Ivan Čolović, poznati pisac, etnolog i politički antropolog u
intervjuu za BUKU govori o Kosovskom boju kao najvećem srpskom mitu,
nacionalizmu i kultu nacije, deklaracijama za spas srpstva i regionalnim
politikama.
Prije samo nekoliko dana Čolović
se okitio i nagradom “Mirko Kovač” za knjigu eseja “Smrt na Kosovu
polju – Istorija kosovskog mita”, u kojoj se bavi sjećanjima na Kosovsku bitku kroz njenu ideološku
i političku interpretaciju, zbog čega smo ovaj naš razgovor započeli upravo ovom
temom.
Gospodine Čolović, koliko je Kosovska bitka danas prisutna u političkom
i društvenom životu u Srbiji, ali i Republici Srpskoj i kakva je ideološka
interpretacija ove bitke danas?
Kad je reč o pozivanjima na
Kosovsku bitku danas primećujem dve tendencije. S jedne strane, u klerikalnim i
nacionalističkim krugovima u Srbiji i Republici Srpskoj učestalo je pozivanje na takozvani “kosovski zavet”. Ovaj
termin nacionalisti radije upotrebljavaju nego termin “kosovski mit”. Obnovljen
je i intenziviran govor o Kosovu i kosovskom zavetu kao tranzistorijskoj osnovi,
biću, supstanci srpske nacije. Bez kosovskog zaveta srpska nacija navodno ne bi
postojala. Zato, kako je nedavno objasnio jedan srpski zvaničnik, “vidovdanski
zavet mora biti zavet svakog Srbina”. Ništa novo. O zavetnoj kosovskoj vertikali slušamo ovde bar
poslednjih trideset godina.
S druge strane, danas su upadljivi pokušaji vlasti u Srbiji da kosovski zavet, to jest
kosovski mit, izmiri sa potrebom da sebe predstavi, naročito u očima posmatrača na Zapadu, kao modernu
političku snagu koja je raskrstila sa mitovima i okrenula se evropskoj
“agendi”. Tako je, na primer, u nedavno objavljenoj Strategiji kulturnog
razvoja Srbije od 2017. do 2027. godine, za kosovski zavet nađeno evropolitički
korektno mesto. On je tu naveden kao herojska dimenzija srpske kulture, ona
koja “duhovno pretpostavlja
materijalnom”. Ali to je samo jedna među drugim dimenzijama srpske
kulture koje su izdvojili autori ove Strategije, a koji ima ukupno sedam. One
čine jedan blago rečeno neobičan spisak dimenzija: slovenska, vizantijska, starobalkanska, herojska,
prosvećeno-evropska, demokratska, kontaktna. Kosovski zavet, stoji u tekstu
Strateije, treba da “obezbeđuje samoočuvanje društva pred egzistencijalnim i
identitetskim izazovima”.
Postavlja se pitanje zašto uloga
očuvanja srpskog društva nije pripisana prosvećeno-evropskoj ili demokratskoj
dimenziji srpske kulture. Verovatno zato što autori ove Strategije ipak ne
veruju da su prosvećenost i demokratija sposobne za tako nešto važno i da se
srpsko društvo može sačuvati samo oslanjenjem na mitove, to jest na kosovski
mit. Istina, on je ovde samo jedna
dimenzija srpske kulture, ali kad se vidi koja je funkcija toj dimenziji
pripisana nema sumnje da je ona i najvažnija, u svakom slučaju važnija od
evropske prosvećenosti, demokratije i drugih lepih ali ne i egzistenciojalno i
identitetskih važnih stvari.
Koje su to najveće ideološke poruke utkane u mitsku priču o Kosovu do
kojih ste uspjeli da dođete tokom rada na ovoj knjizi?
Poruke koje su pratile evokacije
Kosovske bitke bile su u ideološkom pogedu
vrlo različite, što je bilo uslovljeno promenama istorijskog i
političkog konteksta u toku više od šesto godina, počev od prvih, najranijih sećanja na ovu bitku, u
kultnim spisima o knezu Lazaru, do danas. Ključne istorijske promene koje se se
odrazile u načinu viđenja Kosovske bitke
bile su kraj fedualnog poretka i pojava nacija. Pre nego što su postali
predstavnici svojih nacija, Lazar i Murat, kao i Muratov ubica Miloš, bili su ideološki istomišljenici, zastupali
su vrednosti svog plemićskog staleža, ubijajali jedni druge u borbi za vlast i
teritorije, ali s razumevanjem i uvažavanjem. U stvari kosovski mit u savemenom
značenju nastaje sa pojavom nacija na Balkanu, dakle, krajem XVIII i početkom
XIX veka. Ali i posle toga ono što su
razne verzije priče o Kosovu poručivale daleko je od toga da bude podudarno,
jednosmerno. U svakom slučaju, poruke kosovskog mita ne mogu se svesti na jedan zavet, na jedno opredeljenje,
jedno zaveštanje, kako to nacionalisti tvrde. Postoji kontinuitet proizvodnje
poruka izvedenih iz sećanja na Kosvsku bitku, ali ne i kontinuitet njihovog
značenja.
