Esej Christiana G. Appya iz zbornika „50 godina od Martina Lutera Kinga“.
Godinu dana pre nego što će biti ubijen, Martin Luter King je održao
jedan od najveličanstvenijih govora u svom životu, u kojem je izložio
ubojitu kritiku rata u Vijetnamu. Dve hiljade ljudi se tiskalo u crkvi
Riversajd u Njujorku 4. aprila 1967. da čuje kako se King obračunava sa
istorijskim, političkim i moralnim razlozima kojima su američki lideri
opravdavali svoju kontrarevolucionarnu spoljnu politiku. King je tvrdio
da SAD nisu podržavale vijetnamsku nezavisnost i demokratiju, već su joj
se uporno suprotstavljale; SAD nisu branile narod Južnog Vijetnama od
spoljne komunističke agresije, već su se same ponašale kao agresori –
spaljujući i bombardujući sela, isterujući seljake sa zemlje njihovih
predaka i ubijajući više od milion Vijetnamaca. „Mi smo na strani
bogatih i zbrinutih“, rekao je King, „a pravimo pakao sirotinji.“
Rat je i u Americi bio „neprijatelj siromašnih“. Ne samo da su
siromašni crni i beli dečaci bili regrutovani da „zajedno ubijaju i
umiru za državu koja ih je razdvajala u školskim klupama“, već su i
ogromni troškovi razaranja siromašne i daleke ne-bele nacije iscrpli
socijalne programe koji su služili za smanjivanje ekonomskih i rasnih
nejednakosti u samoj Americi. Regrutacija je na primer pružala mogućnost
odlaganja ili izbegavanja vojne obaveze, pri čemu su bili favorizovani
oni već privilegovani, dok su programi poput „Programa 100.000“
mobilisali ljude ispod linije siromaštva – muškarce čije je obrazovanje
bilo tako loše da bi u normalnim uslovima bili proglašeni nesposobnima
za vojsku. „Projekat 100.000“ je bio promovisan kao mogućnost
vertikalnog društvenog napredovanja, ali je u stvarnosti bio pretvaranje
sirotinje u topovsko meso – još jedan dokaz za Kingovu tvrdnju da su
obećanja „velike Amerike izdahnula na vijetnamskom ratištu“.
Govor u crkvi Riversajd bio bi dovoljan da King dobije mesto u
panteonu antiratnih aktivista iz 60-ih godina prošlog veka. Pa ipak,
njegovo protivljenje Vijetnamskom ratu skoro da je izbrisano iz javnog
sećanja. Zašto? Deo odgovora leži u činjenici da su mediji prećutali
ovaj govor iz 1967. Časopis Lajf je tvrdio da je King ovde
prešao granicu „ličnog prava na neslaganje“ propovedajući „totalnu
predaju“ i šireći „klevete koje zvuče kao propaganda sa hanojskog
radija“. Mnogi komentatori su govorili da King treba da se drži borbe za
građanska prava u samoj Americi i da njegove kritike ne treba da
prelaze okean.
Ali King se nije povukao. Nekoliko nedelja kasnije on je ponovio
svoje antiratne kritike. „Štampa će vas hvaliti ako branite nasilnika
Bula Konora,1 ali će vas proklinjati i vređati ako kažete ‘Bez nasilja prema maloj, smeđoj, vijetnamskoj deci’“.
***
Pedeset godina kasnije još uvek živimo u zemlji rasne hipokrizije i
nasilja koje je King razobličavao. Moćni ljudi i institucije još uvek
tolerišu i promovišu rasizam kod kuće, dok u inostranstvu vode ratove
protiv ne-belih naroda. Setimo se samo mnogih policajaca koje je sud
oslobodio nakon ubistava Afro-Amerikanaca poput Erika Garnera i Majkla
Brauna. Predsednik Tramp insistira da je među belim suprematistima koji
su napali mirne protestante u Šarlotsvilu bilo i „izuzetno finih ljudi“.
Istovremeno Trampova administracija nastavlja da bombarduje mete u
inostranstvu, i to ne samo u Avganistanu, Iraku i Siriji, već i u Jemenu
(i to u saradnji sa Saudijskom Arabijom) i u Somaliji. Američki
imperijalizam i zloupotreba vojne sile ne opadaju nigde u svetu. Po
novinaru Niku Tursu, SAD su od 2013. svake godine izvodile vojne operacije u bar 130 zemalja – više od 70 posto svih zemalja na planeti.
