A pre našeg okruglog stola, od strane države Crne Gore
upriličen je i jedan fantastičan i besplatan koncert sjajnog „Kic“ hora
na samim stepenicama crnogorskog parlamenta, a koji je u savremenom duhu
izvodio pesme NOB-a. Bez trunke blama i nelagode, uprkos hrabrim
crnogorskim „evroatlantskim integracijama“, odnosno pristupanju NATO,
orilo se „Po šumama i gorama“ samo tako i do kasno u noć. A našle su se
tu i Čolićeva „Druže Tito mi ti se kunemo“ i Balaševićeva „Računajte na
nas“, uz stezanje knedle u grlu i prateće suze u očima par hiljada ljudi
u publici u slobodarskom Titogradu ili modernoj Podgorici. Da li je
tako nešto moguće u Skupštini Srbije i zašto nije?
Zašto se mi u
Srbiji tako kukavički, poltronski i podlački stidimo sopstvenih
partizanskih boraca i heroja, te oslobodilačkog rata i socijalne
revolucije koje smo, uz prvu slobodnu teritoriju na tlu Evrope, toliko
uspešno vodili? Zašto ovu blistavu pobedu pretvaramo u naš kolektivni
poraz i uvlakačku sramotu? Čemu uopšte to skidanje gaća pred ruskim
falusoidnim raketama i nekakvim motociklistima? Srpski narod jeste bio
podneo neverovatne žrtve u borbi protiv fašizma, i to je bila i ostala
žrtva vredna dubokog poštovanja i pristojnog obeležavanja. Zar ćemo
zaista zbog narajcanog antimodernizma, hroničnog antizapadnjaštva i
virulentnog antiamerikanzma pristati na prekrajanje naše (inače retko)
slavne istorije, i na žvaku da su nas „braća“ „Rusi“ oslobodili od zla,
dok smo mi odavde ni luk jeli, ni luk mirisali? Zašto relativizujemo i
razvodnjavamo tu jednu toliko veliku i važnu stvar, prema kojoj smo
konačno uzeli istorijsku sudbinu u svoje ruke – i prevladali? Zašto
svoj, i samo svoj, Dan pobede pretvaramo u dane kvislinškog i kukavičkog
poraza pred tuđim velesilama? Mi, građani Jugoslavije, smo bili ti koji
smo pobedili najveće zlo u 20. veku. Drugovi i drugarice partizani,
hvala vam na tome.