Promenili su se hegemoni kriteriji vrednovanja socijalne pravde.
Globalizovani i deregulisani kapitalizam nametnuo je novi odnos između
normi socijalne pravde i drugih priznatih etičkih normi. Istoričnost kod
tumačenja socijalne pravde traži suočavanje dve vremenske perspektive. U
imanentnom smislu se kriteriji pravednosti procenjuju na temelju
dominantne epohalne svesti i sa stanovišta hegemonog duha vremena.
Druga, transneuntna perspektiva na socijalnu pravdu gleda u širem
istorijskom sklopu, unutar šire istorijske celine koja pored aktuelne
realnosti uključuje i prošla stanja, ali i vizije i alternative. Kod
prve je socijalna nepravda moralni skandal (koji treba osuđivati), kod
druge se ista tiče dezintegracije društva (koje treba menjati). Rečene
razlike može pojasniti odgovor na pitanje šta nije socijalna pravda?
Nije subjektivna vrlina mudrog vladara, zakonodavca niti aktivnost
moćne ustanove koja štiti jednakost, nego je sistemski osigurana,
institucionalizovana pravna negacija materijalne nejednakosti. Nije
razborito subjektivno htenje, nego objektivno načelo društvene
integracije koje se ne iscrpljuje u pravnoj sigurnosti iako je ova njen
preduslov. Nije milosrđe, ni savest niti zaštita slabih. Nije rezultat
promenljive altruističke svesti, nego je uvek plod tvrdih odnosa moći.
Nije formalna jednakost svih građana pred sudom, ni postojana kolektivna
moralna svest, kao ni poželjna nepristrasnost i čestitost nosilaca
sudske funkcije, nego je sistemski osigurano i institucionalizovano
pravo na nezakinutu punu vrednost vlastitog rada. Zato što se kosi sa
prisvajanjem rezultata unajmljenog rada na temelju monopola na svojinu
(profit), socijalna pravda nije ravnodušna prema grupnim (klasnim i
slojnim) nejednakostima ni prema mehanizmima koji ih produbljuju. Ne
može se u celini definisati unutar srodnih pravnih pojmova (pravednost,
pravdoljubivost i pravičnost), nego pre unutar širih socijalnih teorija
koje se bave vizijom poželjnog društva. Nije njena uloga tehničkopravne
prirode (correctris legis) kakva je inače uloga pravičnosti kada
ispravlja opštost pravne formulacije i kada ublažava pozitivistički
formalizam zakona. Ne iscrpljuje se u težnji za formalnom jednakošću i
legalnom zaštitom slabije strane, nego stremi dubljim ciljevima –
materijalnoj pravdi. Nije kod socijalne pravde reč o sadržaju preporuke
da pri tumačenju zakona, kako je pisao Anri Kapitan, pravnički duh treba
ublažavati socijalnim duhom ako se želi izbeći žrtvovanje istine
logici. Rečju, nije to pravda koja zavisi od lične procene i od dobre
volje, nego je segment materijalnog prirodnog prava koje treba da bude
osigurano u najvišim zakonskim aktima. Tačnije rečeno, ova pravda ne
izvire iz formalnog, nego iz materijalnog prirodnog prava koje je jače
od svakog propisa i koje društvenu nejednakost ne žrtvuje pravnoj
sigurnosti ni neograničenom prisvajanju dobara na temelju raznih
monopola. Naprotiv, trudi se da ublaži nezasluženu nejednakost početnih
šansi u sticanju obrazovanja, zaposlenja i svojine. Nošena materijalnim
prirodnim, a ne pozitivnim pravom, socijalna pravda je u socijalno
zgusnutom 20.veku zahvaljujući drugačijim odnosima globalne moći bila
kadra da legitimno ukida legalnost svojinskih poredaka koji su
produbljivali nejednakost. Dakle, socijalna pravda nije izolovana
distributivna pravda nezavisna od odnosa u sferi proizvodnje. Nije ni
povremena socijalna pomoć, nego sistemski osigurana nezakinuta naknada
vrednosti uloženog rada. Ne nastoji da ukine nejednakosti na nivou
raspodele, nego na nivou proizvodnje koje se tiču posedovanja i
raspolaganja sredstvima za proizvodnju. U rečenom smislu je socijalna
pravda izvorna, a ne izvedena kategorija, majka svih pravdi. Ne može se
izvoditi iz pozitivnog prava i njegove proceduralne ravnopravnosti koja
osigurava pravnu sigurnost i koju štiti država, nego iz dubljeg umnog
prirodnog prava koje nije darovano nego sa kojim se rađamo. Istinska
socijalna pravda se zahteva odozdo, a ne daruje se odozgo.
