I najoštriji kritičari priznaju da neoliberalizam nije lako
definisati. U najširem smislu, on upućuje na davanje prednosti tržištu u
odnosu na državnu kontrolu, ekonomskim podsticajima u odnosu na
društvene ili kulturne norme, i privatnom preduzetništvu u odnosu na
delovanje kolektiva ili zajednice. Termin je korišćen za opisivanje
širokog spektra pojava i politika – od Augusta Pinocheta do Margaret
Thatcher i Ronalda Reagana, od Clintonovih demokrata i britanskih novih
laburista do ekonomskog otvaranja u Kini i reforme socijalne države u
Švedskoj.
To je skupni termin za sve što miriše na deregulaciju,
liberalizaciju, privatizaciju ili fiskalnu politiku stroge štednje.
Danas se rutinski napada kao zajednička etiketa za sve one ideje i
prakse koje su proizvele rastuću ekonomsku nesigurnost i nejednakost,
dovele do krize zapadnih vrednosti i ideala i čak pokrenule aktuelni
talas populizma.
Navodno živimo u doba neoliberalizma. Ali ko su ljudi koji slede i
propovedaju učenje neoliberalizma – ko su neoliberali? Neobično je to
što se moramo vratiti čak u 80-e godina 20. veka da bismo pronašli
nekoga ko se eksplicitno zalaže za neoliberalizam. Charles Peters,
dugogodišnji urednik časopisa Vašington montli, objavio je
1982. godine esej pod naslovom „Neoliberalni manifest“. Trideset pet
godina kasnije, to je veoma zanimljivo štivo, jer neoliberalizam opisan u
eseju nema mnogo sličnosti sa učenjem koje je danas predmet brojnih
kritika. Među političarima na koje se Peters poziva nisu Margaret
Thatcher i Ronald Reagan, već Bill Bradley, Gary Hart i Paul Tsongas.
Među novinarima i autorima koje pominje nalaze se James Fallows, Michael
Kinsley i Lester Thurow. Petersovi neoliberali su zapravo liberali (u
značenju koje reč ima u Americi) koji su se odrekli pristrasnosti u
korist sindikata i moćne države, kao i predrasuda prema tržištu i vojnom
kompleksu.
Upotreba termina „neoliberalizam“ naglo se proširila 90-ih godina 20.
veka, kada je termin doveden u blisku vezu sa dva nova trenda koje
Peters čak i ne pominje. Jedan je finansijska deregulacija koja je
kulminirala finansijskim slomom 2008. – prvim slomom u SAD posle
međuratnog perioda – i debaklom evra koji još nije okončan. Drugi trend
je ekonomska globalizacija koja se ubrzala zahvaljujući slobodnom
protoku novca i novom, ambicioznijem tipu trgovinskih ugovora. U
današnjem svetu finansijalizacija i globalizacija se tumače kao
najdirektnije manifestacije neoliberalizma.
Ali to što je neoliberalizam neuhvatljiv i promenljiv koncept, bez
samodeklarisanog lobija zagovornika, ne znači da je irelevantan ili da
nije stvaran. Ko može poreći da je počevši od 80-ih godina 20. veka svet
ušao u period odlučnog promovisanja tržišnih načela? Ili da su
političari levog centra – demokrati u Sjedinjenim Državama i
socijaldemokrati u Evropi – sa entuzijazmom prihvatili neka od glavnih
načela tačerizma i reganizma, poput deregulacije, privatizacije,
finansijske liberalizacije i privatnog preduzetništva? Veliki deo
današnjih rasprava o državnim politikama vrti se oko normi i načela koja
su navodno utemeljena na ideji homo economicusa.
Neuhvatljivost termina neoliberalizam takođe znači da kritike koje mu
se upućuju često promašuju metu. Nema ničeg lošeg u tržištima,
privatnom preduzetništvu ili ekonomskim podsticajima – ako se koriste na
primeren način. Njihovim kreativnim korišćenjem ostvarena su neka od
najvećih ekonomskih dostignuća našeg doba. Sipajući drvlje i kamenje na
neoliberalizam rizikujemo da se lišimo i nekih korisnih ideja.