Zašto je baš taj mit toliko neupitan među Srbima i zašto je on toliko
primamljiv političkim akterima?
Za mit kao vrstu naracije karakteristično je da je neupitan, da ne
dozvoljava sumnju i raspravu. A to je i
glavni razlog što je on političarima primamljiv, to jest za njih koristan, jer
ako se političar predstavi kao legitiman čuvar priča koje su neupitne, koje je
tradicija osveštala, za koje se veruje da od njihovog očuvanja zavisi opstanak
zajednice, onda on ne mora da se mnogo trudi o ostalim, profanim, banalnim
problemima sa kojima se zajednica suočava.
Zašto Kosovo, a ne neka
druga tema, druga bitka ?
Nema sumnje da je u vreme kad je u našim krajevima počeo proces
konstruisanja nacije i nacionalne države
– za šta je bilo potrebno, kao i u
slučajevima stvaranja drugih nacija,
naći oslonac u srednjevekobnoj prošlosti – građa najpogodnija za tu ulogu
bila ona koja se odnosila na Kosovsku bitku.
Mnogo je tema o kojima bi mogli dalje da razgovaramo, ali pokušaću da
budemo aktuelni. Predsjednik Srbije je napokon došao u Sarajevo gdje su ga
dočekali njegovi domaćini iz tročlanog Predsjedništva. Poslate su poruke
prijateljstva i suživota. Ipak, mi svakih godinu, dvije slušamo ovakve poruke,
ali se na kraju svi vrate u svoje okruženje i nastave po starom. U čemu je
štos? Zašto samo dan nakon tih “istorijskih” sastanaka više nikog
nije briga za prethodno izrečeno?
Zato što se tobože istorijski
događaji proizvode takoreći svakodnevno, pa se razlika između svakodnevnih i
istorijskih događaja izgubila. U izveštajima o Vučićevoj poseti Sarajevu, ja
vidim i primere drugačije retoričke strategije, želju da se publika u našim
zemljama uveri da je ta poseta imala
konkretne efekte i da su se sagovornici, uz zaklinjanje na mir i
prijateljstvo i duge “istorisjke” izjave,
bavili i neki konkretnim, životnim problemima. Pominju se dve milijarde
nekih para, ako sam dobro razumeo, to bi trebalo da bude iznos planirane
ekonomske razmene. Ali još jasnije mi o potrebi da se pokaže da Vučić i njegov
domaćin Zvizdić ne ostaju na frazama svedoči to što su oni na konferenciji za
novinare, posle Vučićeve posete, pominjali i takve stvari kao što su “fitosanitarne
i veterinarske mere” (Vučić), ili “priznanje meritornih laboratorijskih nalaza”
(Zvizdić). Nisu te detalje ostavili
nadležnim ministarstvima i službama. Smem li da priznam da ja ne znam šta su to
fitosanitarne mere. A
što i da znam, kad ima ko će to znati, moj predsednik.
Zanimljivo je da na ovim prostorima vlast se dobija preko nacionalizma,
a i nacionalizmom se zadržava. Ko god je pokušao da se odmakne od nacionalizma
ostao je i bez vlasti. Ipak, vi ste jednom rekli da je nacionalizam ideologija
elite i da je on u izvornom obliku daleko od naroda. Zašto se onda toliko dobro
prima u narodu i zašto je baš nacionalizam glavno oruđe naših političara?
To je jedno od najvažnijih
pitanja u vezi sa nacionalizmom. Različito se na njega odgovara. Meni su bliska
tumačenja nacionalizma kao neke vrste sekularne, profane religije nastale putem
sakralizacije političke nacije nazvane nacijom. Kad se nacionalizam tako
posmatra, njegov uspeh je uspeh elita koje su izgradile sistem verovanja,
obreda, ceremonija u čijem središtu je kult nacije, i nametnule taj sistem
preko škole, vojske, kulture, sporta. U tome su važnu ulogu imale crkve koje su
svoje relikvije i druge resurse stavile
u službu kulta nacije.
Legitimitet da to rade ove elite
su našle i danas nalaze u teoriji ili, tačnije, u mitu, da su one narod, njegov mali ali najsvesniji
deo, i da imaju bogomdanu misiju da narod upoznaju sa onim što on jeste a čega
većinom nije svestan. To samospoznavanje se pre svega obavlja na simboličkom,
ceremonijalnom planu, “liturgisjki”, “saborno”. Nacioanalistička elita u stvari
i ne očekuje da narod racionalno sebe shvati, štaviše one koje preporučuju tu
vrstu spoznaje ova elita proglašava neprijateljima svog naroda, petom kolonom,
samomrscima, autošovinistima i tome slično.
