Istoričari koji su istraživali istorijske izvore o Kosovskoj bici,
počev od Ilariona Ruvarca i Ljubomira Kovačevića, osnivača kritičke
istoriografije u Srbiji, pa do Sime Ćirkovića, koji je izvore o ovoj
bici istraživao poslednjih decenija 20. veka, utvrdili su da pouzdanih
izvora ima malo, odnosno da je kritička provera pouzdanosti dokumenata o
Kosovskoj bici dovela do toga da je naše pouzdano znanje o njoj sve
manje. “Mi danas o bici znamo manje od naših prethodnika”, piše
Ćirković, “ali ono što znamo provereno je i neuporedivo je pouzdanije”
(Ćirković 1990: 116). To provereno znanje svodi se na nekoliko podataka:
da se bitka odigrala 15. juna 1389. godine, da su se u njoj sukobili
hrišćanska vojska na čelu sa srpskim knezom Lazarom Hrebeljanovićem
(1329-1389), i osmanlijski borci koje je predvodio sultan Murat I
(1326-1389), da su se na strani hrišćana borili Lazarov zet Vuk
Branković (oko 1345-1397) i jedan odred vojnika iz Bosne pod komandom
Vlatka Vukovića, koga je na Kosovo poslao bosanski kralj Tvrtko I
(1338-1391), i da su u bici poginuli i Lazar i Murat.
Sećanja na Kosovsku bitku pre pojave nacionalizma
Za razliku od Ruvarca – koji je tvrdio da ozbiljan istoričar iz polja
svog interesovanja treba da isključi sve što nije proverljiv istorijski
izvor, pa tako, ako piše o Kosovu, ne treba da obraća pažnju na
“narodno i pučko pričanje… na pesme i priče i po tim pesmama i pričama
udešene pripovesti” – savremeni istraživači Kosovske bitke znaju da je
upoznavanje sa pesmama i pričama o ovoj bici takođe njihov posao. ”Ono
što su ljudi mislili, verovali, govorili”, upozorio je svoje kolege Sima
Ćirković, “deo je njihove socijalne realnosti i mi to ne smemo
odbacivati i onda kada iz naše perspektive znamo da ne odgovara podacima
iz izvora” (Ćirković 1990: 113). U stvari, i pre ovih Ćirkovićevih
reči, sećanja na Kosovo, kao skup folklornih, književnih, crkvenih i
drugih dokumenata o Kosovskoj bici, bila su predmet naučnog istraživanja
koje se nije ograničavalo na traganje za onim što nesumnjivo odgovara
istorijskoj istini. Već je Stojan Novaković tražio da se posveti pažnja
pričama i legendama o Kosovskoj bici, i da se one posmatraju i tumače u
okviru vremena u kome su nastale (Novaković 1906: 8). Idući tim putem,
neki istraživači su u folkloru i drugim dokumentima u kojima je sačuvano
sećanje na Kosovsku bitku i njene junake našli tragove arhajskih,
odnosno paganskih verovanja i mitova. O kosovskom mitu u tom smislu
pisali su, između ostalih, Natko Nodilo, Veselin Čajkanović, Vojin
Matić, Aleksandar Loma i Miodrag Popović. Popović je u knjizi Vidovdan i
časni krst sukob između Lazarovih zetova Miloša Obilića i Vuka
Brankovića, opisan u narodnoj pesmi Kneževa večera, protumačio kao sukob
između stare, paganske vere i hrišćanstva. U skladu s tim, on je
pitanje “ko je vera, a ko je nevera” – koje se u teksu pesme razume kao
dilema o tome koji će od dvojice Lazarevih zetova izdati Srbe na Kosovu –
protumačio kao pitanje o tome koja je vera prava: paganska koju oličava
Obilić ili hrišćanska koju simbolizuju Lazar i Vuk Branković (Popović
2007: 127).
Miodrag Popović je, takođe, primetio da se u drugoj polovini 19. veka
pojavljuju dokumenti, folklorni, književni, publicistički, u kojima se
sećanje na Kosovo odvaja od autentičnog kosovskog mita i postaje
“vidovdanski mit”, mit u službi osvajanja i osvete. U autentičnom
kosovskom mitu, piše on, “Vidovdan je bio dan junačkog ogledanja,
pobede, trijumfa nad zlom. U novom kultu, nastalom pod pritiskom
političko-ekonomskih imperativa srpskog građanstva, prodiranja na jug i
osvajanja Kosova, Vidovdan je pre svega simbol krvave, bespoštedne
osvete nad svim što je tursko, muslimansko uopšte”. To je, kaže Popović,
pseudo mit, “estetička i humanistička degradacija kosovskog mita”
(Isto: 167-168). Međutim, drugi savremeni istraživači naracije o
Kosovskoj bici, oslanjajući se na nove uvide u prirodu političkog
imaginarijuma i simboličke resurse političke moći, do kojih su došli
neki naučnici (kao što su Benedikt Anderson, Žak Lakan, Kornelijus
Kastorijadis, Antnoni Smit, ili Alaida Asman), misle da udaljavanje od
paganskih verovanja nije dovoljan razlog da se nekim naracijama o Kosovu
uskrati status i ime mita.
I moja istraživanja istorije sećanja na Kosovsku bitku (Čolović
2016), dovela su me do zaključka da se početkom 19. veka pojavljuju
dokumenti koji svedoče o postepenom formiranju nove mitske naracije o
ovoj bici i njenim junacima, u čijem središtu je kult naroda, svečano
kazivanje o njegovoj borbi za nacionalnu slobodu i nacionalnu državu.
Novost nije bila u tome što je sećanje na Kosovo sada bilo u službi
legitimisanja političkih ciljeva i afirmacije jedne ideologije, jer je
to sećanje od samog početka, to jest od prvih dokumenata koja to sećanje
sadrže, imalo političke i ideološke funkcije. Nema sumnje da su takvu
funkciju imali i kultni spisi o knezu Lazaru, nastali u prvim godinama
posle Kosovske bitke, kad je kneginja Milica pridobila patrijarha Danila
III za ideju da se njen muž, knez Lazar, koji je poginuo u toj bici,
proglasi za sveca, što je njoj bilo potrebno da bi ojačala svoj položaj u
uticajnoj srpskoj crkvi, kao i svoju poziciju u odnosu na druge
ambiciozne oblasne gospodare koji su, kao i sama Milica, bili spremni da
kao osmanlijski vazali vladaju na teritoriji kojom je pre Kosovske
bitke upravljao Lazar. Danilovo “Slovo pohvalno knezu Lazaru” i drugi
slični spisi nastali 90-ih godina 14. veka pod njegovom kontrolom,
istovremeno su gradili lik Lazara kao sveca mučenika i lik njegove
hrabre udovice, koja uz božju pomoć uspeva da pobedi sve svoje
neprijatelje, uspostavi mir i vrati zemlji kojom upravlja “raniju njenu
lepotu” (Pavlović, D. i Marinković, R.: 51). Ovde je sećanje na Kosovsku
bitku dalo povoda da se Lazar uzdigne u rang sveca, ali je možda još
važnije bilo da se istaknu vladarske sposobnosti i zasluge svečeve žene,
regentkinje Milice.