Koren problema je u tome što ekonomska misao glavnog toka previše
lako zalazi na teren ideologije, sužava naše izbore i nameće gotova
rešenja. Ispravno razumevanje ekonomskih načela u temeljima
neoliberalizma omogućilo bi nam da prepoznamo – i odbacimo – ideologiju
prerušenu u ekonomsku nauku. Što je najvažnije, to bi nam pomoglo da
razvijemo institucionalnu imaginaciju neophodnu za preoblikovanje
kapitalizma u skladu sa potrebama 21. veka.
***
Neoliberalizam se obično tumači kao doktrina utemeljena na glavnim
načelima ekonomske nauke glavnog toka. Da bismo sagledali ta temeljna
načela, oslobođena ideološkog balasta, izvešćemo jedan misaoni
eksperiment.
Slavni i uvaženi ekonomista doputovao je u zemlju u kojoj nikada nije
bio i o kojoj ništa ne zna. Tamo se sastao sa vodećim kreatorima
državnih politika. „Naša zemlja je u nevolji“, kažu oni. „Ekonomija
stagnira, nivo investicija je nizak, rasta nema nigde na vidiku“.
Obraćaju mu se puni nade: „Recite nam šta da učinimo da bi naša
ekonomija počela da raste.“
Ekonomista pokušava da se opravda nepoznavanjem situacije, govori da
premalo zna o zemlji da bi mogao da deli savete. Prvo bi morao bolje da
se upozna sa njihovom ekonomskom istorijom, da prouči statističke
podatke, da obiđe zemlju. Ali njegovi domaćini ne odustaju. „Razumemo
vaš oprez i voleli bismo da imamo dovoljno vremena za sve to“, kažu oni.
„Ali zar ekonomija nije nauka i zar vi niste jedan od najvećih
stručnjaka za tu nauku? Čak i ako ne znate mnogo o našoj privredi,
sigurno postoje neke opšte teorije i preporuke koje možete ponuditi kao
smernice za naše ekonomske politike i reforme.“
Ekonomista shvata da se neće lako izvući. Ne bi želeo da bude kao oni
ekonomski gurui koje često kritikuje jer u svakoj situaciji nude iste
ekonomske savete. Postoje li uopšte univerzalne ekonomske istine? Može
li im reći bilo šta validno (i možda korisno)?
Onda započinje svoje izlaganje. Najvažnija determinanta ekonomskih
performansi je efikasna alokacija ekonomskih resursa, kaže on.
Efikasnost, opet, zahteva usklađenost podsticajnih mera za domaćinstva i
preduzeća sa koristima i troškovima za društvo. Podsticaji za
preduzetnike, investitore i proizvođače posebno su važni za ekonomski
rast. Za rast je neophodan i sistem vlasničkih prava i mehanizam
izvršavanja ugovornih obaveza, koji će osigurati da investitori mogu
zadržati prihod od investicija. Takođe, ekonomija mora biti otvorena za
ideje i inovacije iz ostatka sveta.
Ali ekonomije ponekad mogu biti ugrožene makroekonomskom
nestabilnošću, nastavlja on. Država zato mora voditi zdravu monetarnu
politiku, što znači da mora ograničavati rast raspoloživog novca u
skladu sa nominalnim rastom tražnje, uz razumnu stopu inflacije. Mora
osigurati fiskalnu održivost, tako da rast javnog duga ne premaši rast
nacionalnog dohotka. I mora pažljivo regulisati rad banaka i drugih
finansijskih institucija da bi sprečila ulazak finansijskog sektora u
nerazumne rizike.
