Populisti se groze institucionalnog ograničavanja izvršne vlasti.
Budući da tvrde da predstavljaju „narod“ kao takav, oni sva ograničenja
svoje moći shvataju kao podrivanje narodne volje. Po njima, takva
ograničenja mogu služiti jedino „neprijateljima naroda“ – manjinama i
strancima (u slučaju desnih populista) ili finansijskim elitama (u
slučaju levih populista).
Ovo je vrlo opasan pristup politici, jer dopušta većini da gazi prava
manjina. Bez podele vlasti, nezavisnog sudstva i slobodnih medija –
koje preziru svi autokratski populisti, od Vladimira Putina i Redžepa
Tajipa Erdogana, do Viktora Orbana i Donalda Trampa – demokratija se
pretvara u tiraniju onoga ko se u datom trenutku našao na vlasti.
Redovni izbori se pod populističkim režimom pretvaraju u dimnu
zavesu. U odsustvu vladavine prava i osnovnih građanskih sloboda,
populistički režimi se održavaju na vlasti manipulišući medijima i
pravosuđem kako im se prohte.
Populistička odbojnost prema institucionalnim ograničenjima proširuje
se i na ekonomiju, u kojoj totalna kontrola „u interesu naroda“ znači
da se populističkoj vlasti ne smeju postavljati nikakve prepreke u vidu
nezavisnih regulatornih tela, nezavisnih centralnih banaka ili pravila
globalne trgovine. Ali dok je populizam u političkom domenu skoro uvek
štetan, ekonomski populizam ponekad može biti opravdan.
Počnimo od toga zašto se ograničenja u domenu ekonomske politike
uopšte smatraju poželjnima. Ekonomisti vole ovakva ograničenja zato što
ekonomska politika koja je apsolutno zavisna od previranja u unutrašnjoj
politici može proizvesti izuzetno loše ishode. Poseban problem
ekonomske politike je ono što ekonomisti nazivaju vremenskom
nedoslednošću: kratkoročni interesi često podrivaju mere koje bi
dugoročno bile znatno poželjnije.
Klasičan primer ovog problema je diskreciona monetarna politika.
Političari koji imaju moć da štampaju novac kad god im se prohte mogu
izazvati „iznenadnu inflaciju“ kako bi pospešili prozvodnju i
zaposlenost na kratke staze – recimo pred izbore. Ali ova mera kasnije
dolazi na naplatu, jer firme i domaćinstva prilagođavaju svoja
očekivanja inflaciji. Diskreciona monetarna politika na kraju rezultira
samo visokom inflacijom, a ne rastom proizvodnje i zaposlenosti. Rešenje
je nezavisna centralna banka, izolovana od političkih uticaja i
ovlašćena da održava stabilnost cena.
Troškovi makro-ekonomskog populizma poznati su iz Latinske Amerike. Kao što su pre više godina pokazali Džefri Saks, Sebastijan Edvards i Ridiger Dornbuš,
neodržive monetarne i fiskalne politike bile su prokletstvo ovog
regiona, sve dok ekonomska ortodoksija nije počela da preuzima primat
tokom devedesetih. Populističke politike su periodično proizvodile bolne
ekonomske krize, koje su najviše pogađale siromašne. Kako bi prekinule
ovaj ciklus, zemlje regiona su se okrenule fiskalnim pravilima i
tehnokratskim ministrima finansija.
Drugi primer je tretman stranih investitora od strane vlasti. Jednom
kada strana firma uloži svoj novac, ona postaje talac vladinih hirova.
Obećanja davana da se privuče strana firma brzo se zaboravljaju i
zamenjuju merama kojima se ona globi u korist državnog budžeta ili
domaćih kompanija.
Ali investitori nisu glupi i u strahu od ovakvog ishoda investiraju
negde drugde. Potreba nacionalnih vlada da potvrde svoj kredibilitet
dovela je do ustanovljavanja trgovinskih ugovora sa klauzulama za
razrešavanje sporova između investitora i država (investor-state dispute settlement – ISDS), koji firmama omogućavaju da tuže države pred međunarodnim tribunalima.
Ovo su primeri ograničenja ekonomske politike koja uzimaju oblik
prenošenja ovlašćenja na nezavisne agencije, tehnokrate ili spoljna
pravila. Ona imaju važnu funkciju sprečavanja vladajuće elite da
sprovodi kratkovide ekonomske politike.
Ali postoje i drugačiji scenariji po kojima posledice ograničavanja
ekonomske politike mogu biti štetne. Konkretno, ograničenja mogu biti
postavljena od strane specijalnih interesa ili samih elita kako bi se
zacementirala kontrola nad ekonomskom politikom. U takvim slučajevima
prenošenje ovlašćenja na nezavisne agencije ili prihvatanje globalnih
pravila ne služi društvu, već samo malobrojnoj kasti „insajdera“.
Deo današnjeg populističkog protivudara ukorenjen je u donekle
opravdanom uverenju da ovaj scenario opisuje dobar deo ekonomskih
politika koje su se sprovodile tokom poslednjih decenija.
Multinacionalne korporacije i investitori u sve većoj meri oblikuju
agendu međunarodnih trgovinskih pregovora, što rezultira time da
globalni režimi nesrazmerno favorizuju kapital u odnosu na radnu snagu.
Stroga pravila koja regulišu pravo na patente, kao i međunarodni
investitorski tribunal predstavljaju tipične primere. Banke i druge
finansijske institucije su bile naročito uspešne u sprovođenju svojih
nauma i uvođenju pravila koja ih oslobađaju odgovornosti.
Nezavisne centralne banke su odigrale kritičnu ulogu u smanjivanju
inflacije tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Ali u
aktuelnoj situaciji koju karakteriše niska inflacija, njihov isključivi
fokus na stabilnost cena savija ekonomske politike u pravcu deflacije i
onemogućava stvaranje poslova i ekonomskog rasta.
Ovakva „liberalna tehnokratija“ verovatno je dostigla svoj vrhunac u
Evropskoj uniji, u kojoj su ekonomska pravila i propisi skrojeni skoro
sasvim nezavisno od demokratske deliberacije na nacionalnom nivou. U
praktično svakoj državi članici ovaj politički jaz – takozvani
„demokratski deficit“ EU – doveo je do uspona populističkih i
evroskeptičkih političkih partija.
U takvim slučajevima popuštanje ograničenja na vođenje ekonomske
politike i vraćanje autonomije izabranim vladama može biti poželjno.
Izuzetna vremena zahtevaju slobodu da se eksperimentiše sa ekonomskom
politikom. Ruzveltov Nju dil je dobar istorijski primer. Njegove reforme
su zahtevale uklanjanje ekonomskih okova nametnutih od strane
konzervativnih sudija i finansijskih interesa kod kuće i zlatnog
standarda sa strane.
Treba stalno biti na oprezu pred opasnošću populizma koji guši
politički pluralizam i podriva liberalno-demokratske norme. Politički
populizam je pretnja koju treba izbeći po svaku cenu. Ekonomski
populizam je, nasuprot tome, ponekad neophodan. Zapravo, u ovakvim
trenucima on može biti jedini način da se spreči pobeda njegovog mnogo
opasnijeg političkog rođaka.
Project Syndicate, 09.01.2018.
Preveo Rastislav Dinić