Sve do početka 19. veka, u dokumentima koji sadrže sećanje na Kosovo –
u tekstovima grčkih i osmanlijskih hroničara, zapadnih putopisaca, u
zapisima narodnih pesmama o Kosovskom boju, u rukopisima iz 18. veka,
kakvi su Priča o boju kosovskom i Tronoški rodoslov – primetno je da se
postupci učesnika Kosovske bitke procenjuju prema manje-više istim
merilima vrednosti, merilima feudalnog društva, gde se posebno cene
lojalnost i vernost vladaru, pobožnost, čast i slava, kao staleške
vrline, one koje krase vlastelina, plemića i viteza. Zahvaljujući tome, u
ovim tekstovima se na Kosovu sukobljene strane odlično međusobno
razumeju i njihovi junaci na obe strane uživaju ugled u skladu sa tim
koliko se drže viteškog reda i etosa. Njihove etničke i verske razlike
su ovde u drugom planu.
Na primer, jedan od motiva koji se javlja u mnogim od ovih tekstova,
motiv razgovora između na smrt ranjenog sultana Murata i kneza Lazara i
Miloša Obilića, zarobljenih i dovedenih pred sultana da on odluči o tome
kako će biti pogubljeni i sahranjeni, ima istu ideološku poentu,
afirmaciju feudalnog poretka i hijerarhije. U tom razgovoru Murat, bez
obzira na to što će umreti od rane koju mu je Obilić zadao, hvali
njegovu hrabrost i vernost Lazaru, izjavljuje da bi ga – da mu se život
ne bliži kraju – rado video u svojoj službi, i prihvata, kao opravdanu i
u skladu s protokolom viteške sahrane, njegovu molbu da bude sahranjen
ispod Lazarevih nogu, a ne pored Murata, kako je sultan najpre naredio.
Ova diskusija o protokolu feudalnih vlastelina dostojne sahrane trojice
kosovskih junaka prvi put se javlja početkom 15. veka u spisu jednog
anonimnog Firentinca pod naslovom Cronica volgare (Hronika na narodnom
jeziku), zatim u Janičarevim uspomenama Konstantina Mihailovića iz
Ostrovice, objavljenih krajem 15. veka u Poljskoj, u bugarštici “Kad je
poginuo knez Lazar i Miloš Obilić na Kosovu”, koju je Andrija Kačić
Miošić uvrstio u svoj Razgovor ugodni naroda slovinskog (1756), odakle
ju je preuzeo anonimni sastavljač Priče o Boju kosovskom (nastale u
drugoj polovini 18. veka).
Murat prihvata Miloševo objašnjenje da je red da sultan i Lazar budu
sahranjeni jedan pored drugog, a on ispod njihovih nogu, i u “Lazarici”,
deseteračkoj pesmi koja je nađena u Vukovoj zaostavštini. A u ovoj
pesmi se, osim saglasnosti sultana i njegovih neprijatelja o politički
korektnoj sahrani, javlja i saglasnost o politici koju Turci treba da
vode posle smrti dva vladara, neka vrsta zajedničkog, Lazarevog i
Muratovog zaveštanja, u kome se traži da se narodom upravlja kao i pre
Kosovske bitke, da se sirotinja ne preobraća u islam, da se crkve ne
ruše, da se narod ne raseljava, nego da se ostavi na miru i od njega
uzima samo “arač”. Ovaj zavet formuliše Murat: “Knez na meni amanet
ostavlja, ja na vama od danas doveka”. Istu zavetnu poruku Murat svojim
naslednicima ostavlja i u Višnjićevoj pesmi “Početak bune protiv
dahija”.
Poslednji put se scena u kojoj Murat, Lazar i Miloš raspravljaju o
protokolu koga treba slediti kad oni budu sahranjivani javlja u drami
Matije Bana Car Lazar ili propast na Kosovu (prvo izdanje 1858, drugo
1866). I ovde se ova trojica odlično razumeju, jer pripadaju istom svetu
i poštuju iste vrednosti, tako da Murat svom ubici bez ironije može da
kaže “Divim ti se”, a ovaj da mu uzvrati: “Žalim, vjeruj, što car takav
gine”. Međutim, u ovoj Banovoj drami, kao i u dramama s temom Kosova
koje su u prvoj polovini 19. veka objavili Jovan Popović Sterija (Miloš
Obilić, 1828) i Isidor Nikolić (Car Lazar ili Padenie serbskog carstva,
1835), a zatim i Banov savremenik Jovan Subotić (Miloš Obilić, 1858),
pored kontinuiteta sa feudalnim, viteškim etosom, javljaju se dva nova
momenta.
Pisci ovih drama žive i školuju se u Austriji, gde su prihvatili
političke ideje koje su bile mešavina prosvetiteljskog racionalizma i
romantičarskog nacionalizma. Sem diplomate Bana, ostala trojica su
pravnici, i uticaj pravničkog rezonovanja upadljiv je i u njihovim
dramama o Kosovu, u prikazima problema sa kojima su suočeni kosovski
junaci. Ovi po pravilu traže da se postupa po zakonu, da se uvažava
njihovo mišljenje, da se, na primer, optužba za izdajstvo kojom se
tereti Obilić potkrepi dokazima, da se svedoci koji ga optužuju provere.
Takođe, odluka da se ratuje s Turcima predstavljena je u ovim dramama
kao plod argumentovane diskusije (posebno u Banovom Caru Lazaru). S njom
se ne slažu svi na Lazarevom dvoru, ali je, budući da je “demokratski”
doneta, svi uvažavaju. Pravo da se slobodno misli pozdravlja i Banov
Lazar, mada ga, što je očekivano od srednjovekovnog vladara, ograničava
na vlastelu: “Slobodno je svakom vlastelinu izraziti svoje misli Caru,
ma s carevim i ne slagale se” (Ban 1858: 265). Tako se
prosvetiteljsko-racionalistička uprizorenja Kosovske bitke u dramama
ovih vojvođanskih pisaca, posle više od tri veka, nadovezuju na ono
mesto u Turskoj istoriji Feliksa Petančića, gde ovaj dubrovački humanist
i njihov kolega (Petančić je službovao u krivičnom sudu Dubrovačke
Republike) izvodi na scenu Obilića pretvorenog u građanina Republike
svesnog svojih zakonom zagarantovanih prava.
