Uronjeni smo, svi odreda. Ti, ja, deca, naši prijatelji, njihova deca
i svi drugi. Ponekad izađemo: da ručamo, da čitamo ili da se sunčamo,
nikad zadugo. Onda se opet vraćamo u metaforu. Lenja reka je krug, mokra
je, vuče nas svojom strujom. Čak i ako se ne krećeš, negde ćeš otići i
onda se vratiti tamo odakle si pošao, a ako ima smisla govoriti o dubini
metafore, ova je duboka približno jedan metar, ako ne računamo mali deo
gde joj dubina doseže dva metra. Na tom mestu deca vrište – pripijajući
se uz zidove ili najbližu odraslu osobu – sve dok se ponovo ne stigne
do normalne dubine. Stalno idemo u krug. Ceo život je ovde; teče.
Protiče!
Ponašanja su različita. Većina plovi niz struju, malo pliva, hoda ili
mlati udovima po vodi. Mnogi koriste nešto što pluta – gume, cevi,
dušeke; te predmete strateški postavljaju ispod miške, vrata ili leđa i
na taj način ono što je već lako čine još lakšim. Život je borba! Ali mi
smo na odmoru, i od života i od borbe. Puštamo da nas „nosi struja“.
Pošto smo ušli u Lenju reku, moramo da imamo neku spravu, iako znamo,
racionalno, da nam njena struja daje sasvim dovoljan potisak. Ipak,
želimo te sprave. Brendirane pojaseve za plivanje, prevelike, smešnog
oblika. Oni su novina, luksuz: ispunjavaju vreme. Dovršićemo mnoge
revolucije pre nego što njihova čar izbledi – a za nekolicinu blaženih
duša to se nikada neće dogoditi. Što se nas ostalih tiče, nailazi
trenutak kada shvatamo da je spasilac bio u pravu: te sprave su
prevelike; nezgodne za upravljanje; zamaraju. Činjenica je da će nas
Lenja reka nositi sa sobom, istom brzinom, pod istim nemilosrdnim
španskim suncem, zauvek, sve dok nas bude.
Neki taj princip sveopšteg toka primenjuju ekstremno. Prave se mrtvi –
pognute glave, otromboljenih udova, bez i najmanjeg napora – i tako
otkrivaju da čak i leš plovi. Malobrojni – manje tetovirani, često
visoko obrazovani – namerno se okreću u suprotnom pravcu da bi zamahnuli
protiv struje, ali nikada ne napreduju, već stoje u mestu, doduše
nakratko, dok drugi plove pored njih. To je poza: ne može dugo da traje.
Čula sam kako jedan čovek s modernom frizurom kaže da može da otpliva
unazad celim putem. Čula sam kako ga njegova žena, hipsterka, čika da to
učini. Oni imaju vremena za takve igre jer nemaju dece. Ali kada se
okrenuo i to pokušao, začas je bio vraćen u glavni tok.
***
Lenja reka je metafora i istovremeno stvarni veštački vodeni tok u
jednom hotelu po principu „sve ulazi u cenu“ u Almeriji, negde u južnoj
Španiji. Ne napuštamo hotel (osim da bismo kupili sprave za plutanje).
Plan nam je da pobedimo hotel u njegovoj igri. Evo šta treba da radiš:
piješ toliko alkohola da ti smeštaj dođe besplatan. (Samo najprostiji
među nama to glasno kažu, ali svi to radimo.) U ovom hotelu svi smo
Britanci, na gomili smo i ne stidimo se. Uživamo u društvu jedni drugih.
Nema tu nikakvih Francuza ili Nemaca da nas gledaju kako za ručkom
odbijamo paelju ili sabljarku radi kobasica i čipsa, niti ikoga sa
strane da nas osuđuje zato što se izležavamo na svojim ležaljkama
okrećući se od pojma književnosti ka realnosti sudokua. Jedan iz našeg
plemena, stariji gospodin, ima na svakoj potkolenici portret Amy
Winehouse, i mi ga ne osuđujemo, ni najmanje, zašto bismo? Nije nam
ostalo mnogo svetaca njenog kalibra; obožavamo je. Ona je jedna od
malobrojnih koji su izražavali naš bol ne rugajući mu se i ne umanjujući
ga. Zato je sasvim prikadno da uveče, kad nakratko izronimo iz Lenje
reke, za vreme karaoke, glasno pevamo njene tužne ljubavne pesme – iz
sveg glasa, već pijani – zadovoljni što znamo da će kasnije, mnogo
kasnije, kad se sve ovo završi, ovi omiljeni stihovi biti pevani na
našoj sahrani.
