Prikaz knjiga: 1. „The great regression / Velika regresija”, ur. Heinrich Geiselberger, Polity; 2. „The end of Europe: Dictators, demagogues, and the coming dark age / Kraj Evrope: diktatori, demagozi i dolazak mračnog doba”, James Kirchick, Yale University Press; 3. „After Europe / Posle Evrope”, Ivan Krastev, University of Pennsylvania Press; 4. „Slippery slope: Brexit and Europe’s troubled future / Začarani krug: brexit i problem evropske budućnosti”, Giles Merritt, Oxford University Press; 5. „Russia and the western far right: Tango noir / Rusija i radikalna desnica na zapadu: crni tango”, Anton Shekhovtsov, Routledge; 6. „In defence of Europe: Can the European project be saved? / U odbranu Evrope: da li evropski projekat može biti spasen?”, Loukas Tsoukalis, Oxford University Press
Davne 2013, u poslednjem zatišju pred buru, tadašnji predsednik
Evropske komisije Jose Manuel Barroso najavio je novi projekat. Bilo je
to pre izbegličke krize, pre ruske invazije na Ukrajinu, pre brexita,
pre terorističkih napada u Parizu, Briselu, Londonu i Barseloni. Kao i
mnogi drugi ljudi, Barroso je bio svestan problema u Evropskoj uniji:
njeni lideri su nedodirivi tehnokrati, a njenim institucijama se ne
veruje. Kod mnogih Evropljana kriza evra je izazvala gnev i ogorčenost.
Takođe se činilo da mladi Evropljani više ne razumeju svrhu Unije.
Barosso je onda izneo sledeći predlog:
„Verujem da je na početku 21. veka neophodno da nastavimo priču o
Evropi, pre svega za nove generacije koja se ne identifikuju sa
evropskim narativom. Kao i knjiga, ta priča se ne može završiti posle
nekoliko prvih stranica, koliko god one bile lepe. Treba nastaviti sa
ispisivanjem knjige sadašnjosti i budućnosti. Zato nam je potreban novi
narativ o Evropi.”
I tako je lansiran „novi narativ o Evropi”, kulturni projekat koji je
izgledao impresivno na papiru. Umetnici, pisci i naučnici sa čitavog
kontinenta potpisali su deklaraciju: „U svetlu aktuelnih globalnih
trendova, potrebno je reafirmisati vrednosti ljudskog dostojanstva i
demokratije”. Mnogi su priložili eseje za novu knjigu, Duh i telo Evrope: novi narativ.
Širom Evrope vođene su debate o novom narativu: u Milanu, Varšavi,
Berlinu i Briselu. Članovi Evropske komisije (iz svake zemlje članice po
jedan) organizovali su „građanske dijaloge“. Napravljena je veb
stranica „Novi narativ“ tako da i mladi Evropljani mogu da se uključe u
raspravu.
Cilj je bio da se izgradi jak osećaj federalnog evropskog identiteta.
Anglosaksonci na to mogu da se smeju, ali mnoge moderne evropske države
stvorene su upravo takvim kampanjama sprovođenim odozgo naniže – setimo
se ujedinjenja Italije ili Nemačke u 19. veku ili obnove Poljske posle
Prvog svetskog rata. Barrosov projekat je uključivao neke od elemenata
takvih popularnih narodnih pokreta: tu su bili podrška intelektualaca i
umetnika, konzistentna ideja i inspirativan koncept.
***
S tom razlikom, naravno, što ovaj pokret nije bio ni najmanje
popularan. Pisci i umetnici su se prepirali oko deklaracije. Knjiga Duh i telo Evrope
je ubrzo zaboravljena. Na debate niko nije obratio pažnju. Veb stranica
još postoji, ali na njoj se već dugo ništa ne događa. Ni u jednoj od
šest knjiga na koje ćemo se ovde osvrnuti, a sve su ih pisali eksperti
za evropsku politiku, novi narativ se čak i ne pominje. Giles Merritt,
autor knjige Začarani krug: brexit i problem evropske budućnosti,
napisao je poglavlje pod naslovom „Potraga za ’velikom strategijom“…
ili čak novim narativom“, ali u njemu nema ni pomena Barrosove
inicijative.