Skorašnje državno nasilje nije prošlo bez otpora. U samoj Americi postoje pokreti poput Black Lives Matter,
a što se tiče spoljne politike, ankete pokazuju da se od 2006. većina
Amerikanaca protivi beskonačnim ratovima u Avganistanu i Iraku. Ali
uprkos rasprostranjenom antiratnom stavu, nema široke i aktivne
antiratne kulture ili pokreta. Ovo je jedna od najprimetnijih razlika
između našeg vremena i perioda Vijetnamskog rata.
Kako tvrdim u svojoj knjizi Svođenje računa: Vijetnamski rat i naš nacionalni identitet / American reckoning: The Vietnam war and our national identity (2015), Vijetnamski rat je više nego bilo koji drugi događaj u našoj istoriji podrio veru javnosti u američku izuzetnost. Nikad
ranije se nije desilo da tako veliki broj građana različite klasne,
rasne i rodne pripadnosti odbije da prihvati tvrdnju da su SAD
jedinstvena i nepobediva sila na strani dobra. Kako je to King jasno
predočio, Vijetnamski rat je bio u očiglednoj kontradikciji sa američkim
pretenzijama na moralnu superiornost, a čak su i zagovornici rata
morali da se zapitaju kako to da najjača vojna sila u ljudskoj istoriji
ne uspeva da nadjača naciju uzgajivača pirinča.
Kako bismo razumeli aktuelni politički trenutak, treba da razumemo
kako su politički i medijski akteri, naročito na desnici, reagovali na
ovakvo poniženje i na kritike poput one Kingove. Konzervativci toga
vremena bili su odlučni u nameri da ponovo izgrade sve što je, po
njihovom mišljenju, ovaj rat razorio – američku moć, ponos, prestiž i
patriotizam. Iznad svega su težili da ožive veru u američku izuzetnost.
Ovaj projekat restauracije je bio iznenađujuće uspešan, ali je stvorio
jednu novu, na brzinu sklepanu formu američke izuzetnosti, koja se
razlikovala od originalnog modela. Umesto univerzalističke i
idealističke vere u nacionalnu superiornost, tipične za 50-e godine
prošlog veka, post-vijetnamska verzija izuzetnosti je bila više
nacionalistička, defanzivna, bombastična i ksenofobična. Obe verzije su
opasne, imperijalistički nastrojene i agresivne, ali noviji model je bio
eksplicitnije zasnovan na demonizaciji stranaca – pre svega onih sa
drugačijom bojom kože.
Možda je najkarakterističnija osobina nove američke izuzetnosti
uverenje da je najbolja država na svetu žrtva svirepih i neobjašnjivih
napada iz ne-belih zemalja i kultura. Svejedno da li su ovi napadi
stvarni (kao onaj 9/11) ili imaginarni (poput Sadamovog oružja za
masovno uništenje), oni se skoro uvek pripisuju otpadničkim državama,
terorističkim grupama, religijskim ekstremistima ili ne-belim
imigrantima čiji se postupci predstavljaju kao varvarski zločini iz
mržnje, bez ikakvog istorijskog motiva ili provokacije sa američke
strane.
Nova američka izuzetnost potiče iz više izvora, ali se po značaju
mogu izdvojiti dva koja su nastala iz gorke uspomene na vijetnamski
poraz: delotvorne kampanje čiji je cilj bio da se baci ljaga na
antiratni pokret i da se građanima istovremeno ulije strahopoštovanje
prema vojsci, kroz konstruisanje slike američkih trupa i veterana kao
ikona herojskog mučeništva. Ova dva projekta su se međusobno podupirala.
Antiratni aktivisti su nakon završetka Vijetnamskog rata predstavljani
kao kukavice i dezerteri, izdajnici koji su se izrugivali svojim
patriotski nastrojenim ispisnicima koji su služili u Vijetnamu.
I zaista, King nije postao deo panteona antiratnih aktivista upravo zato što u američkom javnom životu i sećanju nema mirovnog panteona
kome bi se on mogao pridružiti. Mi nemamo nacionalne spomenike, niti
naracije posvećene komemoraciji antiratnog pokreta šezdesetih – nemamo
muzeje, memorijalne komplekse, autoputeve ni praznike. Ne postoji
nijedno značajno javno obeležje u slavu najraznolikijeg i
najdinamičnijeg antiratnog pokreta u američkoj istoriji.