Kada govorimo o nacionalizmima u regionu, zbog čega srpski
nacionalizam, koji svoje korijene traži i pronalazi u Srbiji, skoro uvijek
dobije zamah i postane eksplozivan na području izvan nje, u Bosni i Hercegovini
najviše?
Od kad je osnovana srpska
nacionalna država, srpski nacionalizam se hrani slikom stvarnih ili izmišljenih
stradanja srpskog naroda izvan Srbije. I, razume se, idejom da će ta stradanja prestati samo onda kada se si Srbi
budu našli u granicama jedne države. U skladu s tim, Srbi izvan Srbije
podsticani su da se distanciraju od vlasti država u kojima su živeli, a ako
mogu i da se otvoreno protiv njih pobune. Takvu politika u vreme postojanja
Osmanskog carstva i Austrougarske monarhije bila je legitimna, imala je podršku
demokratskih evropskih država i evropske javnosti. Njen najvredniji rezultat
bilo je stvaranje Jugoslavije. Ali, u
naše, postjugoslovensko vreme politika koja podstiče na pobunu Srbe u susednim
međunarodno priznatim državama s ciljem da se svi nađu u jednoj državi nema
demokratski legitimitet, nema emancipatorski kapacitet, nema podršku
demokratske javnosti. Ali očigledno je da, uprkos tome, takva politika
omogućava nacionalistima da sačuvaju vlast.
Trenutno na djelu imamo još
jednu priču o zaštiti nacionalnih interesa, to je stvaranje
nove deklaracije o djelovanju za opstanak Srba koju bi donosili Vučić i Dodik.
Koliko se
takvi dokumenti o nacionalnim interesima vode mitovima i nacionalnim nabojem, a
koliko stvarnim potrebama i stanjem na terenu?
Videćemo šta će u toj deklracioji
pisati. U najavi tog dokumenta za mene je najinteresantniji tajming. Naime,
rečeno je da to neće biti deklaracija o nekom partikularnom pitanju, nego o
onom koje bi trebalo da je najvažnije od svih, o samom opstanku naroda i
nacije. Takvo alarmantno pitanje se
postavlja samo kad je opstanak ozbiljno ugrožen i kad treba nešto hitno
preduzeti da se nacija spase od
propasti. Međutim, vidim da je planirano da deklaracija o ovom egzistencijalnom
pitanju bude doneta tek krajem ove godine, da zatim bude napravljen plan
akcija, posle čega će biti potražena za to potrebna sredstva, pa će se tek onda
pristupiti sprovođenju mera za spas srpskog naroda i nacije.
Dakle, stvar može da potraje i
nekoliko godina. Da ne bude
kasno? Ipak, nema mesta panici. Srpski narod zaista ima dosta ozbiljnih
razloga da se zabrine za svoj opstanak, ali ne zbog toga što će donošenje deklaracije i mera o njegovom spasavanju
potrajati. Jasno je da pravi cilj ove
deklaracije, odnosno priče o joj – jer deklaracije možda neće ni biti – nije
spasavanmje naroda nego spasavanje Vučićeve i Dodikove vlasti. Izgleda da ova
dvojica osećaju da im je vlast ugrožena i, kako političari njihove vrste često
rade, šire strah da je u stvari ugrožen narod.
Kako je moguće, ako znamo koliko loše žive građani u zemljema Zapadnog
Balkana, da politika ‘nacionalnog spasa’ još uvijek ima primat nad
antinacionalnom i demokratsko-lijevom politikom?
Građani u našim državama možda i nisu toliko zagrejani za ono što vi tačno
nazivate politikom nacionalnog spasa. Mislim da bi mnogi od njih s više
entuzijazma prihvatili drugačiju politiku, drugačije političare, drugačije
političke programme. Ali ljudi vide da su nacionalisti svuda pobedili, da su
oni najjači, da su se na vlast vratili i oni za koje se mislilo da su ih
demokratske promene definitivno uklonile s političke scene. Takođe, oni vide da
i neki političari s levice prihvataju saradnju s nacionalističkim strankama.
Dakle, na vidiku nema ozbiljnih, jakih, obećavajućih političkih
alternativa. Nadu da bi se one mogle oformiti nudi civilno društvo, niz
građanskih inicijativa, kulturnih praksi, medija koji pokazuju ono što sam
rekao, da politika nacionalnog spasa možda ima manje pristalica nego što se misli.
Ovo je prilika da pohvalim vaš portal, jer Buka je već više godina jedan od
najvažnijih postjugoslovenskih regionalnih medija, važan prostor slobodne
kritičke misli. A pohvaliću i sebe kao saradnika Buke, jer ovo nije prvi
razgovor sa mnom koji će se pojavitio na vašem portalu.
RAZGOVARAO MILOVAN MATIĆ