Razgovor vodio David Barsamian
Govorili ste o razlici između Trumpovih klovnovskih ispada,
koji dobijaju neograničen prostor u medijima, i stvarnih politika koje
on nastoji da sprovede, a koje prolaze gotovo neopaženo. Verujete li da
on ima bilo kakve koherentne političke, ekonomske ili spoljnopolitičke
ciljeve? Šta su rezultati prvih nekoliko meseci Trumpovog mandata?
Na taj način se skreće pažnja javnosti sa zaista važnih pitanja, što
je verovatno očekivano, s obzirom na kvalitete i sklonosti figure koja
je zauzela centralno mesto na pozornici i ljude koji rade iza scene. Na
jednom nivou, Trump svojim lakrdijama vezuje svu pažnju javnosti za
sebe; više nije važno čak ni kako to radi. Ko se još seća tvrdnji da su
milioni nelegalnih imigranata glasali za Hillary Clinton i tako oduzeli grandioznu pobedu „običnim ljudima“? Ili optužbi da je Obama naredio da se u Trumpovu kulu instaliraju
prislušni uređaji? Same tvrdnje koje on iznosi nisu važne. Bitno je da
se time skreće pažnja sa onoga što se zbiva u pozadini. Iza scene, van
domašaja svetlosti reflektora, tim najzagriženijih republikanaca vredno
radi na sprovođenju politika koje imaju za cilj da još više obogate
njihovo pravo biračko telo: one koji poseduju privatno bogatstvo i moć,
„gospodare čovečanstva“, da pozajmim frazu Adama Smitha.
Te politike će imati pogubne posledice za najšire slojeve
stanovništva i buduće generacije, ali oni su nevažni; republikanci o
njima ne razmišljaju. Oni već godinama rade na nametanju tih
destruktivnih politika. Paul Ryan, na primer, već dugo predlaže da se
federalna administracija praktično ukine, osim onih njenih delova koji
služe potrebama interesnih grupa koje on zastupa. Razlika je u tome što
je pravu prirodu svojih predloga u prošlosti uvijao u dosadne tabele i
brojke, da komentatori ne bi na njih obratili previše pažnje. Pošto je
sada sva pažnja javnosti vezana za poslednji Trumpov skandal, Ryanov tim
i izvršna grana vlasti mogu da rade na usvajanju zakona koji će
ograničiti prava radnika, ukinuti zaštitu potrošača i teško pogoditi
ruralne zajednice. Plan je da ugase programe zdravstvene zaštite
ukidanjem poreza kojima su ti programi finansirani, da bi tako dodatno
obogatili svoje biračko telo, i da demontiraju
Dodd-Frankov zakon kojim su bila nametnuta preko potrebna ograničenja
predatorskim finansijskim institucijama, koje su nezamislivo ojačale u
epohi neoliberalizma.
To je tek mali deo rušilačkog pohoda koji je pokrenula Republikanska
partija. Zapravo, to više i nije partija u tradicionalnom smislu te
reči. Konzervativni politički analitičari Thomas Mann i Norman Ornstein opisuju je kao „radikalni prevratnički pokret“ koji napušta područje uobičajene parlamentarne politike.
Veliki deo tog projekta sprovodi se prikriveno, na zatvorenim
sednicama, uz ograničen uvid javnosti. Neke druge republikanske politike
su otvorenije, na primer povlačenje iz Pariskog sporazuma o klimi, čime
su se Sjedinjene Države izolovale kao zemlja parija koja ne želi da se
pridruži naporima međunarodne zajednice da spreči ekološku katastrofu.
Što je još gore, rešeni su da povećaju potrošnju fosilnih goriva,
uključujući i ona najopasnija, kao i da ukinu propise o zaštiti životne
sredine i dodatno smanje ulaganja u istraživanja i razvoj alternativnih
izvora energije koji će nam uskoro biti neophodni za opstanak.