***
Možda ste očekivali da ćete konačno naći nešto slično u desetodelnom PBS-ovom dokumentarcu Vijetnamski rat
Kena Bernsa i Lin Novik. Ako je tako, onda ste se razočarali. Ovaj film
iz 2017. koji je koštao 30 miliona dolara sadrži i neke pozitivne
prikaze vijetnamskih veterana koji su se pridružili antiratnom pokretu,
ali mirovni aktivisti koji nisu služili vojsku u njemu su praktično
nevidljivi. Dvojica civilnih antiratnih aktivista koji se pojavljuju u
filmu (u svega dva od ukupno 80 intervjua prikazanih u seriji), više
kritikuju mirovni pokret nego sam rat. Jedan od njih se kroz suze
izvinjava za to što je veterane nazivao „ubicama beba ili nečim još
gorim“. Tako ovaj film potvrđuje ustaljeni mit da je za loš tretman
veterana (za koji u stvarnosti najveću krivicu snose američka vlada i
korporacije), primarno odgovoran pokret koji je radio na tome da se oni
vrate kući.
Jednom kada se slika o veteranima kao žrtvama mirovnjaka tako čvrsto
usadila u našu nacionalnu svest, sledeći logičan korak bio je da im se
ponudi automatski status heroja. Nakon 9/11, ritualizovana podrška našim
trupama i veteranima, mnogo više simbolična nego suštinska, postala je
skoro opsesivna. Ohrabruje se izražavanje zahvalnosti koje guši svaku
raspravu o tome zašto naša vlada nastavlja da šalje trupe u ratove koji
ne uvećavaju bilo čiju bezbednost niti slobodu.
Povrh toga, naše ritualno strahopoštovanje prema vojsci sprečava nas
da uvidimo jednu još veću istinu: nijedna velika grupa ljudi nije po
definiciji herojska. Rat rađa nasilje i brutalizaciju i stoga je pravo
čudo da je većina veterana sposobna da se mirno reintegriše u civilni
život. Ali to nije slučaj sa svima. Kako dokumentuje Ketrin Belev u
knjizi koju će uskoro objaviti, Rat se vraća kući: Pokret Bela moć i paramilitarizam u Americi / Bring the war home: The White Power movement and paramilitary America),
veterani iz Vijetnamskog i svakog kasnijeg rata, igrali su značajnu
ulogu u porastu grupa belih suprematista. Zapravo, sve od 1860-ih
postoji značajna korelacija između rasta članstva Kju-klaks-klana i
priliva svežih ratnih veterana.
Verovatno ne bi trebalo da nas iznenadi to što su se neki vijetnamski
veterani pridružili belim suprematistima. Status žrtve koji sebi
pripisuju beli suprematisti rezonira sa narativom nacionalističkog
mučeništva koji je nastao tokom samog Vijetnamskog rata. Već 1972.
Ričard Nikson govori o spasavanju američkih ratnih zarobljenika kao o
jedinom razlogu za nastavak rata u Vijetnamu, pritom ignorišući poznatu
činjenicu da zaraćene strane zadržavaju ratne zarobljenike sve do kraja
rata. Nikson je optužio Hanoj za „varvarsku zloupotrebu ratnih
zarobljenika kao pregovaračkih aduta“. Ova optužba je pripremila teren
za jedan od najvećih post-vijetnamskih mitova: da pobednički
komunistički režim u Vijetnamu i dalje drži u zarobljeništvu nepoznat
broj američkih vojnika.
Holivudski filmovi su podgrevali ovaj mit podržavajući kulturu ksenofobije i mučeništva. U filmovima kao što su Izuzetna hrabrost (1983), Nestali u akciji (1984) i Rambo 2
(1985), veterani se vraćaju u Vijetnam kako bi izbavili svoje iskopnele
bele drugove, usput satirući stotine krvoločnih Azijata. Ove fantazije o
osveti i nacionalnom iskupljenju nisu se obazirale ni na dokaze, ni na
logiku. Činjenica da je Vijetnam uporno poricao da je nakon rata zadržao
američke ratne zarobljenike, kao i činjenica da nije bilo nikakvog
jasnog motiva da ih zadrži, smatrale su se dodatnim dokazima podmuklosti
ovog bivšeg neprijatelja. Početkom 90-ih, skoro dve trećine Amerikanaca
je verovalo u ovu optužbu, uprkos činjenici da ni dve kongresne istrage
nisu uspele da pronađu bilo kakve uverljive dokaze za nju.