A ipak, na različite načine i iz različitih razloga, svih šest autora
tvrdi da je novi narativ, novi evropski politički projekat ili
institucionalna revolucija upravo ono što je Evropi potrebno. Jasno je
zašto. Kontinent je opterećen krizama koje nijedna evropska zemlja ne
može rešiti sama: priliv miliona migranata, uspon terorizma, širenje
međunarodne korupcije, neravnoteže koje je proizvela jedinstvena valuta,
visoke stope nezaposlenosti mladih u nekim evropskim zemljama, izazovi
ruskog revanšizma.
U isto vreme Evropa, kao i američke države pre donošenja Ustava 1789,
još ne raspolaže političkim mehanizmima koji mogu osigurati zajednička
rešenja za bilo koji od tih problema. Jedinstvena evropska spoljna i
odbrambena politika i dalje je samo san; zajedničke spoljne granice je
sve teže održati; jedinstvena ekonomska politika još je daleko. Umesto
toga, politike kontinenta određene su unilateralnim odlukama najvećih
zemalja, što izaziva otpor manjih. Alternativa je da se ne donose
nikakve odluke, ali to bi onda izazvalo gnev čitavog kontinenta.
Ništa od toga nije velika novost. Kao što Heinrich Geiselberger konstatuje u uvodu Velike regresije,
zbornika od 15 eseja, svi elementi problema u kojima se Evropa danas
nalazi mogli su se predvideti, pa su čak i blagovremeno najavljeni, ne
2013, nego još 90-ih godina 20. veka, u doba velikog optimizma u pogledu
evropske budućnosti i budućnosti globalne ekonomije: „Svi rizici
globalizacije na koje je tada upozoravano danas su postali naša
stvarnost“. U to vreme još je tinjala nada da će evropske i međunarodne
institucije uspeti da približe ljude jedne drugima i da će to na neki
način voditi do rešenja. Očekivalo se da će članstvo u EU, NATO i
desetinama manjih organizacija zaduženih za sve, od regulacije tržišta
lekova do promovisanja kulture, dovesti do postepene integracije
kontinenta. Mnogi su se čak nadali da će jednoga dana uslediti
integracija Rusije i Severne Afrike u Evropu. Ali to se nije dogodilo.
Uprkos svemu, u poslednje dve decenije nije izgrađen kolektivni evropski
identitet, da ne govorim o zapadnom ili „kosmopolitskom“ kolektivnom
identitetu, koji bi mogao formulisati jedinstven politički odgovor na
bilo koji od aktuelnih problema.
Čitajući tekuću literaturu o Evropi nije teško shvatiti zašto je to
tako. Kao što umetnici, pisci i naučnici koji su dobili zadatak da
proizvedu novi narativ nisu uspeli da se slože kojim putem treba poći,
to ne polazi za rukom ni autorima ovih šest knjiga. Treba naglasiti da
iako dolaze iz različitih zemalja – Amerike, Britanije, Grčke, Ukrajine,
Nemačke, Bugarske – uzroci njihovih neslaganja nisu u tome, već se pre
radi o razlikama u temperamentu, ideologiji, pa i eshatologiji. U
krajnjoj instanci, ono oko čega ne mogu da se slože je cilj: kuda Evropa
ide, šta treba da postane i šta možemo preduzeti da tamo stignemo.
***
Ipak, za većinu autora iz zbornika Velika regresija može se
reći da polaze sa istog stanovišta. Geiselberger precizira da je kriza
kojom se knjiga bavi pre svega „neoliberalna“ kriza, po njegovom
mišljenju uzrokovana vladajućom ekonomskom filozofijom u poslednje tri
decenije, filozofijom koju nisu promovisali samo Ronald Reagan i
Margaret Thatcher, već su je prihvatili i Tony Blair, Bill Clinton i
Međunarodni monetarni fond. Neki od izloženih argumenata su dobro
poznati i često se čuju ne samo na levici, nego i na desnici i u centru
političkog spektra. Finansijska tržišta su postala previše moćna, a
sindikati preslabi. Globalizacija je bila dobra za bogate na zapadu, ali
ne i za siromašne. Deregulacija je donela neočekivana neprijatna
iznenađenja.