Rađanje srpskog nacionalnog mita o Kosovu
Banova drama je dobar primer kako od sredine 60-ih godina 19. veka u
prikazima Kosovske bitke feudalni sistem vrednosti i, takođe,
racionalistički i prosvetiteljski svetonazor postepeno ustupaju mesto
romantičarskom nacionalizmu. Kad je pripremao za štampu novo izdanje
Cara Lazara, koje se pojavilo 1866. godine, iste godine kad je u Novom
Sadu osnovana Ujedinjena omladina srpska, Ban je svuda gde je mogao
Lazareve i Miloševe političke izjave o njihovim obavezama izmenio tako
da se one, umesto na državu, dvor i vlastelu, kako piše u prvom izdanju
ove drame iz 1858. godine, u novom izdanju odnose na brigu o narodu, o
njegovoj dobrobiti i na uvažavanje njegovog mišljenja. U prvom izdanju
Lazar izjavljuje da mu je potrebna “najkrepčija sve vlastele snaga”
(1958: 254), a u drugom da mu treba “najkrepča sveg naroda snaga”, u
prvom traži da mu glavari “pomognu da spasi zemlju”, a u drugom “zemlju”
zamenjuje sa “narod”. Miloš se u prvom izdanju ove drame brine što je
optužen da “izdaje zemlju”, a drugom se zemlja briše i na njeno mesto
upisuje narod.
Intervenišući na ovaj način u tekst svoje drame o knezu Lazaru,
Matija Ban je tu dramu čvršće nego u prvom izdanju vezao za
nacionalistički diskurs, koji se u drugoj polovini 19. veka postepeno
nametnuo kao dominantan. Ideološko težište se sa vrednosti feudalnog
poretka i, takođe, sa vrednosti prosvetiteljskog racionalizma, sve
odlučnije premeštalo na vrednosti koje slavi romantičarski nacionalizam,
pa se tako i sećanje na Kosovo u književnosti, istoriografiji i
političkom diskursu sve više povezivalo sa kultom naroda, nacije i
nacionalne države. Naracija o Kosovu sve više je priča o naciji
(najčešće srpskoj), o njenoj borbi, smrti i uskrsnuću, i mada ne govori o
paganskim mitskim božanstvima, ona ima odlike svojstvene mitu, jer se
nudi kao neupitna i takoreći obavezna priča, tačnije rečeno, traži za
sebe status takve priče.
Za formiranje i afirmaciju nacionalističkog diskursa u krajevima sa
južnoslovenskim stanovništvom, a posebno u Vojvodini, Crnoj Gori i
Srbiji, najzaslužniji su bili Vuk Karadžić i Njegoš. Glavna vrednost
koju oni slave su narod i njegov navodno prirodan “nacionalizmus”, kako
je pisao Vuk. Kad je reč o tumačenju dokumenata koji sadrže sećanja na
Kosovo, narod je dobio dvostruko važnu ulogu: on je vrednost u ime koje
se kosovski junaci bore i, što je možda od toga važnije, on je čuvar
sećanja na te junake, baštinik i poštovalac poruka koje su mu oni
navodno ostavili, a koje će se početi nazivati “kosovski zavet”,
“kosovski testament”, “kosovsko opredeljenje”, “kosovska misao” i tome
slično. Zato su narodne pesme koje je Vuk sakupio i objavio dobile
ključnu ulogu među dokumentima o Kosovskoj bici, postale su izvor
likova, slika, simbola i natuknica koji će formirati kosovski narativ
kao nacionalni mit. Najvažnije je bilo pokazati, ne samo starinu
narodnih pesama, navodno nastalih odmah posle Kosovske bitke, nego i to
da one sve vreme, do najnovijeg doba, žive u narodu, da je “vjera
Obilića”, kako je govorio Njegoš, živa i da je narod spreman da to
potvrdi ne samo pesmom, nego i delom. A koje će to važno narodno delo
biti, postalo je sredinom 19. veka jasno: osveta nad Turcima i obnova
Dušanovog carstva.
Osveta Kosova i obnova Carstva – a u tom okviru i obnova srpskog ili
južnoslovenskog nacionalnog jedinstva – u drugoj polovini 19. veka nisu
samo teme koje se javljaju u folklornim zapisima, književnim i
istoriografskim tekstovima, nego su to manje-više otvoreno izneti
ciljevi političkih krugova, a kad je Srbija dobila nezavisnost, i
ciljevi politike srpske države. Tačnije rečeno, kosovski mitski diskurs
postao je sredstvo državne propagande, što je dovelo do tesne saradnje
političkih i vojnih krugova sa istoričarima, filolozima i književnicima
koji su se bavili proučavanjem, tumačenjem i publikovanjem crkvenih i
folklornih tekstova koji navodno potvrđuju da su nekada Kosovo,
Makedonija ili Bosna bili srpske zemlje, odnosno da narod koji tamo živi
čuva sećanje na Kosovsku bitku. Tako su dobijeni istorijski i
etnografski argumenti koji navodno potvrđuju da nova srpska država ima
pravo da svoju vlast proširi na teritorije koje su nekad bile srpske.
Kako je napisao Ilija Garašanin, ministar u vreme vladavine kneza
Aleksandra Karađorđevića, srpska država, “koja je srećno počela, no koja
se rasprostirati i ojačati mora, ima svoj osnov i temelj tvrdi u
carstvu srpskom 13-og i 14-og stoljetija i u bogatoji slavnoj srpskoj
istoriji” (Garašanin: 34-35).
Sakupljanje folklora na Kosovu, u Makedoniji i u Bosni bio je u
drugoj polovini 19. veka posao od državne važnosti jer, kako će kasnije
objasniti etnolog Tihomir Đorđević, folklor je “moćno sredstvo za
određivanje nacionalnih granica” (Đorđević, T.: 19). Zato su teolog i
izdavač narodnih pesama Bogoljub Petranović i istoričar Miloš S.
Milojević za svoja istraživanja stanja narodne kulture u krajevima pod
turskom i austrijskom vlašću krajem 60-ih godina 19. veka – i za
objavljivanje narodnih pesama i druge građe koja je navodno svedočila o
tome da je najveći deo stanovništa u tim krajevima ostao veran svom
srpstvu i “kosovskom zavetu” – imali finansijsku podršku vlade kneza
Mihaila, ako nisu radili i po njenim direktnim uputstvima. U vreme kada
je u Srbiji bilo aktuelno “bosansko pitanje”, Petranović je objavio
narodnu pesmu “Propast carstva srpskog”, koju je ispevao guslar iz Bosne
Ilija Divjanović – po njegovom nalogu i uz njegovu pomoć, kako je
kasnije utvrđeno – u kojoj knez Lazar razmišlja o geopolitičkim
pitanjima na način sasvim blizak onome što se o tim pitanjima mislilo u
vladi kneza Mihaila, to jest s naglaskom na ideji da su Kosovo,
Makedonija, Vojvodina i Bosna i Hercegovina oduvek bili sastavni delovi
srpke države. “Ja imadem svu državu moju”, kaže ovde Lazar, “Skenderiju i
Urumeliju, Arnautluk i Makedoniju, i svu Bosnu i Hercegovinu, Srijem
ravni i pola Zemuna, u tome je i Srbija cijela (“Propast carstva
srpskog”, stihovi 145-150).
