Ako se ne varam, izraz „neliberalna demokratija“ prvi je upotrebio
Fareed Zakaria. Viktor Orban, mađarski premijer, jedan od uzornih mladih
istočnoevropskih reformatora i liberala iz 90-ih godina 20. veka, koji
je ubrzo okrenuo drugi list, danas s ponosom koristi iste reči da opiše
svoj režim u Mađarskoj. U poslednje vreme termin je stekao veliku
popularnost kao opis i objašnjenje režima poput Erdoğanovog u Turskoj
ili Putinovog u Rusiji. Možda se i Venecuela može svrstati u istu
kategoriju.
Korišćenje termina „neliberalna demokratija“ implicira da je određeni
sistem demokratski utoliko što postoje slobodni izbori, manje ili više
slobodni ili bar raznoliki mediji, sloboda okupljanja i tako dalje, ali
su „vrednosti“ koje režim zastupa neliberalne. Erdoğan veruje da islamu
treba dati prednost u odnosu na ljudska prava u obliku u kojem ih je
ustanovilo prosvetiteljstvo, Orban veruje u „hrišćansku civlizaciju“,
Putin u „rusku duhovnost“, a Maduro u „bolivarsku revoluciju“.
„Neliberalnost“ takođe implicira mogućnost majorizacije i oduzimanja
određenih „neotuđivih“ prava prostom većinom glasova. U ekstremnim
oblicima to znači da većina može odlučiti da uskrati neka prava manjini,
na primer slobodu govora.
Verujem da takva definicija prenaglašava vrednosnu
komponentu u pomenutim režimima. Sama suština ili željeni cilj tih
kvazidemokratskih režima je višepartijski sistem u kojem pobeđuje samo
jedna partija. Rusija je najviše uznapredovala u razvoju „izbornog
inženjeringa“, pa u ovoj zemlji naizgled postoji demokratija, više
partija i tako dalje, ali jedino važno pravilo igre je da pobedu može
odneti samo jedna partija, dok se ostalima, u zavisnosti od
„kooperativnosti“ i bliskosti sa „partijom vlasti“, manje ili više
dopušta da se uključe u podelu plena.
Upravo taj momenat „podele plena“ je ključna odlika ovih režima.
Suprotno verovanju nekih analitičara, njihovi lideri zapravo ne
zastupaju „vrednosti“ koje su suprotne zapadnim liberalnim vrednostima.
Umesto toga, verujem da je skup vrednosti koje ovi režimi nude kreiran
samo zato da bi se biračima pružio utisak da su dali glas za neki
prepoznatljivo „nacionalni“, „domaćinski“, „nekosmopolitski“ politički
program, dok je stvarni cilj partije na vlasti očuvanje kontrole nad
državnim aparatom da bi partija mogla da nastavi da krade, bilo direktno
(preplaćenim javnim radovima ili kroz državna preduzeća) ili indirektno
(korumpiranjem privatnog sektora i sastavljanjem zakona i propisa po
meri onih koji ponude najviše).
Partija na vlasti zapravo formira sistem organizovane krađe. Da bi
opstala i napredovala, ona je prinuđena da se pretvara da brani određene
„vrednosti“, dok je njen glavni zadatak da osigura finansijsku korist
onima koji je podržavaju. To je klijentelistički sistem od vrha do dna.
Funkcije koje obavlja partija na vlasti veoma su slične funkcijama koje
je obavljao Mobutuov režim u Zairu (što je sjajno opisala Michala Wrong uknjizi
„In the footsteps of Mr. Kurtz“). Lideri na vrhu (Erdoğan i njegov sin,
Putin, Rothenberg i ostali oligarsi, itd) uzimaju za sebe veliki deo
kolača, kao i Mobutu, ali njihova primarna funkcija je da arbitriraju u
deobi novca između različitih interesnih frakcija. Ako pročitate knjigu
Michale Wrong o Zairu videćete da je Mobutu bio na vrhu piramide, ali to
nikako ne znači da je imao neograničenu kontrolu apsolutnog diktatora.
Da bi sačuvao poziciju moći morao je da obezbedi podršku različitih
grupa koje se bore za novac. Upravo tako i Putin opstaje na vlasti: ne
kao staljinistički diktator, već kao neophodni sudija čiji bi iznenadni
odlazak sa scene srušio sistem i ostavio ga u rasulu dok se ne pojavi
novi opšteprihvaćeni arbitar, možda tek posle građanskog rata.
Koliko je za razumevanje ovakvih režima važna upravo ta osobena
struktura vlasti kombinovana sa klijentelizmom, a ne navodno
suprotstavljanje „liberalnim“ vrednostima, shvatio sam tokom letošnjeg
boravka u Crnoj Gori. Već 30 godina Crnom Gorom vlada jedan čovek. Kao i
Putin, promenio je više pozicija sa kojih je vršio vlast: predsednik
partije, premijer, predsednik države. Takođe, njegova vladavina je u
izvesnom smislu usklađena sa zapadnim liberalnim „vrednostima“ u oblasti
zaštite prava gej populacije, životne sredine, liberalizacije propisa
itd. On je Crnu Goru doveo na prag priključenja Evropskoj uniji i
izborio se za ulazak zemlje u NATO. Ali struktura njegove vladavine
nimalo se ne razlikuje od Putinove: u pitanju je kontrola vlasti da bi
se kralo i delilo sa onima koji nas podržavaju (uz deo za sebe i
najbližu kliku, naravno).
Da bi opstao, takav sistem mora redovno da pobeđuje na izborima, ako
je moguće zauvek. Ben Ali i Mubarak su organizovali nešto slično u
Tunisu i Egiptu, ali su na kraju srušeni. Đukanović, Lukašenko, Erdoğan,
Putin i Orban se još dobro drže. I tu Rusija prednjači. Da bi se
osigurala pobeda koriste se sva sredstva: državnim uposlenicima se toplo
„preporučuje“ da glasaju za „pravog“ kandidata ili „pravu“ partiju,
glasačima se dele mobilni telefoni da snime za koga su glasali, a ako su
glasali za „pravog“ kandidata, telefon mogu da zadrže kao poklon (ista
tehnika se koristi u Crnoj Gori više od 10 godina), glasovi se direktno
kupuju ili se u izborne kutije ubacuju lažni listići i stvara se zabuna.
Direktna krađa izbora falsifikovanjem rezultata brojanja ostaje kao
krajnje rešenje za slučaj nužde. U Rusiji je takvu krađu teško ili
nemoguće izvesti u velikim gradovima, ali je izvodljiva u manjim mestima
i udaljenim regionima gde broj glasova za „pravog“ kandidata dostiže i
90 odsto ili više.
Verujem da grešimo kada takve režime posmatramo kao suštinski
različite od zapadnih liberalnih režima. Oni samo dodatno naglašavaju
određene aspekte koji postoje i u „naprednim“ demokratijama: u oba
sistema državni propisi i zakoni se mogu kupovati, ali se u „novim“
režimima to radi otvorenije i bezočnije. Izgledi da se u Rusiji pojavi
istinski nezavisna druga partija ravni su izgledima da u Americi zaživi
treća. Samo je u Rusiji i sličnim režimima zanemarivanje volje glasača
otišlo korak dalje. Tu imamo pojačane, često groteskno, loše strane
demokratije i gotovo potpunu eliminaciju dobrih.
Ali ključna osobenost svih ovih novih režima je to što sistem višepartijske kleptokratije dozvoljava pobedu samo jedne partije.
globalinequality, 22.07.2017.
Preveo Đorđe Tomić