Kopala sam kraste sa ispovređivanih
kolena i onda te rane muljala u onaj gore pomenuti pesak od kog će ljudi
na mobi da izliju temelj ili podignu zid.
Trčala sam po livadi nedaleko od kuće ko ždrebe pušteno na slobodu posle dugih godinu dana provedenih u štali. Svi smo trčali ko ždrebad željna da osete svoje noge i provere širinu i dubinu pluća. Trčali smo dok ne bismo bukvalno popadali mokri u visoku zelenu travu.
„Ja ću nervni slom da dobijem od ovih
vaših mokrih stvari!, gunđala bi mama u bradu. „Ovaj dođe sa treninga
mokar, malo mu, pa još ode na livadu da se znoji. Ona skače, ne zna kad
je dosta, pa samo zbog vas mašina da radi ceo dan!“
Naša srca bubnjila su i rasla od krvi
koju smo im davali jureći za loptom, verući se po granama jabuka i
ringlova, komšijskim ogradama, prikolicama usporenih pretovarenih
traktora.
Skakali smo u prohladni Dunav, modrih
usta su nas, ko kučiće, vadili na peškire da bi nam dali parče leba i
paštete namazane preko maminog golog kolena i malo uzmućkalog
pregrejanog jogurta. Jeli bismo drhteći, pazeći da nam zalogaj ne
ispadne iz smežuranih prstiju.
Pravili smo šatore. Pravili smo kuće od gustih borovih grana, puštali da nam se iglice upetljavaju u kosu i smola lepi po prstima i licu.
Ručali bismo u hodu. Batak u jednu,
okrajak u drugu ruku. Grizli bi ih pod stablom, na krošnji, u pesku, na
ulici, preskačući lastiš. Nismo bili spremni izgubiti nijedan minut igre
napolju.
Sve što smo radili bilo je van kuće, daleko od stolova, od soba, u uspravnom, nikako u sedećem tromom položaju.
Mi smo živeli vazduh, zemlju i vodu.
…
Tehnologija je današnjoj deci (i
roditeljima) na dlanu ponudila tablete, računare, smart fonove, igrice,
ju tjub kanale i na njima zabrinjavajuće, sulude igre izazova, gurnula
im je pod zadnjice udobne stolice ko za put u svemir i radne stolove za
„rast i razvoj“ u zatvorenom prostoru.
Igračke sve rade same. Dete im ni nije potrebno. Ono može, eventualno, da pritisne jedno dugme ili stane pred njih i da im se divi.
Za loptom se trči u virtuelnom svetu. Šatori se prave klikom u igricama. Lopovi hvataju po nivoima. Znoji se jedino guza od dugog sedenja.
Decu bole noge od višesatnog nepomeranja, nikako od preteranog trčanja i veranja.
Leđa su im kriva od nepravilnog jednoličnog držanja.
Prsti su im se ukrutili od tipkanja, venac od sitnih livadskih cvetova ne bi mogli da naprave.
Sva lepota prirode preselila se u ekrane da se samo vidi, nikako da se udahne i jagodicama pipne.
Detinjstvo se polako zatvara u četiri zida.
…
Nema velikih mudrovanja, jer stvari su jasne.
Priroda nije nigde otišla.
Drveće nije nestalo, reke nisu presušile, pesak još uvek stvara
zanimljive gomile pred kućama u gradnji, livade i parkovi i dalje zelene
i pupe, Sunce i dalje izlazi, kiša i dalje pravi lepe barice, cveće
raste… Priroda nije nigde otišla. Mi smo od nje otišli.
Ok, stigla je tehnologija. I možda se
čini jačom i nemilosrdnijom od svega što smo mislili da će nam stvarati
probleme u roditeljstvu. Ali, nije tako. Zapravo, ne mora tako da bude.
Mogućnost izbora još uvek postoji.
Livada vs soba.
Šator u kući kupljen kod Kineza za koju stotinu dinara vs šator od otpalih grana i ćebeta ispred kuće.
Raspevani lonac vs lonac za supu i varjača.
Bol u nogama od sedenja i nepomicanja vs bol od jurnjave i padanja.
Teranje lopte po ekranu vs fuca na travi u parku.
Izbor postoji. I ograničenja upotrebe tehnologije postoje.
Stvar je do tebe, do mene. Mi, kao roditelji, odlučujemo sa čim želimo da upoznamo svoje dete.
Iscrpno radno vreme, stresan posao,
nadrndan šef, uznapredovala tehnologija ne bi smeli da nam budu
izgovori, jer možemo doći u situaciju da jednog jutra ugledamo svoje
dete bledo, sa tamnim podočnjacima, krivom kičmom, krhkim nejakim
nogama, nezainteresovano za svet van sobe, nesposobno da uhvati loptu,
preskoči veliku granu, pogleda u pravcu Sunca, oseti kišu na koži, sa
suludim idejama koje je baš onda kada smo mislili da čita knjigu videlo
na ju tjub kanalu.
Autor: Jovana Kešanski