Ali karaoke su bile sinoć; večeras imamo mađioničara. On izvlači
zečeve s raznih neočekivanih mesta. Odlazimo na spavanje i sanjamo
zečeve, budimo se i ponovo ulazimo u Lenju reku. Čuli ste za krug
života? Ovo je nešto slično. Idemo u krug. Ne, nismo obišli mavarske
ruševine. Niti ćemo da se pentramo po tim golim, škrtim planinama. Niko
među nama nije pročitao nedavno objavljeni roman čija se radnja zbiva
baš ovde, u Almeriji, niti iko namerava da ga pročita. Niko nas neće
osuđivati. Lenja reka je zona bez osude. To međutim, ne znači da smo
slepi. I mi smo videli plastenike – iz autobusa, na putu od aerodroma – i
videli smo Afrikance koji tu rade, sami ili u parovima; voze bicikl po
nemilosrdnom suncu, kreću se između plastenika. Dok sam zurila u njih,
naslonila sam glavu na okno svog prozora koje je podrhtavalo i, kao u
priči o plamtećem grmu, umesto Afrikanaca videla fatamorganu. Bila je to
vizija plastične činijice pune čeri paradajza, umotane u celofan.
Lebdela je iza mog prozora, u bezmalo pustinjskom predelu, među
mavarskim ruševinama. Izgledala mi je poznata i stvarna kao moja rođena
ruka. Na toj činijici sam videla prugasti kod, a iznad njega je pisalo Made in Spain – Almería.
Vizija je nestala. Nije bila korisna ni meni ni bilo kome drugom u tom
času, na odmoru. Jer ko smo mi da – i ko ste vi da – i ko su oni da nas
pitaju – i nek se prvi baci kamenom –
***
Tačno je da mi, budući da smo Britanci, ne možemo da pokažemo Lenju
reku na mapi Španije, ali nema ni potrebe za tim jer izlazimo iz vode
samo da kupimo sprave za plutanje, kao što sam već naglasila. Tačno je i
to da je većina nas glasala za brexit i da zato ne znamo da li će nam
idućeg leta biti potrebna viza da bismo ušli u Lenju reku. O tome ćemo
misliti idućeg leta. Među nama ima nekoliko duša iz Londona, fakultetski
obrazovanih, koje vole stvari poput metafora, ostanka u Evropi i
plivanja protiv struje. Kada pripadnici te cenjene manjine nisu u Lenjoj
reci, odvraćaju svoju decu od nepresušnog čipsa i mažu ih kremom s
najvišim mogućim faktorom. Čak i u vodi vole da se drže po strani. Neće
da igraju makarenu. Ne dolaze na časove zumbe. Neki kažu da su oni
operisani od radosti, drugi da se oni samo plaše poniženja. Ali budimo
pravedni – teško je igrati u vodi. Kako god bilo, pošto se najedu –
zdrave hrane – ili kupe nebrendirane sprave za plutanje, vratiće se u
metaforu sa svima ostalima, natrag u vodenog uroborosa koji je, za
razliku od Heraklitove reke, uvek isti bez obzira na to gde u njega
uđeš.
***
Juče je Lenja reka bila zelena. Niko ne zna zašto. Mnogo je teorija. U
svima se pominje urin. Ili je boja takva od urina ili od hemijskog
sredstva ubačenog da prikrije urin ili je posledica reakcije urina na
hlor ili na neki drugi nepoznati hemijski dodatak. I ja sam sigurna da
to ima veze sa urinom. I sama sam tu piškila. Ali nije urin ono što nas
toliko uznemirava. Ne, žalosna posledica zelene boje je to što na vrlo
neprijatan način usmerava svest na fundamentalnu činjenicu da je Lenja
reka veštačka tvorevina. Ono što nam je izgledalo sasvim prirodno –
lagana plovidba po beskrajnom krugu dok slušamo hit leta, koji se i sam
zove „Polako“ – najednom nam izgleda ne samo neprirodno već i sablasno.
Manje kao odmor od života, a više kao nekakva strašna metafora za život.
To osećanje nije ograničeno na nekoliko prisutnih ljubitelja metafore.
Svi ga dele. Kada bih morala s nečim da ga uporedim, bio bi to stid koji
je obuzeo Adama i Evu kad su se pogledali i prvi put shvatili da su
goli pred drugima.