Ekonomista se sada već zagrejao za postavljeni zadatak. Ekonomija se
ne svodi samo na efikasnost i rast, dodaje. Ekonomska načela se
odražavaju na pravičnost i socijalnu politiku. Ekonomija nam ne može
reći mnogo o tome koliko je redistribucije potrebno određenom društvu.
Ali može nam reći da poreska baza treba da bude što šira i da socijalne
programe treba urediti tako da ne podstiču radnike da napuštaju tržište
rada.
Na kraju njegovog govora ostaje utisak da je izložio kompletan
neoliberalni program. Kritičari u publici čuli su sve ključne reči:
efikasnost, podsticaji, vlasnička prava, zdrav novac, fiskalna
razboritost. A ipak, univerzalna načela koja je naš ekonomista opisao i
dalje su otvorena za veoma različita tumačenja. Izvesno je da
podrazumevaju kapitalističku ekonomiju – onu u kojoj odluke o
investicijama donose privatna lica i preduzeća – ali ne mnogo više od
toga. Ona dopuštaju – zapravo nalažu – iznenađujuće široku lepezu
različitih mogućih institucionalnih aranžmana.
Da li je ekonomista zaista samo sažeto izložio neoliberalnu doktrinu?
Nije. Problem je u tome što mi svaki od tih apstraktnih termina –
ekonomski podsticaji, vlasnička prava, zdrav novac – vezujemo za već
utvrđene oblike institucionalne operacionalizacije. U tome je najveća i
fatalna greška neoliberalizma: u uverenju da se ekonomska načela
najvišeg reda mogu prosto primeniti na jedinstveni skup ekonomskih
politika, koje približno odgovaraju ekonomskim programima u stilu
Margaret Thatcher i Ronalda Reagana.
Razmotrimo vlasnička prava. Ona su važna utoliko što osiguravaju
alokaciju prihoda od investicija. Optimalan sistem je onaj koji
vlasnička prava distribuira u korist ljudi koji će sredstva iskoristiti
na najbolji mogući način, i pruža im zaštitu od onih koji bi njihov
prihod rado prisvojili. Vlasnička prava su dobra kada inovatore štite od
parazita, ali nisu dobra kada ih štite od konkurencije. U zavisnosti od
šireg konteksta, pravni režim koji pruža najadekvatnije ekonomske
podsticaje ne mora ličiti na standardni režim prava privatnog vlasništva
američkog tipa.
To možda zvuči kao semantička pedanterija bez praktičnog značaja; ali
tajna neverovatnog ekonomskog uspeha Kine krije se upravo u
institucionalnim eksperimentima i aranžmanima koji se opiru ekonomskoj
ortodoksiji. Kina se okrenula tržišnom rešenju, ali nije preuzela
zapadne prakse u sferi regulisanja vlasničkih prava. Reforme su
obezbedile tržišno zasnovane podsticaje nizom neobičnih institucionalnih
aranžmana prilagođenih lokalnom kontekstu. Na primer, umesto da bez
odlaganja pređu iz režima državnog u režim privatnog vlasništva, što bi
izazvalo probleme zbog tada preovlađujuće strukture pravosudnog sistema,
Kina se opredelila za mešovite oblike vlasništva kojima je u praksi
osigurana efikasnija zaštita vlasničkih prava preduzetnika. Gradska i
seoska preduzeća, kojima je počeo nagli ekonomski rast Kine 80-ih godina
prošlog veka, bila su zapravo zadruge u vlasništvu i pod kontrolom
lokalne samouprave. Iako su ta preduzeća bila u društvenom vlasništvu,
preduzetnici su imali potrebnu zaštitu od eksproprijacije. Lokalne
samouprave su imale ulog u dobiti preduzeća i čuvale su gusku koja nosi
zlatna jaja.
Kina je proizvela niz inovacija kojima je svako od primarnih
ekonomskih načela primenjeno na nov i neuobičajen način. Politikom
dvojnih cena je sačuvana obaveza isporuke prinosa državi, ali je
farmerima istovremeno dozvoljeno da viškove prodaju na slobodnom
tržištu. To je osiguralo podsticaje na strani ponude i istovremeno
zaštitilo javne finansije od razornih efekata pune liberalizacije.