Naravno, nisu svi strani napadi bili imaginarni. Iranska talačka
kriza koja je trajala od 1979. do 1981. izazvala je prvu značajnu
manifestaciju nacionalnog mučeništva. Dok je 52 američkih diplomata,
marinaca i agenata CIA bilo u zarobljeništvu, medijski izveštaji su
stvorili sliku kao da je cela država napadnuta. Emisija na kanalu ABC,
koja će kasnije biti nazvana Nightline, originalno se zvala Amerika kao talac / America held hostage.
Nije poduzet skoro nikakav napor da se objasne dublji koreni iranskog
protivljenja američkoj spoljnoj politici, koje je započelo 1953. kada je
CIA orkestrirala zbacivanje popularnog iranskog premijera Muhameda
Mosadeka, a nastavilo se tokom godina američke podrške brutalnom šahovom
režimu. Uzimanje talaca bilo je reakcija na dugu istoriju američke
spoljne politike, a ne nekakav neobjašnjivi čin neselektivnog nasilja.
Dok su mediji opsesivno brojali dane koje su američki taoci provodili
u zarobljeništvu, predsednik Džimi Karter je pokrenuo operaciju
spasavanja talaca. Ova akcija je morala da bude prekinuta kada su se tri
helikoptera pokvarila usred pustinje, a osmoro članova posade poginulo.
Neuspelo spasavanje – „pustinjski debakl“, kako ga je nazvao časopis Tajm
– naglasilo je ključni, iako nenameravani, sastojak kulture mučeništva:
osećaj nemoći da se postigne totalna i nedvosmislena osveta nad nacijom
mučitelja.
Duh vijetnamskog poraza nastavlja da pohodi upravitelje američke
imperije, dok njena moć svakim danom sve više opada. Tokom proteklih 50
godina, nijedna „pobeda“ nije bila percipirana kao dovoljno trajna ili
značajna. Kada je 1991. na kraju Zalivskog rata predsednik Džordž Buš
izjavio da je „duh Vijetnamskog rata zauvek zakopan u pustinjskom pesku
Arabijskog poluostrva“, on nije mogao da pretpostavi koliko će
kratkotrajna biti ova pobeda. Uistinu, 25 godina kasnije Donald Tramp će
najavljujući svoju kampanju izjaviti, „Mi više nemamo pobeda“.
***
Na svom vrhuncu, američka izuzetnost se oslanjala na „apsolutnu
pobedu“ i „neizbežni trijumf“ koje je obećao predsednik Frenklin
Ruzvelt, dan posle napada na Perl Harbur. Ova ideologija stajala je u
osnovi čuvene Kenedijeve zakletve da će SAD „platiti svaku cenu, podneti
svaki teret, podržati svakog prijatelja, suprotstaviti se svakom
neprijatelju, samo da bi osigurale opstanak i uspeh slobode“. Ali
nasuprot tome kasnija varijanta američke izuzetnosti, sklepana od
krhotina vijetnamske ere, nije obećavala ništa slično. Nacionalizam u
Americi je danas zasnovan pre na uvređenosti nego na snazi, na
ratobornom mučeništvu, a ne na idealističkom mesijanizmu.
Od 9/11 i trenutka kada je Džordž Buš Mlađi objavio početak Globalnog
rata protiv terorizma, ksenofobični amerikanizam je doživeo svoj puni
procvat. Kako je Buš to formulisao, deset dana nakon 9/11: „Svaka
država, u svakom delu svetu sada će morati da donese odluku: ili ste sa
nama ili ste na strani terorista“. Kako se ispostavilo, „teroristi“ su
skoro uvek bili predstavljeni kao ne-beli, dok su beli domaći teroristi
poput Timotija Mekveja (koji je pobio 168 ljudi u Oklahoma Sitiju 1995)
bili predstavljani kao kriminalci ili ludaci.