Iza tih politika stoje različiti motivi i razlozi. Jedan od razloga
je pružanje usluga njihovom povlašćenom biračkom telu. Neki drugi
razlozi nisu naročito važni „gospodarima čovečanstva“, ali su korisni za
zadržavanje delova nekada jedinstvenog glasačkog bloka, budući da se
partijska politika sada pomerila toliko udesno da samim predlozima
politika ne mogu privući glasače. Na primer, ukidanje pomoći za
planiranje porodice ne predstavlja uslugu „gospodarima“, koji bi
izdvajanje sredstava za planiranje porodice verovatno podržali. Ali
ukidanjem takvih programa osigurava se podrška evanđelističkog dela
republikanske baze – onih glasača koji nisu svesni da se tako zalažu za
veći broj neželjenih trudnoća, što će dovesti do češćeg pribegavanja
abortusima pod uslovima koji mogu biti opasni i često smrtonosni.
Sva krivica za nastalu štetu ne može se pripisati prevarantu koji
nominalno vrši vlast, pomoćnicima kojima se okružio i silama koje je
oslobodio u Kongresu. Neki od najopasnijih trendova koje donosi Trumpov
mandat nadovezuju se na inicijative pokrenute u Obaminom mandatu –
inicijative iza kojih je, ne smemo zaboraviti, stajao pritisak
republikanskog Kongresa.
O najopasnijim trendovima javnost jedva da je obaveštena. Veoma važna studija objavljena u Biltenu atomskih fizičara u martu 2017. otkriva da je program modernizacije nuklearnog arsenala koji je sproveo Obama uvećao
„ukupnu razornu moć postojećih nuklearnih projektila približno tri puta
– a to je upravo razvoj događaja kakav se može očekivati u zemlji koja
želi da razvije sposobnost da povede i dobije nuklearni rat tako što će
prvim udarom uništiti arsenal protivnika“. Kao što se ističe u analizi,
uvećani nuklearni kapaciteti ugrožavaju stratešku stabilnost od koje
zavisi opstanak čovečanstva. A zastrašujući izveštaji o katastrofama
koje su za dlaku izbegnute i neodgovorno ponašanje naših lidera u
nekoliko poslednjih godina jasno pokazuju koliko nam je opstanak
neizvestan. Taj isti program sada sprovodi Trump i to, uz pretnju
ekološke katastrofe, zasenjuje sve druge probleme – a gotovo niko ne
govori o tome jer je sva pažnja usmerena na klovna pod reflektorima.
Koliko je jasna Trumpova predstava o onome što on i njegovi pomagači
zapravo rade – ne možemo znati. Sasvim je moguće da je on autentičan u
svojim postupcima, da imamo posla sa nekompetentnim i preosetljivim
megalomanijakom čija je jedina ideologija on sam. A šta nam donosi
dominacija ekstremističkog krila republikanske organizacije? To je
sasvim očigledno.
Ima li bilo kakvih ohrabrujućih znakova promene na strani demokrata? Ili je vreme da razmislimo o trećoj partiji?
Treba da razmislimo o mnogo stvari. Najzanimljiviji deo izbora 2016.
godine bila je kampanja Berniea Sandersa koja je napustila okvire
uobičajenog obrasca utvrđenog u poslednjih 100 godina američke političke
istorije. Brojna istraživanja politikologa pokazuju da se rezultati
izbora manje-više kupuju; iznos sredstava uloženih u kampanju dobar je
indikator izgleda za pobedu, i na izborima za Kongres i na predsedničkim
izborima. To je i dobar indikator za procene kakve će biti buduće
odluke izabranih političkih predstavnika. S druge strane, najveći deo
biračkog tela – oni koji se nalaze na nižim stupnjevima dohodovne
lestvice – praktično nemaju nikakav politički uticaj, jer izabrani
predstavnici koji bi trebalo da ih zastupaju zanemaruju njihove
interese. Otuda nas ne iznenađuje što je na izborima pobedio kandidat
koji je milijarder i TV zvezda, uz značajnu podršku medija: direktnu
podršku jednog od vodećih kanala za vesti, Murdochovog Foksa i veoma
uticajnih desničarskih radio voditelja, kao i uz indirektnu, ali jednako
snažnu podršku svih vodećih medija koji su bili opčinjeni Trumpovim
lakrdijama i prihodima od reklama koji su porasli upravo zahvaljujući
Trumpu.