Takozvani sistem domaćinske odgovornosti podstakao je zemljoradnike da
ulažu i poboljšavaju imanja na kojima rade i bez pune privatizacije.
Specijalne ekonomske zone pružile su podsticaj za izvoz i privukle
strane investitore, ne ukidajući pritom zaštitu za državna preduzeća
(čime je očuvana zaposlenost domaće radne snage). Kada se ima u vidu
stepen odstupanja od ortodoksnih ekonomskih programa, jasno je da
opisivanje kineskih ekonomskih reformi kao neoliberalnog zaokreta, što
mnogi kritičari rado čine, ne govori ništa o događajima u Kini. Ako je
to zaista neoliberalizam, onda sa više naklonosti moramo gledati na
ideje koje su donele najspektakularnije smanjenje siromaštva u istoriji
sveta.
Neko će odgovoriti da su kineske institucionalne inovacije isključivo
tranzicionog karaktera. Možda će Kina ipak morati da prihvati
institucije zapadnog tipa da bi održala ekonomski rast. Ali kritičari
koji iznose takve primedbe zanemaruju izuzetnu raznolikost
kapitalističkih aranžmana koja je očevidna i u naprednim ekonomijama,
uprkos homogenizaciji diskursa o ekonomskim politikama.
Šta su, uopšte, zapadne institucije? Veličina javnog sektora, na
primer, u bogatim zemljama članicama Organizacije za ekonomsku saradnju i
razvoj (OECD) varira od jedne trećine ekonomije u Koreji do 60 odsto u
Finskoj. Na Islandu je 86 odsto radnika učlanjeno u sindikate, a u
Švajcarskoj svega 16 odsto. Preduzeće u Americi može da otpusti
zaposlenog kad god poželi. U Francuskoj poslodavac mora dobro da se
pomuči da bi uručio otkaz. Vrednost berzi u Americi odgovara vrednosti
jednog i po nacionalnog dohotka zemlje. U Nemačkoj je njihova vrednost
tri puta manja i odgovara polovini nacionalnog dohotka.
Ideja da je bilo koji od tih modela oporezivanja, uređenja tržišta
rada ili finansijskog sistema po definiciji superioran u odnosu na druge
gubi na privlačnosti kada sagledamo koliko su različiti putevi kojima
su se ove ekonomije kretale u nekoliko poslednjih decenija. Sjedinjene
Države su prošle kroz više napada panike u kojima su njihove ekonomske
institucije ocenjene kao inferiorne u odnosu na institucije u Nemačkoj,
Japanu, Kini i sada možda ponovo u Nemačkoj. Nema sumnje da se uporedivi
nivoi bogatstva i produktivnosti mogu dostići unutar veoma različitih
kapitalističkih modela. Možemo poći i korak dalje: modeli koji su danas
dominantni verovatno nisu ni blizu iscrpljivanja onoga što je izvodljivo
(i poželjno) u budućnosti.
Gostujući ekonomista iz našeg misaonog eksperimenta sve to odlično
zna i poznato mu je da se načela koja je formulisao moraju dopuniti
specifičnim detaljima institucionalne organizacije da bi uopšte bila
operativna. Vlasnička prava? Da, ali kako? Zdrav novac? Naravno, ali
kako? Možda bi bilo bolje ako bismo njegovo nabrajanje načela
kritikovali zbog nedorečenosti, umesto što ih naprečac odbacujemo kao
neoliberalnu litaniju.
Ipak, ni nabrojana načela nisu lišena sadržaja. Kina i druge zemlje
koje su ostvarile brz razvoj pokazuju da ta načela mogu biti korisna
kada se na odgovarajući način prilagode lokalnom kontekstu. Mnoge
ekonomije su uništili politički lideri koji su odbili da to uvaže.