Proslava 500-godišnjice Kosovske bitke 1889. godine pokazaće da su u
srpskoj vladi i na dvoru (u to vreme to je bio dvor maloletnog kralja
Aleksandra Obrenovića, kojim su upravljali kraljevi namesnici) došli do
zaključka da je ta proslava dobra prilika da se kraljeva vlast i kralj
lično, kao i srpska vojska, pokažu kao čuvari sećanja na Kosovo i
“kosovski zavet”, naslednici kneza Lazara i kosovskih junaka i, što je
bilo najvažnije, ljudi spremni da narod povedu u dugo očekivanu
pobedonosnu bitku kojom će njegovi preci pali na Kosovu biti osvećeni. U
tome su vlada i dvor imali podršku crkve i intelektualaca okupljenih u
naučnim i umetničkim udruženjima, među njima i u nekoliko godina ranije
osnovanoj Srpskoj kraljevskoj akademiji. Centralni deo proslave
organizovan je u Kruševcu, a njene najvažnije političke poruke nalazimo u
besedi koju je tom prilikom održao mitropolit Mihailo. Jedna od njih
bio je poziv Srbima da u ime Kosova budu verni kralju: “Neka uspomena o
rodoljubivim junacima kosovskim pouči potomke rodoljublju, neka se na
njih ugledaju naraštaji našega naroda, da onako, kao i oni što su, ljube
svoju domovinu, svoj narod i svojega vladaoca mladog kralja Aleksandra,
nikad ne dopuštajući ni pomisli o neverstvu i izdaji” (Durković-Jakšić:
381). Druga je – u formi molbe upućene kosovskim junacima – bila nada
de će se srpski narod ujediniti i Dušanovo carstvo obnoviti. Kosovski
borci su pozvani da se pred Bogom založe za to “da se obnovi Srpska
Carevina, da se ujedini raskomadani narod srpski” (Isto: 365).
Proslava je iskorišćena kao prilika da se pokaže snaga srpske vojske,
koja je u paradnim uniformama, ispaljujući počasne plotune, učestvovala
u većem delu programa proslave u Kruševcu, a takođe i u Beogradu i
drugim mestima u Srbiji gde je bilo vojske. Da vojska Srbije na kraju
19. veka sledi put vojske kneza Lazara istaknuto je time što je u sklopu
proslave petstotog Vidovdana postavljen kamelj temeljac za novu vojnu
barutanu koja će se zvati “Obilićeva barutana” (Isto: 384). U izveštaju o
tome objavljenom u Srpskim novinama istaknuto je da “obnovljena
Kraljevina srpska hoće da se seća kosovskih junaka, ne samo parastosom i
crkvenim pomenom, nego i trajnim negovanjem svoje vojne snage”
(Makuljević: 316).
Sećanja na Kosovo i tokom sledećih decenija se u Srbiji koriste za
političku propagandu s ciljem da se srpski monarsi – a to su, posle
ubistva Aleksandra Obrenovića 1903. godine, vladari iz porodice
Karađorđevića – predstave kao čuvari “kosovskog zaveta”, i da se
političke i vojne akcije koje preduzima država na čijem su čelu,
legitimišu kao ispunjenje tog zaveta, tog duga prema junačkim precima.
Pobede u Balkanskim ratovima, koje su omogućile da, posle povlačenja
Turske sa Kosova i iz Makedonije, te teritorije budu pripojene srpskoj
državi, bile su pozdravljene kao konačno ostvarena osveta za poraz u
Kosovskoj bici, kao radosno nacionalno uskrsnuće iz “kosovskog groba”,
kako je ove pobede pozdravio pesnik Velimir Rajić (Rajić, V. 139). Kralj
Petar i njegov sin Aleksandar dobili su počasna zvanja “kosovskih
osvetnika”. Vidovdan je 1913. i 1914. godine dobio novo značenje:
proslavljen je kao Praznik oslobođenja. Međutim, u počastima i pohvalama
kojima su dočekani i pozdravljeni kosovski osvetnici često se isticalo
da osveta nije potpuna, da posao još nije završen, da Srbiji ostaje da
pod svoju upravu vrati i teritorije na zapadu i jugu, koje joj, po
istorijskom i etničkom pravu, pripadaju. Nadahnuti kosovskim zavetom,
borci su sa srpske zemlje oterali jednog neprijatelja, ali ostaje im
obračun sa još jednim, sa Austrougarskom monarhijom. Kako je rekao
pravoslavni teolog Nikolaj Velimirović: “Jedna je carevina srušena, još
jedna mora da se sruši, da bi se proročanstvo kosovsko ostvarilo”
(Velimirović 1914: 57).
Rušenje Austrougarske bio je mnogo teži i neizvesniji poduhvat od
potiskivanja Turske sa Kosova i Makedonije, a porazi i stradanje srpske
vojske tokom Prvog svetskog rata, kad se vojska, zajedno sa kraljem
Petrom i prestolonaslednikom Aleksandrom, uz velike gubitke, povukla
preko Kosova i Albanije, na Krf, učinili su da u tadašnjoj srpskoj
rodoljubivoj poeziji preovladaju tamni tonovi, da se javi slutnja novog
kosovskog poraza, novog gubitka države, i da se srpski borci i njihove
kraljevske vođe slave kao novi kosovski mučenici. U jednom članku u
Srpskim novinama, objavljenom na Vidovdan 1917. godine, previđa se da će
se buduće generacije sećati kralja Petra i njegovog sina kao vladara
mučenika, koji su martirski krst preuzeli od kosovskih junaka i
poručuju: “Mi vršimo svoju dužnost. Taj nam je primer ostao sa Kosova
Polja. Mučenici stari su nam ga pokazali”.
Jugoslovensko Kosovo
Kada se Veliki rat završio porazom Centralnih sila i raspadom
Austrougarske monarhije, Srbija je opet mogla da slavi osvetu i pobedu, a
posle smrti kralja Petra 1921. godine, njegov naslednik kralj
Aleksandar opet je slavljen kao kosovski osvetnik, s tim što je uz to
počasno zvanje sada imao još dva: kralj Oslobodilac i kralj Ujedinitelj.