Sandersova kampanja, s druge strane, napravila je zaokret u odnosu na
taj model. Sanders je bio gotovo nepoznat. Praktično nije imao podršku
vodećih finansijera, mediji su ga ignorisali ili mu se podsmevali i još
se predstavljao kao „socijalista“, što je ovde reč koja izaziva užas.
Uprkos svemu, on je najpopularnija politička figura u zemlji, i to ubedljivo.
Uspeh Sandersove kampanje je pokazao da postoje opcije koje se mogu
iskoristiti čak i unutar okoštalog dvopartijskog sistema, uprkos brojnim
institucionalnim barijerama koje onemogućuju izlazak iz njega. U
Obaminim mandatima, Demokratska partija se praktično raspala na lokalnom
i državnom nivou. Ta partija je odavno digla ruke od radničke klase,
pre svega u ono doba kada je Clinton svojim trgovinskim i fiskalnim
politikama oslabio proizvodni sektor u Sjedinjenim Državama, koji je
nekada obezbeđivao relativno stabilne poslove.
Nema nestašice novih predloga za vođenje progresivnih politika. Program koji je razvio Robert Pollin u knjizi Ozelenjavanje globalne ekonomije nudi pristup koji obećava. Gar Alperovitz u svojim radovima
posvećenim izgradnji autentične demokratije zasnovane na radničkom
samoupravljanju nudi još jedan zanimljiv predlog. Praktična primena
takvih pristupa i povezanih ideja javlja se u mnoštvu različitih oblika.
Neki od pokreta koji su nastali kao produžetak Sandersove kampanje
aktivno rade na korišćenju tih novih mogućnosti.
Takođe, postojeći dvopartijski okvir, mada ima dugu istoriju, nije
uklesan u kamenu. Nije tajna da su tradicionalne političke institucije u
industrijskim demokratijama poslednjih godina ugrožene naletom nečega
što se naziva „populizmom“. Taj termin se koristi prilično neodređeno da
bi se opisao talas nezadovoljstva, besa i prezira prema institucijama
koje su bile na čelu neoliberalne ofanzive, što je dovelo do stagnacije
za većinu i spektakularne koncentracije bogatstva u rukama malobrojnih.
Erozija funkcionalne demokratije je prirodna posledica koncentracije
ekonomske moći, koja na dobro poznate načine prerasta u političku moć,
ali ovde su važni i neki dublji razlozi i opšta načela. Vladajuća
doktrina nas uči da se oduzimanjem nadležnosti za donošenje odluka od
javnog sektora i prenošenjem tih nadležnosti na „tržište“ osigurava
najefikasnija zaštita ličnih sloboda, ali stvarnost je drugačija. Javnim
institucijama na koje glasači u funkcionalnim demokratijama imaju
izvestan uticaj oduzete su nadležnosti i prenete na male privatne
tiranije – korporacije koje dominiraju današnjom ekonomijom – na koje
glasači nemaju baš nikakav uticaj. Demokratija se još direktnije suzbija
u Evropi: tamo je donošenje ključnih odluka prepušteno trima
institucijama – Međunarodnom monetarnom fondu, Evropskoj centralnoj
banci i Evropskoj komisiji – čiji predstavnici ne izlaze na izbore, a
račune polažu bankama i kreditorima iz severnih zemalja, a ne biračima.
Takve politike imaju za cilj da razgrade društvo, u skladu sa čuvenim
diktumom Margaret Thatcher kojim je ona opisala svoje viđenje sveta –
ili tačnije, svet kakav želi da stvori: svet u kojem više ne postoji
društvo, već samo pojedinci. Margaret Thatcher je tako nesvesno
parafrazirala Marxov ogorčeni sud o represiji u Francuskoj koja je
francusko društvo pretvorila
u „vreću krompira“, u amorfnu i nepovezanu masu u kojoj ništa ne
funkcioniše. Pravi tiranin u današnje vreme nije autokratski vladar –
bar ne na zapadu – već koncentracija privatne moći.