Ako se ima u vidu reputacija koju EU uživa kod britanskih i američkih
konzervativaca, koji je vide kao instituciju zadojenu levičarskim
idejama, neki čitaoci će biti iznenađeni otkrićem da nekoliko autora iz
zbornika Velika regresija smatra da je EU, urpkos razvijenim
funkcijama redistribucije i podršci socijalnoj državi blagostanja, jedan
od uzročnika neoliberalne krize. Robert Misik na primer tvrdi da EU sa
svojim uniformnim propisima i zakonima o konkurenciji „praktično
sprečava implementaciju ideja levice“. Pošto je to stav koji zastupa i
Jeremy Corbyn, lider britanskih laburista, u pitanju je mišljenje koje
se mora uzeti u obzir (da su laburisti imali proevropskog, a ne
evroskeptičnog lidera, možda Britanija ne bi izašla iz evropskih
institucija).
Problem je u tome što nije jasno kako bi tačno izgledala ta
alternativna, levičarska Evropa. Treba li članicama jedinstvenog
evropskog tržišta dozvoliti da ponovo nacionalizuju pojedine industrije?
Ili banke? Takve ideje u prošlosti nisu dale dobre rezultate, pa je
pitanje zašto bi ovoga puta bilo drugačije. Iznenađujuće pragmatično,
Slavoj Žižek predlaže „levu alternativu“ sadašnjem režimu međunarodne
trgovine u obliku „programa novih i drugačijih međunarodnih sporazuma –
sporazuma kojima bi se uspostavila kontrola nad bankama, nametnulo
poštovanje ekoloških standarda, osigurala prava radnika, zdravstvene
usluge, zaštita seksualnih i etničkih manjina i tako dalje“. Pošto je
deo toga već uključen u postojeće globalne trgovinske sporazume, ovaj
predlog nije naročito revolucionaran, ali bar nudi konkretnu ideju koja
se može zajednički implementirati, ako za to bude volje.
Ipak, čak ni autori zastupljeni u Velikoj regresiji ne mogu
da se saglase o uzrocima problema sa kojima se suočavamo. Ivan Krastev,
na primer, ne pokazuje mnogo interesovanja za vlasništvo nad sredstvima
za proizvodnju, ali ga veoma zanimaju problemi migracije, imigracije i
„majoritarnih“ političkih impulsa koje ti problemi uzrokuju. U eseju u Velikoj regresiji i u svojoj kratkoj knjizi Posle Evrope,
Krastev tvrdi da talas izbeglica koji je zapljusnuo Evropu u mnogim
njenim državama izaziva ne samo ekonomsku nesigurnost i pojačani rasizam
već i neku vrstu „demografske panike“. Za građane njegove zemlje,
Bugarske, „dolazak migranata je bila najava njihovog izlaska iz
istorije, a popularni argument da su Evropi sa njenim sve vremešnijim
stanovništvom imigranti neophodni samo dodatno jača osećaj
egzistencijalne melanholije… Da li će za stotinu godina iko čitati
poeziju na bugarskom?“
Krastev takođe smatra da plaćamo visoku psihološku cenu za porozne
granice unutar Evrope, što je inače jedno od najvećih postignuća
Evropske unije. Obrazovanima prija to što mogu da putuju, žive i rade
širom kontinenta. Ali oni koji ne mogu ili ne žele da žive u
inostranstvu postaju sumnjičavi prema onima koji to čine: „Oni se
osećaju udobno u svojim etničkim državama i ne veruju onima čije je srce
u Parizu ili Londonu, novac u Njujorku ili na Kipru, dok lojalnost
poklanjaju Briselu“. Ruralno-urbana podela koje je tako očevidna u
Americi dobija dodatnu dimenziju u Evropi, gde se ljudi u manjim mestima
i selima često okreću protiv Evropske unije, dok je stanovnici velikih
gradova podržavaju. Ne treba zaboraviti da prilikom glasanja na
referendumu u Britaniji nije bila važna samo podela na bogate i
siromašne, već i podela na urbane i ruralne glasove. Veliki broj
dobrostojećih Engleza iz provincije glasao je protiv Evropske unije i
stranog uticaja.