Dovoljno je da pogledamo južnoameričke populističke i istočnoevropske
komunističke režime da bismo shvatili koliko su važni zdrav novac,
fiskalna održivot i privatna inicijativa.
***
Naravno, ekonomija se ne može svesti na spisak apstraktnih, uglavnom
zdravorazumskih opštih načela. Veliki deo svog radnog vremena ekonomisti
provode razvijajući apstraktne modele funkcionisanja stvarnih ekonomija
i poredeći ih sa izveštajima sa terena. Ekonomisti rado zamišljaju da
svojim radom postepeno usavršavaju naše razumevanja sveta: testiranjem i
revidiranjem modeli bi trebalo da vremenom postaju sve bolji i bolji.
Ali to nije put napretka ekonomije kao nauke.
Ekonomisti izučavaju društvenu stvarnost koja nimalo ne liči na
fizički svet kojim se bave prirodne nauke. To je stvarnost koju
proizvodi čovek, podložna je njegovom oblikovanju i funkcioniše u skladu
sa pravilma koja se kroz prostor i vreme menjaju. Ekonomija ne
napreduje postizanjem konsenzusa o jednom ispravnom modelu ili teoriji
koja će odgovoriti na sva postavljena pitanja, već produbljivanjem našeg
razumevanja raznolikosti kauzalnih odnosa. Neoliberalizam i njegovi
univerzalni lekovi za sve boljke – tržišta je uvek premalo, države uvek
previše – zapravo pervertiraju ekonomsku misao glavnog toka. Dobar
ekonomista zna da ispravan odgovor na svako ekonomsko pitanje počinje
rečima: zavisi od konteksta.
Da li se povećanje nadnice odražava na zapošljavanje? Da, ako je
tržište rada zaista kompetitivno i poslodavci nemaju kontrolu nad
nadnicama koje moraju platiti da bi privukli radnike; ali ne nužno u
nekim drugim situacijama. Da li liberalizacija trgovine ubrzava
ekonomski rast? Da, ako se tako uvećava profitabilnost industrija sa
najvišim nivoom investicija i inovacija; ali ne u nekim drugim
slučajevima. Da li rast državne potrošnje doprinosi većoj zaposlenosti?
Da, ako ekonomija stagnira i nadnice ne rastu; ali ne uvek. Da li
monopoli suzbijaju inovacije? I da i ne, u zavisnosti od niza okolnosti
na tržištu.
U ekonomiji se retko događa da novi modeli sasvim istisnu stare.
Osnovni model tržišnje konkurencije iz vremena Adama Smitha tokom
vremena je modifikovan uključivanjem, približno sledećim istorijskim
redosledom monopola, eksternalija, ekonomije obima, problema nepotpunih i
asimetričnih informacija, iracionalnog ponašanja i mnogih drugih
elemenata iz stvarnog sveta. A opet, stari modeli nisu nimalo izgubili
na upotrebljivosti. Za razumevanje kako stvarna tržišta funkcionišu
potrebne su nam različite optike za različite prilike.
Mape su korisna analogija. Kao i ekonomski model, mapa je visoko
stilizovan prikaz stvarnog sveta. Korisne su upravo zato što isključuju
detalje stvarnosti koji bi nam u određenoj situaciji samo smetali.
Realistična mapa u razmeri jedan prema jedan bila bi neupotrebljiva, kao
što je pokazao Jorge Luis Borges u kratkoj priči koja je do danas
najbolja i najsažetija eksplikacija naučnog metoda. Ali apstrahovanje
stvarnosti ovde implicira da su nam za različite vrste putovanja
potrebne različite mape. Ako putujemo biciklom, potrebna nam je mapa
biciklističkih staza. Ako pešačimo, potrebna nam je mapa za pešake. Kada
siđemo u metro, potrebna nam je mapa metroa – ali to ne znači da ćemo
sve druge mape pocepati i baciti.