Kolaps centrističkih vladajućih institucija bio je očigledan na
poslednjim izborima, u Francuskoj polovinom 2017. i u SAD nekoliko
meseci ranije, gde su dvojica kandidata koji su uspeli da mobilišu
široke mase bili Sanders i Trump. Trump nije dugo skrivao koliko je
njegov „populizam“ lažan, budući da je odmah zaštitio najštetnije
elemente starog establišmenta. Ti procesi mogu dovesti do raspada
rigidnog američkog sistema jednopartijske vladavine biznisa u kojoj se u
vršenju vlasti smenjuju dve frakcije koje se bore za podršku istog
dominantnog biračkog bloka. To bi moglo otvoriti prostor za nastanak
jedne istinski „narodne partije“, čiji je birački blok stvarno biračko
telo zemlje, sa načelima i vrednostima koje zavređuju poštovanje.
Prva Trumpova poseta stranoj zemlji bila je poseta Saudijskoj
Arabiji. Kako to tumačite i kakav je značaj te posete za politike na
Bliskom istoku? Šta mislite o Trumpovim oštrim istupima protiv Irana?
Saudijska Arabija je zemlja u kojoj se Trump oseća kao kod kuće:
brutalna diktatura, represija (najpoznatiji su primeri kršenja prava
žena, ali krše se i mnoga druga prava), vodeći proizvođač nafte (sada tu
poziciju preuzimaju SAD), zemlja ogromnog bogatstva. Rezultat te posete
je najavljena prodaja velikih količina oružja – čemu se Trumpovi
„gospodari“ naravno raduju – a tu su i neka druga, manje izvesna
obećanja. Jedan od rezultata je to što su Trumpovi saudijski prijatelji
dobili zeleno svetlo da pojačaju sramnu ofanzivu u Jemenu i disciplinuju
Katar koji pokazuje za nijansu previše nezavisnosti za ukus saudijskih
gospodara. Iran je takođe važan faktor. Katar deli ležišta prirodnog
gasa sa Iranom i sa tom zemljom razvija trgovinske i kulturne odnose,
što se ne dopada Saudijskoj Arabiji i njenim duboko reakcionarnim
saveznicima.
Američki lideri i medijski komentatori već dugo prikazuju Iran kao
izuzetno opasnu, možda i najopasniju zemlju na planeti. To seže daleko u
prošlost. U doktrinarnom smislu, Iran je dvostruko opasan: ta zemlja
podržava terorizam, a njen nuklearni program predstavlja egzistencijalnu
pretnju za Izrael, ako ne i za čitav svet. Iran je toliko opasan da je
Obama morao da postavi napredni sistem protivvazdušne odbrane uz rusku
granicu da bi Evropu zaštitio od iranskog nuklearnog oružja – koje čak i
ne postoji – a koje bi iranski lideri u svakom slučaju upotrebili
jedino ako ih obuzme želja da zauzvrat istog trenutak budu pretvoreni u
prah i pepeo.
To je doktrinarni pogled. U stvarnom svetu, podrška koju Iran pruža
teroristima svodi se na podršku Hezbolahu, organizaciji čiji je najveći
zločin to što stoji na putu još jednoj razornoj invaziji Izraela na
Liban, i Hamasu, koji je odneo pobedu na slobodnim izborima u pojasu
Gaze – što je prestup koji je odmah izazvao oštre sankcije i naveo
administraciju SAD da razmotri mogućnost državnog udara. Istina je, i
jedna i druga pomenuta organizacija mogu se optužiti za terorističke
napade, ali to se ne može porediti sa ulogom Saudijske Arabije u
izgradnji i održavanju mreža radikalnih islamističkih džihadista.