***
Šta je rešenje za život? Kako se on može „dobro“ živeti? Naspram
naših ležaljki su dve prsate devojke, sestre. Svakog jutra dolaze vrlo
rano, pa umesto plastičnih ležaljki koje koristimo mi ostali, uspevaju
da zauzmu jedan od retkih belih kreveta sa četiri stuba koji gledaju na
okean. Te sestre imaju 18 odnosno 19 godina. Njihov dnevni krevet ima i
tanke bele zavese na sve četiri strane da bi se onaj ko ga koristi
zaštitio od sunca. Ali sestre razmiču zavese i tako prave pozornicu; dok
leže na krevetu i sunčaju se često spuštaju donji deo bikinija da
provere koliko su preplanule; tada se pojavljuje tanka linija koja deli
smeđi stomak od belih prepona. Bledo gledaju svoje gole brežuljke pre
nego što se ponovo opruže na krevetu.
Pominjem ih zato što su one, u kontekstu Lenje reke, veoma aktivne.
One provode više vremena na suvom nego bilo ko drugi, uglavnom slikajući
jedna drugu telefonom. Za sestre je to fotografisanje rad koji
ispunjava dan, kao što Lenja reka ispunjava naš. Računovodstvo života
uzima jednako mnogo vremena kao i sam život. „Ulazimo i ne ulazimo u
istu reku. Jesmo i nismo”. Tako je rekao Heraklit i tako kažu sestre dok
se nameštaju za slikanje, dok se trude da uhvate sve što treba, dok
kadriraju: dok jesu i dok nisu. Mene lično dira njihova radinost. Niko
im ne plaća za taj trud, ali to ih ne ometa. Poput fotografskih
pomoćnika na stvarnom snimanju, najpre pripreme scenu, očiste je,
doteraju, prouče ugao pod kojim pada svetlost i, po potrebi, čak
poguraju krevet da bi iz kadra izbacile sve što smeta: neki otpadak,
suvo lišće, stare ljude. Priprema im oduzima neko vreme. Pošto njihovi
telefoni imaju moćnu rezoluciju, treba ukloniti i celofan od čokoladice
koji se nalazi nekoliko metara dalje. Onda prikupljaju rekvizite:
ružičaste latice, raskošne koktele s fotogeničnim suncobranom, sladolede
(samo za slikanje, ne za jedenje), a jednom i knjigu koju su držale u
ruci samo koliko je bilo potrebno za fotografiju i to naopačke (to možda
nije primetio niko osim mene). Dok se pripremaju, svaka nosi par
običnih, ružnih crnih naočara. Čim jedna od njih oseti da je spremna za
slikanje, dodaje naočare sestri. Lako je reći da one pretvaraju mladost u
težak posao; zar to nije uvek bio težak posao, mada na drugačiji način?
One bar prave projekat svog života, merljivi projekat koji može naići
na dopadanje ili na komentare. Šta mi radimo? Plutamo.
***
Trominutna šetnja od zadnjeg hotelskog ulaza je hodanje po širokoj
drvenoj stazi na kojoj se uveče nude umereni zabavni sadržaji za slučaj
da osetimo potrebu da nešto radimo tokom nekoliko sumračnih sati u
kojima se Lenja reka popravlja, čisti i dezinfikuje. Jedna od tih zabava
je, naravno, more. Ali ko jednom uđe u Lenju reku i oseti njenu
popustljivost i lagodnost, hlor i brzu, ali predvidivu struju, teško će
prihvatiti more: mnogo soli, morski život, ostrvca od bačene plastike.
Da pomenem njegove dubine istrebljene od riba, globalno zagrevanje i
beskrajni horizont – sve same podsetnike na smrt. Ne, hvala. Radije
šetamo drvenom stazom, pored dve žene koje prave pletenice, pa još malo
napred, do trampolina. To je najduže rastojanje koje smo prepešačili od
početka odmora. Radimo to „zbog dece“. A sada ih uprežemo u jaram
metafore i gledamo ih kako poskakuju gore-dole, gore-dole, dok mi sedimo
na niskom zidu, zureći u njih i u more, klateći nogama, pijuckajući
votku donetu iz hotela i pitajući se da li je možda trampolina bolja
metafora od Lenje reke. Život je izvesno nešto što ide gore-dole,
gore-dole, mada deci „dole“ uvek dođe kao iznenađenje – bezmalo kao
ushićenje jer je tako preterano, tako neverovatno – dok je nama, koji
sedimo na zidu s čašom votke u ruci, „gore“ počelo da izgleda pomalo
blesavo, neubedljivo: kao podmuklo odstupanje koje se u stvarnosti
događa ređe od crvenog Meseca.