***
Neželjene posledice takvih strepnji mogu biti opasne. U pokušaju da
odgovore na taj izazov, veruje Krastev, etničke i političke većine u
više zemalja počele su da se i same ponašaju kao ugrožene manjine.
Tvrdeći da su im potrebne vanredne mere da bi sačuvale vlast i
„zaštitile naciju“ od spoljnih pretnji i stranih uticaja, neliberalni
lideri u Poljskoj i Mađarskoj su pokušali, prvi sa manje, a drugi sa
više uspeha, da sudove i medije stave pod svoju kontrolu.
Ali promovisanje interesa „pravih Poljaka“ ili „pravih Mađara“ na
račun interesa navodno nelojalnih kosmopolitskih elita nije specijalitet
osoben samo za istočne Evropljane. Da je pobedila na predsedničkim
izborima u Francuskoj, nema sumnje da bi Marine Le Pen, liderka
francuskog Nacionalnog fronta koja je na izborima 2016. osvojila drugo
mesto, pokušala da na isti način zaštiti „prave Francuze“ – i naravno
Donald Trump bi da učini isto za „prave Amerikance“. U svom najgorem
izdanju, zagovornici brexita zvuče kao britanski nacionalisti više nego
kao zagovornici slobodne trgovine kakvima se predstavljaju.
Kao i ostali autori u zborniku, Krastev je oprezan kada treba
ponuditi rešenja i zadovoljava se iznošenjem enigmatičnog zapažanja da
su integraciji kontinenta uvek više doprinosile evropske krize nego
njene institucije. I James Kirchick u Kraju Evrope nudi mračnu
utehu: „Ima mnogo argumenata u prilog evropskoj integraciji, a verovatno
je najjači onaj da je alternativa mnogo, mnogo gora“. Kirchick, kao i
Krastev, veruje da se najdublji problemi Evrope ne tiču toliko ekonomije
koliko psihologije i kulture. Ali on te probleme formuliše drugačije.
Ono od čega Kirchuck strahuje je „gubitak vere u univerzalnu,
humanističku vrednost nečega što bi se moglo opisati kao evropska
ideja“.
Na populističkoj desnici on primećuje onaj isti prezir za zakone i
demokratske norme koji je uočio Krastev. U poglavlju o Mađarskoj opširno
citira poznati govor u pohvalu „neliberalnoj demokratiji“ mađarskog
premijera Viktora Orbana u kome on kritikuje „podele“ koje demokratija
prirodno izaziva i zalaže se za izgradnju „velike vladajuće partije,
centralnog polja sile koje je u stanju da artikuliše važna nacionalna
pitanja… bez neprestanog sukobljavanja.“
Ali Kirchick vidi i opasnosti koje prete od ideološki rigidne levice
koja umanjuje probleme izazvane talasom imigracije, uključujući i pošast
islamskog terorizma i negde i rastuću stopu kriminala. On osporava
„organičeni politički diskurs koji pristojnim ljudima govori ne samo to
da jasno vidljivi društveni fenomeni zapravo ne postoje, nego i da je
svaki pokušaj izražavanja zabrinutosti povodom takvih navodno
nepostojećih problema izraz njihovog rasizma“. Na istom tragu, on
strahuje da će se čitava debata o imigraciji pretvoriti u partijski duel
između istinski rasističke radikalne desnice i „multikulturalne“ levice
koja nije u stanju da odgovori na legitimne (ili nelegitimne) zahteve
javnosti u pogledu bezbednosti.
Kirchick primećuje da su takve podele proračunato produbljene
delovanjem jedne spoljašnje sile: Putinove Rusije, koja je sada
proglasila EU, uz SAD, za svog najvažnijeg neprijatelja. Rusiji se
Evropska unija ne dopada jer malim evropskim zemljama daje veću moć u
pregovorima sa Moskvom – Evropska unija, na primer, može sprečiti
stvaranje ruskog monopola na snabdevanje istočnoevropskih zemalja gasom.