Danas u teoriji prevladava nehomogena socijalnoliberalna struja od
Džona Rolsa do Jirgena Habermasa koja rešenje socijalne pravde vidi u
dobrom postupku, u valjanoj proceduri. Legitimacija konkretnih
socijalnopolitičkih normi traži se u postupku demokratskog diskursa. Na
kritici radikalnog materijalnog egalitarizma, a koji se vezuje za
socijalističke režime 20. veka, razvija se metodološki individualizam
koji pitanja pravde ograničava na prava slobode pojedinca i na njegove
životne šanse. Potiskuju se pitanja sistemske materijalne raspodele, a
socijalna pravda se sve više centrira oko jednakosti u sferi procedure.
Poistovećivanje jednakih šansi sa pravnom jednakošću (a ne
razmatranje solidarnosti ili realnih šansi za uspon nižih slojeva) jeste
granica liberalnog horizonta pravednosti. A ova verzija jednakosti
legitimiše se pre svega korektnom procedurom. Zov za pravednijom
raspodelom i za solidarnošću jeste danas apel za plemenitijom vlašću
unutar u osnovi prihvatljivog kapitalizma. Izbalansirani paket štednje
(omiljena fraza savremenog EU kapitalizma) za jedne jeste ulaganje u
jačanje sistema koji osigurava uslove maksimiranja dobiti i uvećanja
svojine, a za druge je pogoršanje uslova života u socijalnodržavno
osiguranom siromaštvu. Pomoć naddržavne EU je u osnovni kontingentna,
karitatitna i ucenjivačka.
Savremeni asimetrični odnos moći između kapitala i rada olakšava
ignorisanje socijalne pravde kao elementarnog kriterija uređenja
zajedničkog življenja. Nije socijalna pravda samo snažno načelo čiji
normativizam niko ne može osporavati, nego je i klasnoneutralna osnova
socijalnog mira i društvene integracije. Socijalnu pravdu treba
razlikovati od pojmova milosrđe i solidarnost. Ovi potonji jesu srodni,
ali ne istovetni i ne isključuju se u potpunosti nego mogu čak i
sapostojati. Razlikuju se po trajnosti osiguravanja materijalne
jednakosti a, istorijski gledano, po načinu institucionalizacije i
ideologizacije. Istorijski gledano, milosrđe je hrišćanska vrlina,
solidarnost je produkt građanskog društva konkurencije, a socijalna
pravda je nestali, ali veliki pokušaj antikapitalističkih
socijalističkih režima. Milosrdni spasavaju svoje duše, solidarni svoju
savest, a zagovornici socijalne pravde jednakost uslova rada. Danas kod
kritike nejednakosti prevladava filantropska solidarnost nad milosrđem i
socijalnom pravdom, ali to ne znači da će ova hijerarhizacija ostati
večna. Solidarnost i velikodušnost se može očekivati od drugih,
socijalnu pravednost treba zahtevati. Razum se svodi na kalkulaciju i
isplativost, um na solidarnost. Nema svojstva koje može nadoknaditi
nedostatak pravde, slažu se i neki umereni liberali. Ali se ne slažu sa
antikapitalističkim postulatom da autentični humanizam nastoji da ukine
bedu na nivou proizvodnje, dok i najplemenitija liberalna filantropija
to pokušava da ostvari tek na nivou poklona. U prvom slučaju sistem se
može menjati, u drugom samo oplemenjivati.