Što se tiče iranskog nuklearnog programa, američke obaveštajne službe
su potvrdile ono što svako može i sam pretpostaviti: ako uopšte
postoji, onda je to deo iranske strategije odvraćanja. Tu je i retko
pominjana činjenica da bi se sve brige vezane za iransko oružje za
masovno uništavanje mogle rešiti ako bismo prihvatili poziv Irana da
Bliski istok postane zona bez oružja za masovno uništavanje. Proglašenje
takve zone snažno podržavaju arapske zemlje i najveći deo ostatka
sveta, a blokiraju ga pre svih Sjedinjene Države, da bi zaštitile
izraelsko oružje za masovno uništenje.
Pošto se doktrinarno tumačenje problema raspada čim ga pobliže
ispitamo, ostaje nam zadatak da otkrijemo šta su stvarni razlozi
neprijateljstva SAD prema Iranu. Neke mogućnosti se nameću same od sebe.
Sjedinjene Države i Izrael ne mogu da tolerišu nezavisnu silu u regionu
za koji veruju da im pripada i da u njemu imaju sva prava. Iran koji
ima na raspolaganju opciju nuklearnog odvraćanja neprihvatljiv je ovim
otpadničkim državama koje žele da na Bliskom istoku rade sve što požele.
Ali to nije sve. Iranu nikada nije oprošteno svrgavanje diktatora koga
je Vašington instalirao u državnom udaru 1953, kojim je razoren
parlamentarni režim u Iranu, kao ni ideja da on ima pravo da raspolaže
sopstvenim prirodnim resursima. Svet je previše složen za
pojednostavljena tumačenja, ali rekao bih da je to suština problema.
Treba se podsetiti i na to da u proteklih šest decenija Vašington
neprekidno napada Iran. Posle državnog udara 1953, Amerika je podržala
diktatora koga je organizacija Amnesty International optuživala za
najteža kršenja osnovnih ljudskih prava. Ubrzo po njegovom svrgavanju
usledila je invazija iz Sadamovog Iraka uz podršku SAD. U sukobu su
poginule stotine hiljada Iranaca, a mnogi su ubijeni hemijskim oružjem.
Reaganova podrška njegovom savezniku Sadamu bila je takva da kada je
Irak napao američki brod USS Stark, na kojem je poginulo 37 američkih
mornara, jedina rekacija je bio blagi ukor. Reagan je takođe pokušao da
Iranu pripiše odgovornost za užasne Sadamove napade hemijskim oružjem na
iračke Kurde.
Konačno, Sjedinjene Države su i direktno intervenisale u ratu između
Irana i Iraka, što je dovelo do kapitulacije Irana. Posle toga je George
H. W. Bush pozvao
iračke nuklearne inženjere u Sjedinjene Države na obuku za proizvodnju
najsavremenijeg nuklearnog oružja, što je izuzetno velika pretnja za
Iran, da ne govorim o drugim implikacijama. I naravno, Vašington je
inicijator oštrih sankcija protiv Irana koje traju do danas.
Ponavljanjem optužbi na račun Irana Trump se pridružio najvećim i
najrepresivnijim diktatorima. Igrom slučaja, za vreme njegove
bliskoistočne turneje u Iranu su održani izbori – koji bi, koliko god da
su manjkavi, bili nezamislivi u zemlji njegovih saudijskih domaćina.
Saudijska Arabija je istovremeno rasadnik radikalnog islamizma koji
truje čitav region. Ali neprijateljstvo SAD prema Iranu seže u prošlost
mnogo dalje od Trumpa i uključuje i one ljude u Trumpovoj administraciji
koji se inače smatraju „odraslim osobama“ u njegovom kabinetu, kao što
je James „Besni Pas“ Mattis, sekretar za odbranu. Ovaj animozitet ima
dugu istoriju.
Šta nam možete reći o strateškim aspektima odnosa sa Korejom?
Šta se može preduzeti da se ovaj sve izraženiji sukob stavi pod
kontrolu?
