Facebook je dopustio kompaniji GSR da preuzme 50 miliona korisničkih profila i podatke proda drugoj kompaniji, Cambridge Analytica, koja ih je onda koristila da manipuliše izbornim preferencijama glasača u korist Donalda Trumpa. To je, u jednoj rečenici, priča koja puni novinske stupce ovih dana.
Kompanija Cambridge Analytica se našla na udaru javnosti zato što je
lagala članove britanskog parlamenta, pa je sad pod istragom u
Masačusetsu gde je registrovana. Za Facebook je to samo poslednji u nizu
skandala koji otvaraju važna pitanja o budućnosti najveće svetske
korporativne društvene mreže.
Evo zašto: tržišna kapitalizacija Facebooka od 200 milijardi dolara
nije odraz tekuće profitabilnosti kompanije. Tržišna vrednost Facebooka
određena je pre svega očekivanjima buduće dobiti od „monetizacije“
korisničkih podataka.
Zapravo, kao i kod svih tehnoloških giganata, njen dugoročni uspeh
zavisi od sposobnosti razvijanja aplikacija koje primenjuju veštačku
inteligenciju (AI) na ogromne količine prikupljenih podataka o
korisnicima.
Najvišem menadžmentu svih tehnoloških giganata već dugo je jasno da
a) sadašnje stanje ne može dugo potrajati, i da se b) buduća dobit ne
može ostvariti bez temeljne promene odnosa između korporacija, korisnika
i država koje regulišu te odnose.
Pomenutih 50 miliona profila prikupljeni su i korišćeni bez dozvole
korisnika. Facebook tvrdi da nije bilo kršenja ugovornog odnosa, što
verovatno znači da jednostrano formulisani uslovi korišćenja koje su
korisnici prinuđeni da prihvate dozvoljavaju takvu trgovinu.
Facebook je doprineo problemu odbijanjem da prizna da su podaci
korišćeni na opisani način, sve dok novinari upornim insistiranjem nisu
naterali kompaniju da iznenada povuče dozvolu datu kompaniji Cambridge
Analytica da pristupa podacima.
Ako takva praksa zaista ne predstavlja kršenje ugovorne obaveze, to
znači da se poslovni model Facebooka može opisati kao nametanje
korisnicima ugovornog odnosa koji se kosi sa njihovim interesima. To
nije dobro za Facebook jer bi moglo dovesti do gubitka poverenja i
ugroziti ono što se naziva „društvenom poslovnom licencom“. Pitajte
duvanske i naftne kompanije šta to tačno znači.
Meni lično je muka od proizvoda koji Facebook nudi. Moj tajmlajn
je istovremeno toliko haotičan i toliko dosadan da ga više gotovo i ne
otvaram. Ali ne želim da dosipam so na ranu dok Facebook prolazi kroz
krizu. Mislim da nam je umesto toga potrebnije da započnemo zrelu
raspravu između tehnoloških kompanija, država koje ih kontrolišu i ljudi
čije bi interese države trebalo da štite.
Skandal je otvorio problem sa kojim će morati da se suoče sve
tehnološke kompanije na putu dalje automatizacije i sve šire primene
algoritama i veštačke inteligencije.
Ključne informacije za sve AI programe nalaze se u registru
identiteta. Lako ćete otkriti da mladi očevi u supermarketima kupuju
pivo i pelene već na osnovu podataka o prodaji. Za to vam nisu potrebna
imena i adrese kupaca. Ali veštačkoj inteligenciji je potrebno da zna
vaš tačan identitet.
Da biste razvijali i prodavali prilagođeno zdravstveno osiguranje,
finansijske i druge usluge – što je ćup zlata za kojim jure sve
tehnološke kompanije – potreban vam je registar sa proverenim podacima
miliona korisnika i potrebna vam je eksplicitna dozvola da te podatke
koristite.
Ipak, u prvih 10 godina revolucije društvenih medija, Facebook – kao i
svi tehnološki giganti – zadovoljio se manipulisanjem korisničkim
podacima za kratkoročnu dobit.
U isto vreme su primenjivali klasičnu monopolističku strategiju i
kupovali sve tehnologije koje bi mogle stvoriti alternativu onom obliku
društvene mreže i tajmlajna kakve nam servira Facebook.
Oni kojima je Facebook dosadio pa su prešli na Instagram ili WhatsApp
zapravo su se samo preselili iz jednog dela Facebook imperije u drugi.
Čak i u klasičnom monopolističkom kapitalizmu bilo je uobičajeno da u
svakom sektoru dominiraju četiri velike kompanije koje se istovremeno
nadmeću i sarađuju i ratuju sa regulatornim telima da bi kroz vreme
razvile produktivan simbiotički odnos sa njima.
U bankarstvu za građanstvo, na primer, postoje četiri velika igrača;
isto je u računovodstvu, među maloprodajnim lancima i proizvođačima
motora za mlazne avione.
Ali tehnološki sektor ne želi da toleriše čak ni taj nivo
konkurencije. Velike tehnološke kompanije – Facebook, Apple, Google,
Samsung, Amazon, Tencent i Alibaba – grade sektorske monopole.
Infokapitalizam ne podnosi više od jedne kompanije za pretraživanje,
jedne za druženje i jedne za onlajn trgovinu. Kada kažem ne podnosi,
zapravo mislim ne podstiče – zato što regulatorna tela u SAD, EU i Kini
nisu učinile baš ništa da zauzdaju tu ogromnu aglomeraciju moći i
bogatstva.