Ovo drugo zvanje isticalo je Aleksandrove zasluge za stvaranje nove
države, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Njemu samom je, reklo bi
se, bilo najviše stalo do zvanja Ujedinitelja, jer je njegova politika
bila, pre svega, usmerena na to da se sačuva jedinstvo nove državne
tvorevine. Očuvanju tog jedinstva imao je da posluži i kosovski mit i
kralj se trudio da svoje političke ideje i poteze stavi pod okrilje
svečanog sećanja na Kosovsku bitku. U skladu s tim Vidovdan je u
Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca postao državni praznik, a na taj
praznik 28. juna 1921. godine proglašen je ustav nove države.
Posle 6. januara 1929. godine, kad je Aleksandar raspustio parlament i
zaveo diktaturu, a njegova kraljevina dobila ime Jugoslavija, politika
dvora bila je usmerena na to da se podanici kraljevine, iznad svojih
etničkih, odnosno, kako se tada govorilo, „plemenskih“ razlika,
integrišu u novu naciju, nalik na druge evropske nacije nastale
potiskivanjem etničkih pripadnosti. Svečana obeležavanja Vidovdana bila
su 30-ih godina korišćena da se pokaže da je sećanje na Kosovo živo u
svim delovima Kraljevine i da se stavi do znanja da su državna
administracija, vojska, prosveta i sve društvene organizacije širom
kraljevine prožete duhom Kosova, verne „kosovskom zavetu“. Kako je u
prigodnom članku, objavljenom u Politici na Vidovdan 1930. godine
napisao Dimitrije Mitinović, u to vreme apologet kraljeve politike
integralnog jugoslovenstva, dan kad je Aleksandar proglasio diktaturu i
dao kraljevini jugoslovensko ime bio je „čas muške i slobodne volje
Vladara koji je nasledio Zavet Kosovski i predao ga silnoj budućnosti
Jugoslavije.“
Pridavanje jugoslovenskog karaktera kosovskom mitu nije predstavljalo
novost. Još prvih decenija 19. veka, predstavnici ilirskog pokreta, u
narodnim pesmama o Kosovu, koje su bile rasprostranjene ne samo među
Srbima, nego i među drugim južnoslovenskim narodima, nalazili su potvrdu
kulturne srodnosti ovih naroda na kojoj se može temeljiti, kako su oni
verovali, i njihovo političko ujedinjenje. Slovenac Stanko Vraz, koji
piše na hrvatskom, nalazi potomke kosovskih junaka u Hrvatskoj, koji tu
nastavljaju bitku protiv Turaka započetu na Kosovu, a franjevac iz Bosne
Grga Martić sakuplja i, počev od 1844. godine, objavljuje pesme „naroda
slavinskog“, među kojima i nekoliko o Kosovskom boju. Posle
austrougarske okupacije BiH, 1878. godine, Martić će se udaljiti od
ilirskih ideja, i u zbirci pesama koju objavljuje 1886. godine, u
saradnji sa hrvatskim lingvistom Arminom Pavićem, koja je ponuđena kao
integralni kosovski ep, on se više trudi da u Kosovsku bitku uključi
hrvatske vitezove – i to u sastavu ugarskog odreda – zaboravivši njihovo
„slovinstvo“. Posle Berlinskog kongresa, ideolog bošnjačkog nacionalnog
pokreta Safet Beg Bašagić, potrudio se da i Bošnjake poveže sa slavnom
Kosovskom bitkom, tako što je pobedu nad Turcima, koju je 1831. godine
na Kosovu izvojevao pobunjenik protiv sultana, kapetan Husein
Gradaščević, opisao kao osvetu za poraz koji su na tom mestu Turci
naneli bošnjačkoj slovenskoj braći.
Ni Bašagiću, kao u to vreme ni Martiću i Paviću, nije toliko stalo do
južnoslovenskog jedinstva, nego se on trudio da doprinese priznavanju
autohtone bosanske nacije. Ali nastojanje ove trojice da pripadnike
svojih naroda učine kosovskim junacima ili kosovskim osvetnicima,
svedoči o tome da je prestiž kosovskog mita u poslednjim decenijama 19.
veka bio veliki i izvan Srbije i Crne Gore i da je ostao upotrebljivo
sredstvo za afirmaciju obnovljenih projekata izgradnje južnoslovenskog
kulturnog i političkog zajedništva krajem 19. i početkom 20. veka. O
tome svedoči proslava 500-godišnjice Kosovske bitke 1889. godine u
Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti u Zagrebu, koja se
pretvorila u manifestaciju zajedničkog kulturnog i istorijskog nasleđa
Srba i Hrvata, kao delova istog naroda, na šta su posebno ukazala
predavanja Franje Račkog („Boj na Kosovu. Uzroci i posljedice”) i Tome
Maretića (“Kosovski junaci i događaji u narodnoj epici”).
Slavljenje Kosova kao zajedničkog nasleđa na kome se može temeljiti
ujedinjenje Srba, Hrvata i drugih jugoslovenskih naroda intenzivira se u
prvoj i početkom druge decenije 20. veka, a formulisanju i
popularisanju kosovskog mita kao ideološke i simboličke podloge
jugoslovenskog zajedništva trude se da doprinesu mnogi srpski i hrvatski
naučnici, književnici i umetnici, među kojima se ističu pesnik i
dramski pisac Ivo Vojnović, autor drame Smrt majke Jugovića (izvedene
prvi put u Beogradu 1906, a zatim u Zagrebu 1907. godine), helenista i
pisac filozofsko-političkih eseja Miloš Đurić, koji 1914. godine u
Zagrebu objavljuje studiju Vidovdanska etika, a najviše vajar Ivan
Meštrović, čije su skulpture kosovskih junaka, koje on izlaže u Beču
(1910), Rimu (1911), Londonu (1913), Veneciji (1914) i na izložbama u
Velikoj Britaniji (1915), doprinele međunarodnoj afirmaciji projekta
stvaranja jugoslovenske države. Ove skulpture bile su namenjene
Vidovdanskom hramu, monumentalnom svetilištu civilne religije
jugoslovenstva, koji je Meštrović projektovao i čija je maketa bila među
eksponatima njegove izložbe u Rimu. Objasnio je da je religija koju
treba da slavi njegov hram “religija Cara Lazara”, da su “svi
jugoslovenski mučenici od Kosova do danas i sav jugoslovenski narod
vojnici Cara Lazara”, da on “neprekidno vlada u duši jugoslavenskog
naroda” (Meštrović 1919: 274). Međutim, uprkos Meštrovićevom trudu da
Karađorđeviće i jugoslovensku vladu pridobije za izgradnju Vidovdanskog
hrama, tome se nije pristupilo, a za njegov hram, još manje od
Karađorđevića bili su zainteresovani Tito i jugoslovenski komunisti, kad
su oni posle Drugog svetskog rata obnovili Jugoslaviju, tako da su od
Vidovdanskog hrama ostali samo skulptorski fragmenti i maketa (nalaze se
u Narodnom muzeju u Kruševcu).