Kad smo kod toga, te noći je Mesec bio krvavo crven. Nisam ja kriva:
od svih mesta koja sam videla, južna Španija ima najveću razmeru
metafore u odnosu na stvarnost. Tamo je sve u svemu drugom. Svi smo
gledali crveni Mesec – podmukli Mesec 2017 – i svaki muškarac i žena
među nama razumeli su u tom času da se od ovakve godine čovek ne može
odmoriti. Ipak, Mesec je bio divan. Obasjavao je našu skakutavu decu
crvenom svetlošću i zapalio je more.
***
Onda je vreme isteklo. Deca su bila ljuta, još im nije bilo jasno šta
to znači (da je vreme isteklo), otimala su se i grebala nas dok smo ih
izvlačili iz jarma. Ali nismo poklekli, nismo se predali; stisnuli smo
ih čvrsto i prihvatili njihov bes, primili ga u svoje telo, u celini, i
shvatili sve njihovo budalasto bacakanje kao zamenu za pravi gnev, koji
oni, naravno, još ne poznaju jer im ga još nismo objasnili, jer smo na
odmoru – kako bismo inače došli u hotel s Lenjom rekom. U stvari, nikada
nije pravi trenutak. Jednoga dana će otvoriti novine ili neku stranu na
mreži i sami čitati o godini – 2050. ili sličnoj, po onom što kažu
proroci – u kojoj je vreme isteklo. Godini u kojoj oni neće biti stariji
nego što smo mi danas. Ne ide sve u krug. Neke stvari idu gore i –
Na putu do hotela stali smo pored gospođa koje upliću kosu u
pletenice; jedna je iz Senegala, druga iz Gambije. Zahvaljujući filmskoj
svetlosti crvenog Meseca, možemo da nazremo obalu njihovog kontinenta
sa obale našeg, ali one nisu prešle tuda jer je more tu još varljivije
od onog između Libije i Lampeduze (kuda su došle). Svakom ko ih pogleda
biće jasno da obe pripadaju onom soju koji može da prepliva Lenju reku
unazad celom dužinom. Zar nisu baš to uradile? Jedna se zove Marijatu,
druga Sintija. Za deset evra uplešće kosu u nizove senagalskih pletenica
ili u visoku holandsku riblju kost. Tri iz našeg društva žele da tako
srede kosu; žene prijanjaju na posao. Muškarci su u plastenicima.
Paradajz je u samousluzi. Mesec je na nebu. Britanci napuštaju Evropu.
Mi smo u „bekstvu“. Još verujemo u „bekstva“. „Teško je u Španiji“,
odgovara Marijatu na naše pitanje. „Vrlo teško“. „Dobar život?“, dodaje
Sintija cimnuvši kosu naše ćerke tako jako da je ova ciknula. „Nije
lako.“
***
Kada smo stigli do vrata hotela, tu su bili jednojajčani blizanci
Riko i Roko, u dvadesetim godinama, sjajnih crnih kovrdža, u tesnim
belim farmerkama – sa istovetnima ajfonima u džepu – završili su svoju
tačku i pakuju rekvizite u kutiju. „Osvojili smo drugo mesto u španskom X
faktoru“, odgovaraju na naše pitanje. „Rodili se u Tunisu, sad smo
Španija“. Želimo im sreću i laku noć i odvraćamo oči naše dece od
skarednih ispupčenja ajfona; čvrsto smo odlučili da ćemo od njih kriti
postojanje tih stvari bar dok ne napune 12 godina. U liftu se razdvajamo
od prijatelja i njihove dece i penjemo se u svoju sobu, istu kao
njihovu, istu kao svih drugih. Stavljamo decu na spavanje i sedamo na
terasu s laptopom i telefonom da pogledamo Twitter, kao što radimo svake
večeri od prošlog januara. Tu i tamo, na drugim balkonima vidimo druge
muškarce i žene na sedeljkama, sa drugim spravama, ali rutina je
približno ista. Ispod nas teče Lenja reka, neonski plava, ludački plava,
Facebook plava. U njoj stoji potpuno odeven čovek naoružan dugačkom
četkom – drugi čovek ga drži oko struka kako bi on mogao da usmerava
četku gde treba i da se istovremeno odupre uspavljujućoj struji kako bi
očistio strane reke od našeg boravka u njoj.
The New Yorker, 18.12.2017.
Prevela Slavica Miletić