Ekonomisti su prilično dobri u pravljenju mapa, ali ne i u izboru
mape koja najviše odgovara postavljenom zadatku. Suočeni sa pitanjima o
ekonomskim politikama kakva su postavljena našem gostujućem profesoru,
ekonomisti prečesto pribegavaju „kabinetskim“ lese-fer
modelima. Uobičajena otvorenost i širina seminarskih diskusija ustupaju
mesto brzopoteznim rešenjima i hibrisu. John Maynard Keynes je jednom
definisao ekonomiju kao „nauku mišljenja primenom modela, udruženu sa
umetnošću izbora modela koji je najrelevantniji“. Ekonomisti obično
imaju problem sa onim delom definicije koji se odnosi na „umetnost“.
I to ilustrujem jednom parabolom. Neki novinar je pozvao profesora
ekonomije da ga pita da li je trgovinska liberalizacije zaista dobra
ideja. Profesor je odgovorio pozitivno i sa entuzijazmom. Novinar je
zatim otišao na predavanje istog profesora o međunarodnoj trgovini na
postdiplomskom kursu. Postavio je profesoru isto pitanje: Da li je
slobodna trgovina dobra? Ovog puta profesor je zastao. Prvo je odgovorio
pitanjem: „A šta je za vas dobro? Dobro za koga?“ Onda je započeo
opširnu egzegezu, da bi konačno stigao da sledećeg, višestruko
uslovljenog odgovora: „Dakle, ako je ispunjena dugačka lista uslova koje
sam upravo pobrojao, a pod uslovom da je moguće oporezovati dobitnike
da bi se pružila kompenzacija gubitnicima, slobodnija trgovina bi mogla
posedovati potencijal za uvećanje opšteg blagostanja“. Da je imao više
vremena profesor bi dodao i da efekti slobodne trgovine na dugoročne
stope rasta nisu sasvim jasni i da zavise od ispunjenosti jednog drugog
skupa uslova.
Profesor sa predavanja razlikuje se od profesora sa kojim je novinar
prethodno razgovarao. Kada se obraća javnosti, prepun je samouverenosti i
ne sumnja ni najmanje u to koje politike su najispravnije. Postoji
jedan i samo jedan model, bar kada se rasprava vodi pred očima javnosti;
za svako pitanje postoji samo jedan tačan odgovor, bez obzira na
kontekst. Izgleda da profesor misli da znanje koje prenosi svojim
postdiplomcima zbog nečega nije primereno (ili je čak opasno) za širu
javnost. Zašto?
Korene takvog ponašanja treba tražiti duboko u sociologiji i kulturi
ekonomske profesije. Jedan od važnih motiva je želja da se krunski
dragulji struke – tržišna efikasnost, nevidljiva ruka, komparativna
prednost – prikažu u najboljem mogućem svetlu i tako zaštite od napada
samoživih varvara, to jest protekcionista. Nažalost, isti ekonomisti
često zaboravljaju na samožive varvare na drugom kraju batine –
finansijere i multinacionalne korporacije čiji motivi nisu ništa
plemenitiji i koji su spremni da ove ideje iskoriste za sopstvenu dobit.
Zbog toga su doprinosi ekonomista javnoj debati često iskrivljeni
jednostranim zastupanjem skupa ideja koje idu u prilog liberalizaciji
trgovine i finansija i sužavanju nadležnosti države. Zato su ekonomisti
stekli reputaciju navijača neoliberalizma, iako je glavni tok ekonomske
misli daleko od toga da bude slavopojka lese-fer ekonomiji. Ekonomisti koji se prepuštaju entuzijazmu za slobodno tržište zapravo izdaju svoju profesiju.