Rusija takođe ne voli EU zato što ona nudi jasnu ideološku alternativu
korumpiranoj oligarhiji. Ukrajinci koji su 2014. demonstrirali protiv
promoskovske vlade mahali su zastavama EU jer su verovali da ta zastava
garantuje vladavinu prava, suzbijanje korupcije, demokratiju i slobodu
govora. S druge strane, Putin, čija su najgora noćna mora slične
demonstracije u Rusiji, počeo je da Evropi energično podržava političare
i političke partije sa ekstremne levice i ekstremne desnice, da bi
iznutra podrio evropski projekat.
***
To je tema koja nas uvodi na područje specijalizacije Antona
Šekovcova koji je godinama pratio i dokumentovao ruske odnose sa
evropskom radikalnom desnicom. U knjizi Rusija i radikalna desnica na Zapadu: crni tango
Šekovcov iznosi istorijsku pozadinu tog odnosa, vraćajući se u prošlost
do sovjetske ere. On tvrdi da su od ruske invazije na Ukrajinu 2014.
Kremlj i grupe koje su mu lojalne „dramatično pojačale aktivne mere i
druge subverzivne radnje na zapadu“. U neko drugo doba, takva podrška ne
bi bila naročito važna. Ali zbog ekonomskih potresa i pometnje izazvane
talasom migracije ekstremizmi svih vrsta već su bili u porastu širom
Evrope, baš u trenutku kada je Rusija počela da ulaže značajna sredstva u
pružanje podrške ekstremistima.
Ta podrška se ispoljava u više oblika, od otvorenog i priznatog
ruskog finansiranja predsedničke kampanje Marine Le Pen do prikrivenijih
pokušaja da se manipuliše mišljenjem javnosti uz pomoć hakera, trolova i
botova. Takve tehnike, prvo testirane u Evropi, primenjene su i tokom
američkih izbora 2016. U više evropskih zemalja, uključujući Italiju i
Nemačku, Rusija je izvršila veliki uticaj na političku scenu
uspostavljanjem ekonomskih odnosa sa moćnim kompanijama i kupujući
usluge uticajnih političara, uključujući bivšeg nemačkog kancelara
Gerhard Schroedera. Ali ni ovde Šekovcovljev cilj nije da ponudi rešenja
već samo da izloži elemente problema koje malo ljudi zaista razume.
Za ponude mogućih rešenja i predloge politika čitaoci se moraju
okrenuti knjigama Gilesa Merritta i Loukasa Tsoukalisa, autora koji su
bliski Briselu i ističu se pragmatizmom i fokusiranjem na konkretne
politike, zbog čega su i malo teži za čitanje. Oni se koncentrišu na EU
kao instituciju i nude precizne liste preporuka. Merritt predlaže,
između ostalog, program modernizacije infrastrukture na nivou čitave EU,
povećanje budžeta zajednice i aktivnije mere centralne banke. Tsoukalis
želi politike koje će doprineti društvenoj koheziji, kao što je
evropski sistem pomoći za nezaposlene. Obojica, kao i mnogi drugi,
zahtevaju reformu demokratskih institucija Evropske unije. O predloženim
promenama u organizaciji Evropskog parlamenta raspravlja se već
godinama, uključujući i promenu njegovog sastava, tako da se uključe
članovi nacionalnih parlamenata, ili biranje kandidata na
multinacionalnom nivou. Dosad su svi takvi pokušaji propadali.
Obojica takođe žele, opet kao i mnogi drugi, robusniju spoljnu
politiku EU, spoljnu politiku kojom bi Evropa dobila glas na svetskoj
sceni koji odgovara njenoj veličini i ekonomskoj snazi. Zaista, moglo bi
se tvrditi da je neuspeh Evrope u razvoju spoljne politike izvor mnogih
od njenih problema. Evropa koja bi mogla da se suprotstavi Rusiji ne bi
tako lako podlegla ruskim dezinformacijama. Evropa koja je sposobna da
okonča građanske ratove u Libiji i Siriji, umesto što se pretvara da se
tamo ništa ne događa, ne bi bila suočena sa izbegličkom krizom ovakvih
razmera.