Koreja je problem još od kraja Drugog svetskog rata, kada su nade u
ujedinjenje zemlje bile blokirane intervencijama velikih sila, za šta
SAD snose najveću odgovornost. Severnokorejska diktatura je verovatno
najbrutalnija i najrepresivnija diktatura u današnjem svetu, ali
evidentno je da tamo pokušavaju i donekle uspevaju da ostvare ekonomski
razvoj, uprkos opterećenju koje predstavlja ogroman vojni kompleks. Taj
kompleks uključuje, između ostalog, sve veći arsenal nuklearnog oružja i
projektila, što predstavlja pretnju za region, a na duži rok i za
zemlje izvan regiona. Ipak, primarna funkcija tog asrenala je
odvraćanje. Malo je verovatno da će severnokorejski režim odustati od
nuklearnog oružja dokle god je suočen sa pretnjom uništenja.
Obaveštavaju nas da je veliki izazov sa kojim se svet danas suočava
iznalaženje načina da se Severna Koreja primora da zamrzne svoj
nuklearni i raketni program. Moguće opcije su uvođenje dodatnih
sankcija, pojačavanje informatičkog rata, zastrašivanje, instaliranje
protivraketnog sistema THAAD (Terminal High Altitude Area Defense), što
Kina vidi kao pretnju sopstvenim interesima, pa čak i direktan napad na
Severnu Koreju – što bi, podrazumeva se, dovelo do odgovora korišćenjem
nagomilane artiljerije i razaranja Seula i Južne Koreje čak i bez
korišćenja nuklearnog oružja.
Ali postoji još jedna opcija, koja se uglavnom zanemaruje: mogli
bismo jednostavno da prihvatimo ponudu Severne Koreje da učini upravo
ono što od nje tražimo. Naime, Kina i Severna Koreja su već predložile
da Severna Koreja zamrzne svoj nuklearni i raketni program. Ali taj
predlog je u Vašingtonu odmah odbačen, isto kao pre dve godine, jer
podrazumeva i protivuslugu: a to je obustavljanje pretećih vojnih vežbi
koje Sjedinjene Države izvode na granicama Severne Koreje, uključujući
simulirane nuklearne napade bombarderima B-52.
Predlog Kine i Severne Koreje je prilično razuman: stanovnici Severne Koreje se sećaju da su bili doslovno sravnjeni
sa zemljom američkim bombama; mnogi se sećaju i da su američke snage
bombardovale velike brane kad im je ponestalo drugih meta. U američkim
vojnim časopisima iz onog vremena publikovani su ushićeni prikazi
uzbudljivog spektakla ogromnih poplava koje su uništile useve pirinča
od kojih zavisi opstanak „Azijata“. To treba pročitati, to je važan deo
istorijskog sećanja.
Ponuda zamrzavanja severnokorejskog programa nuklearnog i raketnog
naoružanja u zamenu za obustavljanje provokativnih akcija na granicama
Severne Koreje mogla bi biti dobra osnova za buduće pregovore koji bi
značajno umanjili nuklearnu pretnju i možda okončali severnokorejsku
krizu. Uprkos brojnim zapaljivim komentarima, imamo razloga da verujemo
da bi takvi pregovori bili uspešni. A ipak, iako se severnokorejski
nuklearni program svuda opisuje kao najveća pretnja sa kojom se trenutno
suočavamo, predlog Kine i Severne Koreje je za Vašington neprihvatljiv i
američki komentatori ga jednoglasno odbacuju. To je još jedno poglavlje
u sramnoj i tužnoj istoriji opredeljivanja za silu i onda kada su
moguća miroljubiva rešenja.
Izbori u Južnoj Koreji 2017. mogu doneti zračak nade. Izgleda da novoizabrani predsednik Mun Džae In želi da promeni
politiku oštre konfrontacije svog prethodnika. On se zalaže za
ispitivanje diplomatskih opcija i preduzimanje koraka za pomirenje, što
je svakako napredak u odnosu na besne pretnje i mahanje pesnicom, što
može voditi u pravu katastrofu.
U prošlosti ste izražavali zabrinutost za Evropsku uniju. Šta
mislite da će se dogoditi kada oslabe veze Evrope sa Amerikom i
Britanijom?