***
Kako bi onda trebalo razmišljati o globalizaciji da bismo se
oslobodili stiska neoliberalnih praksi? Treba početi sa pozitivnim
potencijalom globalnih tržišta. Pristup svetskim tržištima roba,
tehnologija i kapitala igrao je važnu ulogu u praktično svim ekonomskim
čudima našeg doba. Kina je poslednji i najupečatljiviji primer te
istorijske istine, svakako ne i jedini. Slična čuda su se pre Kine
odigrala u Južnoj Koreji, Tajvanu, Japanu i u nekoliko neazijskih
zemalja kao što su Čile i Mauricijus. Sve te zemlje su prihvatile
globalizaciju i od toga imale koristi.
Branitelji postojećeg ekonomskog poretka će se pozivati na te primere
kada odgovaraju kritičarima globalizacije. Zaboraviće da dodaju da su
se gotovo sve te zemlje uključile u svetsku ekonomiju kršeći
neoliberalne zapovesti. Kina je zaštitila veliki državni sektor od
globalne konkurencije, osnivajući specijalne ekonomske zone u kojima su
strane firme poslovale po drugačijim pravilima u odnosu na ostatak
zemlje. Južna Koreja i Tajvan su subvencionisali svoje izvoznike, Koreja
kroz finansijski sistem, a Tajvan poreskim olakšicama. Sve te zemlje su
na kraju eliminisale uvozne restrikcije, ali tek kada se ekonomski
razvoj zahuktao. Niko, osim Čilea pod Pinochetovom režimom 80-ih godina,
nije prihvatio neoliberalnu preporuku brzog otvaranja za uvoz roba.
Čileanski neoliberalni eksperiment je proizveo najveću ekonomsku krizu u
Južnoj Americi. Detalji se razlikuju od jedne do druge zemlje, ali u
svim pomenutim slučajevima država je imala aktivnu ulogu u
restrukturisanju privrede i zaštiti od nepredvidivih spoljašnjih
uticaja. Industrijske politike, ograničavanje protoka kapitala i
kontrola stranih valuta masovno su korišćeni, iako neoliberalizam to
zabranjuje.
S druge strane, zemlje koje su se dosledno pridržavale neoliberalnog
modela globalizacije čekala su neprijatna iznenađenja. Primer Meksika je
posebno tužan. Posle serije makroekonomskih kriza polovinom 90-ih
godina, Meksiko je prihvatio makroekonomsku ortodoksiju, liberalizovao
ekonomiju, deregulisao finansijski sistem, značajno smanjio uvozne
restrikcije i potpisao Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini
(NAFTA). Te politike su donele makroekonomsku stabilnost i značajan rast
obima spoljne trgovine i investicija. Ali ono što je najvažnije – rast
opšte stope produktivnosti i ekonomski razvoj – je izostalo.
Produktivnost u Meksiku stagnira od pokretanja reformi, a performanse
ekonomije su loše čak i prema ne tako visokim standardima Južne Amerike.
Iz perspektive zdrave ekonomske nauke takvi ishodi nisu iznenađenje.
To je još jedan pokazatelj potrebe da se ekonomske politike prilagode
specifičnim okolnostima u datoj zemlji. Ne postoji gotov projekat koji
odgovara svima.
***
Pre nego što je globalizacija ušla u fazu koju možemo opisati kao
hiperglobalizacija, pravila su bila fleksibilnija i pomenuta činjenica
se uvažavala. Kada su projektovali globalnu ekonomsku arhitekturu u
Breton Vudsu 1944. godine, Keynes i njegove kolege su međunarodnu
trgovinu i investicije videli kao sredstvo ostvarivanja ekonomskih i
društvenih ciljeva na domaćem terenu – ciljeva kao što su puna
zaposlenost i prosperitet za što veći udeo stanovništva. Međutim, od
90-ih godina globalizacija postaje sama sebi cilj. Globalne ekonomske
aranžmane sada određuje jednoumno fokusiranje na uklanjanje svih
prepreka protoku roba, kapitala i novca preko nacionalnih granica – ali
ne i radnika, iako bi ekonomska dobit tu bila najveća.