***
Nevolja sa svim ovim idejama je u tome što se zaustavljaju upravo
tamo gde problem koji sam opisala na početku počinje: da bi
izdejstvovala reformu parlamenta, konačno izgradila evropsku armiju,
osigurala podršku za veći budžet ili centralnu banku, Evropi su prvo
potrebne institucije kojima su njeni stanovnici lojalni i koje
doživljavaju kao svoje. Da bi se malim evropskim zemljama ulilo dovoljno
samopouzdanja koje im je potrebno za napredak u globalizovanom svetu;
da bi se podstakao dovoljan rast koji će omogućiti udoban život ljudi u
ruralnim delovima Bugarske i Španije; da bi se izgradila politika
kontrole granica koja će učiniti da se ljudi osećaju bezbednim; da bi se
zemlje južne Evrope ubedile da ozbiljno shvate rusku pretnju, a zemlje
istočne Evrope da ozbiljno shvate izbegličku krizu – za sve to potrebna
je politička energija koja na evropskom nivou izgleda uvek nedostaje – a
u mnogim evropskim zemljama je nema dovoljno čak ni na nacionalnom.
Kirchick želi „obnovu jakog liberalnog centra“. Tsoukalis piše da je
„Evropi potrebna korenita promena, jedna od onih velikih inicijativa
koje se ponekad javljaju u istoriji i uspevaju da temeljno promene
čitavu scenu“. Merritt smatra da „treba ubediti javnost da moramo
preispitati naša udobna i široko prihvaćena uverenja o privilegovanom
mestu Evrope u svetu“ i početi da se odlučnije borimo da se čuje i naš
glas. Ukratko, Evropi je potrebna nova priča.
Naravno, moguće je da nas takva „korenita promena“ čeka već iza prvog
ugla. Većina ovih knjiga objavljena je pre poslednjeg kruga evropskih
izbora, pa neke od njih zvuče preuranjeno i preterano defetistički.
Negativne reakcije na brexit i rašireno zgražanje nad predsednikom
Trumpom već su umanjili podršku za antievropsku radikalnu desnicu u
Austriji i Holandiji. Neočekivani trijumf Emmanuela Macrona, koji je
sama inkarnacija „jakog liberalnog centra“ na izborima u jednoj od
najvažnijih evropskih zemalja pokrenuo je talas spekulacija. Da li se
negde kriju i čekaju nas neki novi Macroni, možda u Poljskoj ili
Italiji, koji mogu ponoviti njegov uspeh?
Pobeda Angele Merkel u Nemačkoj takođe će promeniti francusko-nemačke
odnose i stare klišeje zameniti nečim novim i dinamičnim. Mada se
razlikuju po karakteru i poreklu – njihove zajedničke fotografije
izgledaju kao prikaz alegorijske scene „Mladost susreće Iskustvo“. I
Merkel i Macron su duboko posvećeni Evropskoj uniji i političkom centru,
a možda čak – bilo je i takvih nagoveštaja – i značajnim reformama.
Razmatrana je ideja o evropskom ministru finansija koji bi mogao početi
da koordinira ekonomsku politiku kontinenta na smislen način; pominju se
i evropske oružane snage. Ako to zaista učine, Merkel i Macron će
pokretanjem tako velikih reformi sve svoje uloge položiti na
pretpostavku koja još nije testirana u praksi, a to je uverenje da ono
što se ljudima zaista ne dopada u sadašnjoj Evropi nije to što ona
uzurpira moć nacionalnih država, već to što izgleda kao da sama ne
poseduje nikakvu moć.
Šta ako nas Merkel i Macron razočaraju? Jedan evropski diplomata je
uporedio Ameriku i Evropu sa Zapadnim i Istočnim rimskim carstvom. Zapad
je implodirao posle serije ludih cezara, uz mnogo drame i nasilja;
vizantijski istok, birokratski organizovan, zamrznut u vremenu, krut i
predvidiv, opstao je i potrajao još mnogo vekova. To možda nije
najoptimističniji scenario za Evropu, ali je bar delimično utešan.
The New York Review of Books, 12.10.2017.
Preveo Đorđe Tomić