Nove verzije srpskog mita o Kosovu
Sa nestankom jugoslovenske kraljevine završilo se razdoblje u kome su
se javljale verzije kosovskog mita u službi legitimisanja kulturnog i
političkog zajedništva južnoslovenskih naroda. Mit o borbi, smrti i
uskrsnuću nacije nastaviće svoju političku “karijeru” kao ekskluzivno
srpski nacionalni mit. Najpre će jednu verziju novog srpskog izdanja
ovog mita ponuditi kvislinška vlada generala Milana Nedića (1941-1944),
odnosno pristalice nemačkog Rajha i njegovog vođe koje su bile u toj
vladi, ili njoj bliske, među kojima su bili, između ostalih, i Vladimir
Vujić, Gligorije Božović, Svetislav Stefanović, Velibor Jonić, Miroslav
Spalajković i Dimitrije Ljotić. Predstavljali su sebe kao dostojne
sledbenike kosovskih junaka, jer su – za razliku od jugoslovenske vlade,
koja je izbegla u London – ostali u zemlji, kao što su to pred najezdom
Osmanlija učinili Lazar i drugi srpski vitezovi. “S Kosova ne pobeže ni
car Lazar, niti pobegoše njegovi doglavnici, ne poneše zlato sobom u
daleke zemlje”, rekao je Nedić u jednom govoru 1942. godine. Svetislav
Stefanović je veličao nemački Rajh kao graditelja i branitelja Evrope,
pa je iz toga izveo zaključak o bliskosti Nedićeve kvislinške vlade sa
kosovskim junacima, jer se navodno i jedni i drugi bore na strani
Evrope, dok je 1941. godine srpski narod bio gurnut u rat protiv Evrope,
kad je jugoslovenska vlada “verolomno prekršila Trojni pakt” i izdala
“večito viteško shvatanje časti” (“Zapis letopisca na Vidovdan 1941”,
Novo vreme, 3. juli 1941). Vraćanje autentičnom kosovskom mitu biće put
kojim će srpski narod obezbediti ugled preteče idejne obnove u novoj
Evropi predvođenoj nemačkim Rajhom, jer, kako je objasnio Spalajković,
“ideje koje tek sad pobeđuju u Evropi ušle su u naš kosovski mit još pre
toliko stotina godina” (Miroslav Spalajković, “Srpski narodni mit i
Evropa”, Srpski narod, Uskrs, 1943).
Među neprijateljima koji, po mišljenju kvislinga okupljenih oko
Nedića, prete obnovljenoj Evropi i u njoj obnovljenoj srpskoj naciji, na
prvom mestu su komunisti, rušitelji civilizacije koji dolaze s istoka,
odakle su došli i oni koje je Lazar dočekao na Kosovu. Opet će, kao i u
vreme Kosovske bitke, Srbima biti potrebna hrabrost kosovskih junaka,
odlučnost da se po cenu života odupru komunističkoj napasti. I Lazar bi,
kad bi kojim čudom uskrsnuo, neustrašivo krenuo protiv komunista.
“Čestiti Knez”, piše u jednom novinskom članku objavljenom na Vidovdan
1943. godine, “kao Srbin, heroj i mučenik ne bi se ni malo uplašio ovog
zla komunističkog i njegove opasnosti, niti bi stao i klonuo” (Mihailo
Tošović, “Vidovdan”, Novo vreme, 28. jun 1943).
Međutim, kad su posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji na vlast
došli komunisti, oni su našli načina da žive u miru sa Lazarom i drugim
kosovskim junacima, odajući dužno poštovanje sećanju na njihov podvig i
žrtvu. Istina, za njih nije bilo mesta u novom zajedničkom,
jugoslovenskom političkom imaginarijumu, gde je moglo da se nađe samo
sveže sećanje na partizansku borbu protiv okupatora i njene heroje, pre
svega na borbeni put najvećeg među tim herojima – maršala Tita.
Jugoslovenski komunisti izgradili su sopstveni mit, sa novim mitskim
junacim, sa novim mestima stradanja i pobeda za vreme
narodonooslobodilačkog rata. Sećanje na Kosovsku bitku negovano je na
nižem nivou, kao lokalni, srpski doprinos očuvanju duha junaštva i
otpora, vrednosti koje će se u punoj meri razviti tek u komunističkoj
revoluciji. U skladu s tim, nastojanja da se kosovskom mitu da
jugoslovenski karakter, kojima je bila obeležena politika sećanja dvora
kralja Aleksandra, bila su odbačena kao buržoaska, imperijalistička,
hegemonistička i nenarodna.
U znak poštovanja borbene tradicije srpskog naroda, koja se shvata
kao nagoveštaj pobedonosne komunističke revolucije, komunisti na vlasti u
Srbiji podigli su 1953. godine na Gazimestanu veliki spomenik kosovskim
junacima. Da u neku ruku nastavljaju Lazarevu borbu, i da kneza
smatraju svojim pretkom, pokazali su time što su od slikara Petra
Lubarde naručili veliku zidnu sliku s temom Kosovski boj, kojom je,
takođe 1953. godine, ukrašena svečana sala u novoj zgradi Izvršnog veća
Srbije. Projekat spomenika izazvao je polemiku između tradicionalista,
među kojima su bili graditelji spomenika, pisac Milorad Panić Surep i
arhitekta Aleksandar Deroko, i modernista, čiji je nezvanični portparol
bio publicista Živorad Stojković. Spomenik u obliku kule, čija je
unutrašnjost “ispisana” odlomcima narodnih pesma o Kosovskom boju,
podiže se – kako je objasnio Surep u članku kojim je najavio završetak
izgradnje spomenika – da bi se istakli “kosovski duh i atmosfera” i
sačuvalo sećanje na “ceo jedan narod koji je u sudbonosnom momentu znao
da donese sudbonosnu odluku” (“Kosovski spomenik”, Politika, 28. juni
1953). Komentarišući ovaj Surepov članak, Stojković je njega i Deroka
optužio da će njihov spomenik biti “kameni bunker”, “besmislena kula”,
da je navodni kosovski duh koji pominje Surep, u stvari duh reakcionarne
pseudonemanjićke arhitekture koju je negovala kraljevina Jugoslavija.
Zamerio je vlastima što nisu projekat spomenika na Gazimestanu poverili
ljudima koji su bliži novom vremenu, odnosno ”našem shvatanju kosovskog
mita” i tražio da se njegova izgradnja obustavi (NIN, 12. juli 1953).