Bušov rat protiv terorizma, kao i nastavci ovog rata vođeni pod
Obamom i Trampom, pokazali su se kao kolosalni neuspesi u svakom
pogledu. Zapanjujuće su paralele između američkog angažovanja u
Vijetnamu i ratova koje je Amerika vodila u 21. veku. Na sva tri ratišta
smo svedočili neobjavljenim ratovima vođenim pod lažnim opravdanjima, i
na sva tri ratišta SAD je angažovala stotine hiljada vojnika u zemljama
u kojima su oni percipirani kao neprijateljski nastrojeni osvajači.
Njihova misija je bila da podupru strane vlade koje nisu u stanju da
samostalno steknu široku podršku sopstvenog naroda, i u tom cilju su
vođene brutalne protivpobunjeničke akcije u kojima je ubijeno, osakaćeno
i raseljeno bezbroj civila. I ovaj put, borba se nastavila dugo nakon
što je većina Amerikanaca već počela da je smatra pogrešnom ili
nemoralnom; i ovaj put američka vlada nije uspela da postigne ciljeve
koje je sama postavila.
Ali za one koji se nalaze na čelu američke imperije jedino što je
bitno jeste održavanje američke moći, kako god iluzorna ili nedelotvorna
ona bila. Tramp je prirodni rezultat ove krhke, defanzivne varijante
izuzetnosti nastale nakon Vijetnamskog rata. On je otelovljenje
ratobornog nacionalizma. Svakog dana, on sebe predstavlja kao žrtvu laži
i neopravdanih napada. Svakog dana, on se sveti svojim protivnicima
nekom novom „realnošću“ koju je odlučio da izmisli. Dokazi uspeha ili
neuspeha, istine ili laži postaju nebitni. Svaki neuspeh se ili
proglašava uspehom, ili se koristi kao opravdanje za dalje napade na one
koji su prepoznati kao neprijatelji, bilo unutrašnji ili spoljni.
Vladina politika je danas, više nego ikada ranije, „neprijatelj
siromašnih“. Dugovečne rasne nepravde koje su, kako je King jasno
pokazao, neodvojive od naše spoljne politike, ostaju neispravljene.
Tramp, na jedan apsurdno ekstreman način, predstavlja narcizam,
samoobmanu i odbacivanje odgovornosti koje su deo neuspeha ove zemlje da
se suoči sa zločinačkom i rušiteljskom prirodom svojih imperijalnih
poduhvata.
King je upozoravao upravo na ovakav ishod i ukazivao – i dalje
ukazuje – na drugačiji put nemilosrdne samokritike i zrelog
samopreispitivanja, koji treba da inspiriše revoluciju vrednosti i da
iskoreni imperijalističku mašineriju. Vijetnamski rat, upozoravao je
King, predstavljao je „simptom znatno dublje bolesti“. Bez „revolucije
vrednosti“, „gigantska trojka rasizma, ekstremnog materijalizma i
militarizma“ nastaviće da izdaje najvrednije nacionalne ideale. Smislena
promena zahtevala je ne samo okončanje rata u Vijetnamu, već i zamenu
„plemenskih, rasnih, klasnih i nacionalnih“ lojalnosti „lojalnošću
ljudskoj vrsti kao celini“. Bez ovih radikalnih transformacija,
zaključio je King, SAD će ostati „najveći distributer nasilja na svetu“.
Paradoksalno, deo našeg neuspeha da obratimo pažnju na ovu dimenziju
Kingove misli, leži upravo u hagiografskom pristupu njegovoj ličnosti.
Naše instinktivno strahopoštovanje prema vojnoj službi ide ruku pod ruku
sa našim neuspehom da prepoznamo antiratne aktiviste kao prave heroje
američke demokratije. Kingova antiratna kritika uzdrmava nešto vrlo
duboko i suštinski važno za reprodukciju imperije. Brisanje ove kritike
je bila cena Kingovog prijema u panteon američkih heroja
Christian G. Appy, Boston Review, 26.01.2018.
Preveo Rastislav Dinić
________________
-
Bul
Konor je bio komesar za javnu bezbednost u Birmingemu, u Alabami, koji
je naredio da se mirne demonstracije za građanska prava rasture pomoću
vodenih topova i policijskih pasa.