Obrtanje prioriteta evidentno je u načinu na koji trgovinski
sporazumi danas posežu preko nacionalnih granica i preoblikuju državne
institucije. Regulacija investicija, zdravstveni i bezbednosni propisi,
politike zaštite životne sredine i mehanizmi promovisanja određenih
industrija, sve to može se naći na spisku za eliminaciju, ako se oceni
da takve politike stoje na putu trgovine i investicija. Velike
međunarodne kompanije su novim propisima dobile posebne privilegije.
Porezi na dobit preduzeća se smanjuju da bi se privukli (ili zadržali)
investitori. Strane firme i investitori imaju pravo da tuže države pred
posebnim ofšor tribunalima ako promene u domaćem zakonodavstvu prete da
umanje njihovu dobit. Novi poredak je najveću štetu izazvao finansijskom
globalizacijom, koja nije donela još investicija i ekonomski rast, kao
što je obećano, već seriju bolnih lomova.
Kao što ekonomsku nauku treba spasiti od neoliberalizma,
globalizaciju treba spasiti od hiperglobalizacije. Jednu drugačiju
globalizaciju, bližu duhu Breton Vudsa, nije teško zamisliti: to bi bila
globalizacija koja uvažava raznolikost kapitalističkih modela i
omogućuje zemljama da upravljaju svojom ekonomskom sudbinom. Umesto
maksimizacije obima trgovine i stranih investicija i nametnutog
ujednačavanja uklanjanjem svih regulatornih razlika, ta globalizacija bi
se fokusirala na pravila saobraćanja kojima se regulišu odnosi između
različitih ekonomskih sistema. Ona bi otvorila prostor za kreiranje
novih politika, i u bogatim zemljama i u zemljama u razvoju – da bi prve
mogle da obnove svoje društvene ugovore kroz bolje politike
oporezivanja i uređenje tržišta rada, a druge da sprovedu
restrukturisanje potrebno za ekonomski rast. Za takvu globalizaciju su
potrebni manje militantni ekonomisti i kreatori politika, kao i mnogo
više spremnosti za eksperimentisanje.
***
Kao što nam pokazuje Petersov manifest, značenje neoliberalizma se
vremenom značajno menja, a konotacije koje upućuju na deregulaciju,
finansijalizaciju i globalizaciju postaju sve izraženije. Ali postoji
jedna nit koja povezuje sve verzije neoliberalizma – to je insistiranje
na ekonomskom rastu. Peters je 1982. pisao da je to sasvim opravdano,
jer je rast suštinski važan za sve naše društvene i političke projekte –
zajednicu, demokratiju, prosperitet. Preduzetništvo, privatne
investicije i otklanjanje prepreka koje im stoje na putu (kao što su
postojeći propisi) samo su instrumenti u službi postizanja ekonomskog
rasta. Ako bi se sličan neoliberalni manifest pisao danas, nema sumnje
da bi se u njemu našao isti zaključak.
Kritičari često ističu da se fokusiranjem na ekonomiju obezvređuju i
žrtvuju neke druge važne stvari, kao što su jednakost, društvena
inkluzija, demokratsko odlučivanje i pravda. To su politički i društveni
ciljevi koji očigledno imaju veliki značaj, u nekim kontekstima i
najveći. A oni se ne mogu uvek, pa ni najčešće, ostvariti primenom
tehnokratskih ekonomskih receptura; u tom projektu centralnu ulogu mora
imati politika.
Ipak, neoliberali su u pravu kada tvrde da je verovatnoća
ostvarivanja naših najvažnijih ideala veća kada je ekonomija jaka i
ostvaruje rast. Greše kada veruju da postoji samo jedan univerzalni
recept za poboljšanje ekonomskih performansi – njihov recept. Fatalna
greška neoliberalizma je nerazumevanje ekonomije kao takve. U tom
smislu, neoliberalizam treba odbaciti kao lošu ekonomiju.
Boston Review, 06.11.2017.
Preveo Đorđe Tomić