Partija se dugo (sve do početka 70-ih godina) nije direktno mešala u
ovu i druge polemike u vezi sa ulogom sećanja na Kosovo u posleratnoj
Srbiji, na primer, onu između Marka Ristića i Zorana Mišića o tome šta
znači “kosovsko opredeljenje” (Mišić 1961), jer su i jedni i drugi bili
na njenoj strani i sporili se samo oko toga ko uspešnije povezuje
kosovski mit sa tekovinama komunističke revolucije. To se promenilo kad
je s vrha jugoslovenske države i partije stigao poziv srpskim
komunistima da se obračunaju sa pojavom oživljavanja nacionalizma i
njegovog amblematičnog mita o Kosovu, da se, kako se tada govorilo,
“diferenciraju” od nacionalista, posebno onih u kulturi. U početku su
komunisti zahtevanu diferencijaciju sprovodili – kako su voleli da
istaknu – “snagom argumenata, a ne argumentima snage”, pa je tako, na
primer, komunistički rukovodilac Gojko Miletić ustao protiv mišljenja
istoričara umetnosti Lazara Trifunovića da je nacionalni razvoj srpskog
naroda zapostavljen i da je kosovski mit postao zabranjena tema, tako
što je pokušao da pobije opravdanost tog mišljenja u članku koga je
objavio u istom listu u kome se pojavio Trifunovićev sporni tekst (L.
Trifunović, “Likovni izraz kosovskog opredeljenja”, Književne novine,
27. novembar 1971; G. Miletić, “Mit o mitu”, Književne novine, 13.
decembar 1971). Međutim, kad su u oktobru 1972. s vlasti u Srbiji
ukonjeni “liberali” (M. Nikezić, L. Perović, M. Tepavac), spor komunista
sa srpskim nacionalistima – i s drugim protivnicima i kritičarima
režima – pretvorio se u obračun s neprijateljima sistema, pa su tako, na
primer, smenjeni rukovodioci grada Kruševca, s obrazloženjem da su
proslavu Šest vekova Kruševca pretvorili u nacionalističku
manifestaciju, jer su, na primer, vinima vinarije Župski rubin dali nova
imena, imena kosovskih junaka – “Car Lazar” i “Carica Milica”, a
mineralnoj vodi istog proizvođača ime “Devet Jugovića”.
Na to su srpski nacionalisti (“čaršija”, kako ih je vlast nazivala)
reagovili bojkotom partijske politike, posebno u kulturi, čije su žrtve
bili i oni intelektualci koji su u svoje ime, a ne po partijskom
zadatku, ustajali protiv oživljavanja nacionalizma, kao što su bili
književnik Danilo Kiš i istoričar književnosti Miodrag Popović. Kišova
zbirka pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča i Popovićeva studija
Vidovdan i časni krst, obe objavljene 1976. godine, bile su povod da ih
srpska nacionalistička “čaršija” stavi na stub srama. Kad je Popović za
Vidovdan dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda, to je za „čaršiju“ bio
dokaz da je on “otpadnik od nacije”, poznanici su na ulici okretali
glavu od njega, a na sednicama Veća Filozofskog fakulteta, gde je
Popović bio profesor, niko od kolega nije hteo da sedne pored njega
(Miodrag Popović, “Između čekića i nakovanja, parije i čaršije”, Danas,
27-28. februar 1999).
Novi kosovski mučenici i osvetnici
Posle Titove smrti (1980), uticaj srpske nacionalističke elite u
društvenom i političkom životu u Srbiji bio je sve veći, tako da će od
sredine 80-ih godina i komunisti na vlasti u Srbiji postepeno preuzimati
ideje koje zastupaju nacionalisti, posebno kad je reč o problemima koji
se u to vreme javljaju na Kosovu, gde pobunjeni Albanci traže veća
politička prava, odnosno pretvaranje autonomne pokrajine Kosovo i
Metohija u novu jugoslovensku republiku. Kada je Slobodan Mlošević, od
1986. godine šef srpskih komunista (predsednik CK SK Srbije), počeo da
istupa kao političar koji štiti prava Srba na Kosovu i, takođe, u Bosni i
Hrvatskoj, on je to motivisao njihovim, navodno alarmantnim položajem,
na koji su u to vreme upozoravali srpski nacionalisti, na primer, oni
okupljeni u Udruženju književnika Srbije, u SANU i SPC. A kad je on
iskoristio 600-godišnjicu Kosovske bitke, kao priliku da na gigantskom
skupu, 28. juna 1989. godine na Gazimestanu, predstavi sebe kao vođu
koji poziva u borbu za obnovu Srbije u duhu kosovskog zaveta i rekao da
je Kosovo “srce Srbije”, nacionalisti su ga pozdravili kao novog srpskog
junaka i spasitelja. “Preobražaj Srba”, napisao je tada član SANU
istoričar Radovan Samardžić, “ponovo je počeo u znaku Kosova” (Samardžić
1990: 40).
Miloševićev gazimestanski govor prihvaćen je kao obećanje
pobedonosnog rešenja krize koja je navodno pretila opstanku Srba i
srpske države, a koju su te i prethodnih godina na dramatičan,
apokaliptičan način opisivali srpski pisci, književnici, umetnici,
popularni narodni pevači, novinari, crkveni uglednici, istoričari i
drugi naučnici. Od tadašnje produkcije alarmantnih prikaza oživljenog
starog i predviđenog novog kosovskog stradanja Srba, ostali su zapamćeni
zbirka političkih sentenci i epigrama pesnika Matije Bećkovića pod
naslovom “Kosovo – najskuplja srpska reč” (Književne novine, jun 1989) i
film Boj na Kosovu (reditelja Zdravka Šotre i scenariste Ljubomira
Simovića). Svi su oni doprineli da se u široj javnosti u Srbiji stvori
uverenje da “kosovski čvor” i druge čvorove koji sputavaju Srbe, umesto
jalovih pokušaja da se rapletu, treba seći. Verovalo se da volje i
sredstva da se to uradi ima, da Srbi, kako je na Gazimestanu tvrdio
Milošević, imaju sa čim da iziđu pred Miloša: “Nije nam danas teško da
odgovorimo na ono staro pitanje: sa čim ćemo pred Miloša” (Milošević:
17).