Evropska unija pati od nekoliko fundamentalnih problema. Prvi problem
je jedinstvena valuta bez političke unije. U opticaju je nekoliko
solidnih ideja o tome kako bi se moglo sačuvati ono što je u uniji dobro
i promeniti ono što je loše. Pristup koji obećava je Varoufakisova
inicijativa DiEM25.
Britanija je često bila surogat Sjedinjenih Država u evropskoj
politici. Brexit bi mogao podstaći Evropu da pokuša da se izbori za
nezavisniju ulogu u međunarodnim odnosima, a Trumpove politike koje nas
sve više izoluju od sveta će ubrzati taj proces. Dok on glasno preti i
maše velikom batinom, Kina bi mogla preuzeti vodeću ulogu u kreiranju
globalnih energetskih politika, šireći svoj uticaj dalje na zapad, pa
konačno i na samu Evropu, zahvaljujući Šangajskoj organizaciji za
saradnju i Novom svilenom putu.
Mogućnost da Evropa postane nezavisna „treća sila“ zabrinjava
američke stratege još od kraja Drugog svetskog rata. Već dugo su u
opticaju ideje kao što je degolistički koncept Evrope od Atlantika do
Urala, ili, kasnije, Gorbačovljeva vizija jedinstvene Evrope od Brisela
do Vladivostoka.
Šta god da se dogodi, Nemačka će sigurno zadržati dominantnu poziciju
u evropskim poslovima. Neobično je videti nemačku kancelarku, Angelu
Merkel kako svom američkom kolegi drži predavanja o ljudskim pravima i
preuzima inicijativu, bar nakratko, u rešavanju problema izbeglica dok
ostatak Evropa prolazi kroz duboku moralnu krizu. S druge strane,
insistiranjem na politikama štednje i paranoičnim strahom od inflacije,
kao i politikama podsticanja izvoza ograničavanjem domaće potrošnje,
Nemačka zanemaruje evropske ekonomske probleme i naročito tešku
situaciju perifernih ekonomija. Ipak, u najboljem scenariju, koji nije
nezamisliv, Evropa bi zahvaljujući nemačkom uticaju mogla postati
pozitivna sila na svetskoj sceni.
Šta mislite o sukobu između Trumpove administracije i obaveštajne zajednice u Sjedinjenim Državama? Da li verujete u „duboku državu“?
Birokratija zadužena za nacionalnu bezbednost je veoma snažna u
Americi od Drugog svetskog rata. Analitičari koji se bave nacionalnom
bezbednošću bili su zapanjeni mnogim Trumpovim ispadima. Njihovu
zabrinutost dele i veoma kredibilni eksperti koji podešavaju vreme na
Satu sudnjeg dana, a kazaljke su postavili
na dva i po minuta do ponoći čim je Trump stupio na dužnost. Nismo bili
bliže katastrofi od 1953. godine kada su SAD i Sovjetski Savez
testirali termonuklearno oružje. Ali ne vidim znakove da bismo mogli
otići dalje od toga, da je na delu nekakva zavera „duboke države“.
Na kraju, dok čekamo vaš 89. rođendan, moram da vas pitam da li imate neki recept za dugovečnost?
Imam. Recept je jednostavan. Ako ste na biciklu i ne želite da padnete, morate uvek ići napred – i to brzo.
Ovo je intervju iz knjige
„Globalno nezadovoljstvo: razgovori o rastućim pretnjama demokratiji /
Global discontents: Conversations on the rising threats to democracy“,
zbirke razgovora koju će Noam Chomsky i David Barsamian objaviti u
decembru 2017. David Barsamian je nagrađivani autor i urednik radijskog
programa Alternative Radio. Pored 10 knjiga koje su priredili on i Noam
Chomsky, objavio je i knjige sa autorima kao što su Tariq Ali, Howard
Zinn, Edward Said, Arundhati Roy i Richard Wolff. Živi u Bolderu,
Kolorado.
TomDispatch, 03.10.2017.
Preveo Đorđe Tomić