U pitanju je bio najviše rangirani preživeli nacistički zločinac,
SS-oberšturmbanfirer ili potpukovnik, i čovek direktno zadužen za
„tehničko“ organizovanje holokausta. Dakle, za deportaciju nekoliko
miliona evropskih Jevreja u Aušvic i ostale nacističke logore smrti.
Uhvaćen je devet meseci ranije, u predgrađu Buenos Ajresa, zahvaljujući
naporima Simona Vizentala i izraelske obaveštajne službe. I sad, u tu
sudnicu je ušao jedan niski, žgolavi, proćelavi čova sa debelim
naočarima. Na iznenađenje mnogih, Adolf Ajhman, s�mo oličenje zla,
izgledao je neubičajeno obično i ponašao se sasvim normalno. Bez
ulickane S. S. „Hugo Boss“ uniforme, već u šlampavom vunenom sakou,
žmirkajući iza svojih vudialenovskih ili „hipsterskih“ cvikera, baš kao i
iza neprobojnog stakla. Nije izbegavao pogled, nije se naročito mrštio,
nije pokazivao ni krivicu, ni žaljenje, ni gnev. Bilo je to „obično
lice“ genocida, poput nekog ćutljivog, mršavog i nosatog strica koji se
slučajno ili „reda radi“ našao pozvan na porodičnoj slavi. Jednostavno,
izgledao je kao klasični, dosadni, neugledni i stereotipno „nemački“
birokrata, obični ćata na državnom poslu, kojeg ne voli žena i koji
klizi ka alkoholizmu. A ne kao ubica, zver ili čudovište, antisemitski
fanatik ili psihopata.
Takva mu je bila i odbrana. Standardno
nirnberški, tvrdio je da je samo posvećeno i štreberski „radio svoj
posao“ kao jedan banalni logističar, špediter, eksport-import
računovođa, takoreći. Kojem je, eto, u nezgodno ratno doba „zapalo“ da
unaokolo razvozi ljude, a ne džakove krompira. Bio je samo poslušni
kondukter kojem je naređeno da izdaje vozne karte u jednom pravcu, ka
smrti. I, kao što je poznato, isti ovakav utisak Ajhman je ostavio i na
filozofkinju Hanu Arent koja je prisustvovala njegovom suđenju, o tome
izveštavala u „NJujorkeru“, a zatim i objavila kultnu knjigu „Ajhman u
Jerusalimu“ (1963). Za nju, cela ta gužva oko Ajhmana ukazala je na
takozvanu „banalost zla“, što je bila sintagma ili fraza koja se
zapamtila i zalepila. Naprosto, kaže Arent, Ajhman je bio neobrazovan
(nije uspeo da završi ni srednju stručnu školu), a malo i priglup, i
samo je želeo da pripada i napreduje u karijeri – a ne da izbriše
Jevreje sa lica zemlje. Nije bio ni naročito krvožedan, ni zaslepljen
ideologijom ili mržnjom, niti je lično ubio bilo koga. Trudio se samo da
vozovi stignu na vreme. I, to je ta neka „banalnost zla“.
A da li
je zaista tako bilo? Pa, biće da nije. U prvoj Ajhmanovoj biografiji
koja se pojavila nakon 1960-ih, „Ajhman: njegov život i njegovi zločini“
(2005), britanski istoričar Dejvid Cesarani argumentovano izlaže sasvim
drugačiju sliku ovog zločinca i zlodela mu, a na temelju novih i ranije
nepoznatih dokaza. Prvo, Hana Arent je zapravo bila prisutna na samo
četiri dana suđenja (od ukupno 56). Drugo, Arent je imala svoje
predrasude prema celoj toj stvari, a koje su uticale na njenu percepciju
(a, uzgred, malo je i bila plagirala). I, treće i najvažnije, Ajhman se
samo nekoliko godina pre hvatanja i hapšenja (1957), otvoreno „hvalio“
prijateljima svojim zločinima („Bio je to nezapamćeni poduhvat!“),
veličao je „podvige“ Adolfa Hitlera, i navodio je da bi istorija bila
drugačija samo da su oni, nacisti, uspeli da „završe“ svoju zamisao tj.
da su poubijali „svih“ 10.3 miliona „neprijatelja“, odnosno Jevreja.
„Ja
nisam samo izvršavao naređenja, pa, u tom slučaju bih bio moron. Ja sam
bio idealista!“, snimljen je Ajhman kako govori u izabranom društvu
prijatelja. Sebe je gordo nazivao „policijskim psom“ i „hvatačem
jevrejskih neprijatelja u mrežu“ širom Evrope. Ponosio se poslom
„arhitekte“ ili logističara holokausta bez trunke kajanja („Kajanje je
nešto što rade mala deca“), nadmeno navodeći i sledeće: „Da ja to nisam
radio, Jevreji ne bi ni otišli u klanicu“ i „Da je bilo još pedeset
ljudi kao ja, dobili bismo rat“. Dakle, kontra Arent, Adolf Ajhman jeste
bio virulentno zadojen antisemitizmom i popaljen etnonacionalizmom
(„Bio sam fanatični borac za slobodu moje krvi“, „Bila je to dužnost
prema našoj krvi i prema našem narodu“, govorio je). I upravo zato je
svesno, spremno, voljno, radosno, kreativno i bez trunke kajanja poslao
milione ljudi drugačije vere ili prezimena u najbrutalniju smrt.
„Odlazim u grob nasmejan zato što je to što imam živote pet miliona
ljudskih bića na savesti za mene izvor neobičnog zadovoljstva“, rekao
je. Banalno zlo? Ne, samo čisto, nedvosmisleno i nepatvoreno zlo.