Tehnološke kompanije primenjuju politiku „napada i pljačke“: uvode
nove tehnologije na tržišta koja, naravno, još nemaju odgovarajuća
pravila za njihovo korišćenje, uverene da im „niko ništa ne može“, jer
parlamenti i državni službenici ne poseduju ni znanje ni volju ni
interes da im se mešaju u posao.
Skandal u koji su umešani Facebook i Cambrdige Analytica pokazuje da je vreme da se tome učini kraj.
Srećom, kapitalizam ima na raspolaganju tri proverena metoda za
obavljanje tog zadatka. To su regulacija, razbijanje monopolističkih
kompanija i nacionalizacija. Tehnološke kompanije vrlo dobro znaju šta
ih čeka i njihovi šefovi u privatnim susretima već raspravljaju o tome.
Evo kako bi to moglo funkcionisati. Ako već na svakom tržištu moramo
imati 5 ili 6 banaka, avio kompanija ili velikih građevinskih firmi –
zahvaljujući zakonima o zaštiti konkurencije – onda ne vidim šta nas
sprečava da i Facebook podelimo na šest delova na svakom tržištu na
kojem je prisutan.
Kao što mogu da uzmem svoj novac iz Natwest banke i prebacim ga u
HSBC u roku od 24 sata, trebalo bi da mi bude omogućeno da svoje
korisničke podatke sa Facebooka uzmem od jednog provajdera i prenesem ih
kod drugog. Ta preduzeća bi morala da poštuju iste standarde kao i
dosad, a mogla bi i da se nadmeću – na primer – smanjivanjem količine
reklama i gluposti na mom tajmlajnu ili odbijanjem da moje
podatke predaju političkoj partiji koju ne podnosim. Takođe, jedna od
tih konkurentskih kompanija mogla bi biti u vlasništvu svojih korisnika.
To je prirodna tržišna raznolikosti koju su čak i visoko
koncentrisana tržišta uspevala da proizvedu, pre nego što smo
tehnološkim gigantima dozvolili da diktiraju pravila igre.
Ako vam se čini da je to prenagljeno, uveravam vas, ljudi u upravnim
odborima gigantskih korporacija odlično znaju da je to minimum koji će
morati da prihvate.
Ima i drugih rešenja: na primer, društveno vlasništvo nad delom
tehničke infrastrukture potrebne za funkcionisanje novih mrežnih
tehnologija.
Ako ste pomislili: „Ne želim da vladine agencije pristupaju mojim
podacima“, sasvim ste u pravu. Ali jedina stvar koja sprečava Facebook
da vaše podatke proda Rusiji ili Kini jeste demokratska država u kojoj
živite.
Ako želimo da budemo sigurni da tehnološke korporacije koriste naše
podatke na fer i odgovoran način, onda se nad njima mora uspostaviti
čvrsta i sprovodiva državna kontrola – ono što je nedostajalo u slučaju
Cambridge Analytica, jer vlasti u Britaniji, EU i SAD ne sprovode zakone
o zaštiti podataka.
Ali u doglednoj budućnosti, kada nam bude bilo potrebno da
iskoristimo maksimalni potencijal veštačke inteligencije za lično i
javno dobro, najoptimalnije rešenje za taj problem verovatno će biti
registar ličnih identiteta u javnom vlasništvu za koji garantuje država.
Ako Cambridge Analytica već ima po 5000 podataka o milionima
pojedinaca, verovatno može da proračuna kada ćete i od čega umreti. Ako
bismo počeli da delimo zdravstvene i druge lične podatke sa pružaocima
usluga veštačke inteligencije, potencijalna korist bi bila ogromna.
Pitanje je čija korist bi to bila: osiguravajućih društava koja bi vam
uskraćivala zdravstvenu zaštitu ili pojedinaca koji bi znanje generisano
na osnovu iskustava miliona ljudi, iz sadašnjosti i prošlosti,
iskoristili da vode zdraviji i duži život?
Da bismo ostvarili najveću moguću korist i sveli na minimum rizik od
trgovine velikim količinama ličnih podataka, možda je neki oblik
društvenog vlasništva i kontrole centralnog registra bolje rešenje od
razbijanja monopola i primene regulative kojom se kompanije primoravaju
na konkurentski odnos.
Evo kako bi se to moglo izvesti: svaki građanin bi imao na
raspolaganju opciju da sa centralizovanim telom sklopi ugovor o
korišćenju podataka. To bi bio ugovor koji se može raskinuti u bilo kom
trenutku. Infrastruktura za razmenu podataka bi bila u društvenom
vlasništvu – pod punom kontrolom javnosti – kao železničke šine u
poluprivatizovanom sistemu železničkog prevoza u Britaniji.
Onda bi korporacije mogle da se nadmeću između sebe u inovativnom
korišćenju takvih podataka. Ali krajnji vlasnik podataka i upravljač
njihovim korišćenjem bio bi svaki član zajednice – sa pravima koja
garantuje država.
To nije isto što i puna nacionalizacija Facebooka. Ali ne zaboravimo
da se kroz istoriju kapitalizma upravo to događalo kompanijama koje su
gradile kritično važnu, ali neprofitabilnu infrastrukturu.
Društveno vlasništvo nad registrom identiteta u kombinaciji sa
strogom demokratskom kontrolom i mogućnošću opoziva dozvola za
korišćenje podataka – ako se izvede kako treba – pružiće podsticaj
tehnološkim kompanijama da rade na inovacijama; to bi takođe omogućilo
ulazak novih aktera na tržište koje je sada organizovano tako da njihov
ulazak spreči. I to bi osnažilo najslabijeg igrača u trilateralnoj
tehnološkoj ekonomiji – korisnika – dovoljno da izađe na kraj i sa
korporacijama i sa državom.
Novara Media, 19.03.2018.
Preveo Đorđe Tomić