Ali,
čak i da je Ajhman zaista bio samo bezlični birokrata i banalno zli
špediter smrti, a nije, šta je sa hiljadama drugih ljudi koji jesu
fizički obavljali sva ta genocidna ubistva? Kako u izuzetnoj studiji
„Geometrija genocida“ (2015) navodi američki sociolog Bredli Kembel, oni
nisu bili „mali Ajhmani“ koji se bave papirologijom. I njihove
aktivnosti nisu bile „banalne“ ili „banalno zle“. Oko dva miliona
Jevreja bili su žrtve tzv. „ajnzacgrupa“ i sličnih paramilicija koje su
ubijale metkom, a ne otrovnim gasom. Na primer, u leto 1942. godine, u
poljskom mestu Jozefov, nemački policijski bataljon je ubio 1.500
Jevreja streljanjem. Kada je ubijanje počelo, policajci su nišanili u
glavu, što je činilo da lobanje žrtava eksplodiraju i zbog čega su,
prema svedočenju jednog ubice, „mozak i kosti prskali svuda unaokolo“.
Zatim im je naređeno da nišane u vrat, ali ni to nije rešilo „problem“,
pa su siroti nacisti ubrzo bili potpuno natopljeni i „okupani“ krvlju
svojih žrtava. U mnogim radnim logorima, Jevreji su kažnjavani bičevima
sa malim gvozdenim kuglicama, električnim šokovima, odsecanjem
genitalija i slično. U govoru u Poznanju 1943. godine, vođa S. S.
Hajnrih Himler je poručio i sledeće: „Većina vas ovde zna šta to znači
kada 100 leševa leže jedni pored drugih, kada ih je 500 ili kada ih je
1.000. Izdržati to i u isto vreme ostati uljudna osoba, uz izuzetke zbog
ljudske slabosti, učinilo nas je čvrstim, i to je veličanstvena stvar o
kojoj ne smemo da govorimo javno“. Činjenje zla nikada nije higijenski
čisto, niti birokratski banalno.
A tako je bilo i sa svim ostalim
genocidima u 20. veku. Japanski vojnici su u Nankingu 1937. godine
zakopavali svoje kineske žrtve do vrata, i zatim im gazili lobanje
tenkovima. Silovali su kineske devojčice pre nego što su ih uzduž sekli
mačevima ili im stavljali petarde u vagine. U genocidu nad Jermenima
1915. godine, turski žandarmi su sa konja, „sportski“ bacali jermenske
žene na mačeve koji su virili iz zemlje. U Ruandi 1994. godine, Hutui su
ubijali Tutsije mačetama i batinama sa ekserima, nabijali ih na kolac,
ili im odsecali ruke, noge i dojke. U međuverskom nasilju u Indiji 2002.
godine, stereotipno „miroljubivi“ hindusi su silovali muslimanke
gvozdenim motkama. U Višegradu 1992. godine pripadnici srpskih
paravojski su spaljivali žive Bošnjake, 1994. godine u Foči nedeljama su
sistematski silovane Bošnjakinje, a u Srebrenici 1995. godine,
pripadnik izvesnih „Škorpiona“ je upitao maloletnog Bošnjaka sa rukama
vezanim žicom „Jesi li prcao nešto?“, dodajući „Ni nećeš“, pre metka u
leđa. Mnogi ti i slični zločinci su se vratili svojim kućama, žive u
komšiluku, javljaju se u liftu i pitaju za zdravlje. I, poput Ajhmana u
Argentini, dobro znaju šta su uradili, i uradili bi to opet da mogu.
Uostalom, u korenu reči „zločinac“ nalazi se „zlo“.
I zato, kada
se saberemo (i oduzmemo), prestanimo već jednom sa tom utešnom idejom o
banalnosti zla. O psihološki distanciranim ili ideološki obmanutim i
izmanipulisanim zločincima koji su inače fini, pristojni i
bogobojažljive patriote, a u slobodno vreme maze kučiće i mačiće. LJudi
koji su činili ove zločine možda jesu ljudi kao i vi i ja, ali su i
ljudi koji jesu – zli. Koji su znali i znaju šta rade, i žive među nama.
U mnogim aspektima genocida uopšte ne vidimo jednu hladnu, birokratsku
efikasnost ili ljude koji samo „slušaju naređenja“. Već osobe koje
osećaju potpunu i iskrenu nebrigu za ljudske žrtve, ili pak pokazuju
vatrenu oduševljenost i predanost tome da ih povrede i ponize. I duboko
veruju u ispravnost onoga što rade, zato što veruju u svoju rasnu,
etničku, nacionalnu ili versku superiornost. Koja zatim čini da se
osećaju toliko moćno i dobro u svojoj koži. Pojednostavljena slika
nacista kao monstruoznih otelotvorenja zla možda se ponekad pipka sa
holivudskom melodramom i kičem iz dokumentaraca po kablovskim
televizijama. Ali, fašizam nije i nikada neće biti banalna stvar. Otuda
normalizovanja i relativizacije raznih „srbskih“ „akcija“, „časti“,
„desnica“, nedićevaca, ljotićevaca i ostalih fašističkih bitangi koje se
(ne)vešto skrivaju iza Kosova, Rusije i patriotizma treba da
upozoravaju. I zbog toga je nedavni Dan sećanja na žrtve Holokausta
toliko važan, iako se tog dana po školama u Srbiji jedino usklikivalo s
ljubavlju svetitelju Savi. U pitanju je neophodna i čvrsta moralna
vertikala za svaku politiku koja počiva na krvi i tlu, na rasi i naciji,
kao i za politiku koja se protiv tog zla i naopakog borila i bori. Zlo
Holokausta i genocida je trajni arbitar za dobro i zlo. A zlo nikada
nije banalno.