Kad se deo nacionalističke elite 1992. godine okrenuo protiv
Miloševića, razočaran onim što je on u međuvremenu postigao, osnovan je
Demokratski pokret Srbije (DEPOS), koalicija političkih stranaka od
kojih je najveća bila Srpski pokret obnove (SPO), a jedan od važnih
ciljave ove koalicije bio je da se predstavi kao autentičan sledbenik
“kosovskog zaveta”, a da se privrženost Miloševićevog režima tom zavetu
raskrinka kao lažna i nelegitimna. Zato je DEPOS odlučio da se predstavi
javnosti na velikom mitingu, organizovanom 28. juna 1992. godine u
Beogradu, koji je nazvan Vidovdanski sabor demokratske Srbije. Iako je
DEPOS uspeo da za svoj program pridobije važne javne ličnosti tadašnje
Srbije (na ovom saboru govorili su patrijarh Pavle, Aleksandar
Karađorđević, Matija Bećković), Miloševićev položaj omiljenog vođe i
naslednika kosovskih junaka nije bio ozbiljnije ugrožen, jer on je uz
sebe, tačnije pod svojom kontrolom, imao najvažnije medije, vojsku i
policiju, uključujući tu i paravojne jedinice angažovane u ratnim
sukobima u Hrvatskoj i Bosni. I njemu verni borci klanjali su se
Vidovdanu, pa je tako osnivač i komandant Srpske dorovoljačke garde
Željko Ražnatović Arkan svoje ljude nazivao novim Obilićima (Politika,
9. oktobar 1994).
S više uspeha su Miloševiću, kao otelotvorenju vođe dostojnog
kosovskog zaveta konkurisali predvodnici Srba tokom rata u Bosni – pre
svega dvojica glavnih, Radovan Karadžić, politički, i Ratko Mladić,
vojni šef – koji su svoje ratno angažovanje protiv bosanskih muslimana
(Bošnjaka) predstavljali kao nastavak Kosovske bitke, odnosno nastavak
kosovskim duhom zadojene bune protiv dahija iz 1804. godine, s ciljem da
se Turci – kako su oni zvali Bošnjake – konačno oteraju sa srpske
zemlje. U tome su oni, sve do avgusta 1994. godine, imali Miloševićevu
podršku, a podršku Srpske pravoslavne crkve (SPC) sve do kraja rata.
Srpska država u Bosni bila je projektovana kao “carstvo kosovskog duha”
(Dejzings: 267), a taj “kosovski duh” shvatan je kao poriv koji
nadahnjuje junaštvo i traži osvetu, a ne kao duh žrtvovanja i
opredeljenja za carstvo nebesko. Kad je Mladićeva vojska 11. jula 1995.
godine ušla u Srebrenicu, on se pohvalio da je “napokon došao trenutak
da se posle bune protiv dahija Turcima osvetimo na ovom prostoru”.
Imajući u vidu ove Mladićeve reči, ne iznenađuje što su guslari u
pesmama o ulasku Mladićeve vojske u Srebrenicu, Mladića predstavili kao
novog kosovskog osvetnika, a pokolj koga je njegova vojska izvršila nad
Bošnjacima, zarobljenim u Srebenici i okolini – koji je Međunarodni sud u
Hagu kvalifikovao kao zločin genocida – kao junačku pobedu. Na toj
pobedi mu, kako se kaže u jednoj od ovih pesama, čestita i knez Lazar:
“U lice ga Lazar ljubi, da si zdravo srpski sine, da mi bješe na Kosovu
ne bi srpstvo da izgine”.
U vreme kad su se Mladić i njegova vojska pokoljem u Srebrenici
svetili Turcima za poraz Srba u Kosovkoj bici, Milošević se bio okrenuo
miru, trudeći se da se međunarodnoj zajednici – u kojoj je bila sazrela
odluka da se rat u Bosni oružanom intervencijom prekine – predstavi kao
“garant mira na Balkanu”. Pošlo mu je za rukom da na mirovnoj
konferenciji u Dejtonu, u novembru 1995. godine, on bude prihvaćen kao
zastupnik interesa bosanskih Srba, a ne neko od njihovih rukovodilaca.
Ali, kad su dve godine kasnije na Kosovu intenzivirani sukobi tamošnjih
Srba i Albanaca, Milošević je ponovo obukao kostim kosovskog junaka i
osvetnika i tako opremljen boravio uoči Vidovdana 1997. godine na
Kosovu, gde je opet održao – kako su izvestili mediji – “veličanstven
govor”, ovoga puta u Prištini, poručivši da “nema tih pritisaka pod
kojima ćemo dati ijedan pedalj Kosova i Metohije” (Politika, 27. jun
1997). Kad su se sukobi na Kosovu pretvorili u pravi rat, i dok su snage
NATO bombardovale položaje srpske vojske na Kosovu i ciljeve u Srbiji
(od 24. marta do 10. juna 1999), na radiju i televiziji odzvanjale su
stare i nove pesme o Vidovdanu, film Boj na Kosovu više puta je
repriziran, s jasnom namerom da se rat protiv Zapada i njegove oružane
sile, u koji je Milošević uveo Srbiju, predstavi kao još jedan nastavak
Kosovske bitke, to jest još jedan slavan vojni poraz i još slavnija
moralna pobeda.
Kriza, deložacija, restauracija
Posle pada Miloševićevog režima 5. oktobra 2000. godine i njegovog
hapšenja i prosleđivanja Međunarodnom sudu u Hagu 28. juna sledeće
godine, pokazaće se da dvojica vođa opozicije koji su preuzeli glavne
pozicije u novoj vlasti: Vojslav Koštunica, predsednik Savezne Republike
Jugoslavije i Zoran Đinđić, predsednik Vlade Republike Srbije, o
izvedenoj promeni i o budućnosti zemlje imaju suprotna mišljenja. Đinđić
je bio uveren da rušenjem Miloševićevog režima treba da započne i
likvidacija ideoloških temelja njegove vlasti, uključujući tu i kosovski
mit, odnosno mit o takozvanoj “nebeskoj Srbiji”. Ovaj mit – rekao je
Đinđić – doveo je do “12 godina ratova, katastrofa i propadanja naše
zemlje” i dodao da se vlada Srbije na čijem je čelu “obavezala da
sprovodi ideale zemaljske Srbije”. Koštunica se u to vreme nije
izjašnjavao o kosovskom mitu, ograničivši se samo na izjavu da je slanje
Miloševića u Hag “bezakonje i poniženje”, sa čim se složio i Vojislav
Šešelj, šef Srpske radikalne stranke, koji je istako da je odluka da se
Milošević uhapsi i spovede u Hag baš na Vidovdan svesna uvreda najvećeg
srpskog praznika. Kad je Đinđić, 12. marta 2003. godine ubijen u
atentatu, javila su se mišljenja da je to bila osveta Miloševićevih
pristalica, a episkop Atanasije je 10 godina posle Đinđićeve smrti,
izneo mišljenje da je on ubijen zato što se odrekao nebeske Srbije, i
opomenuo Ivicu Dačića – koji je u to vreme bio predsednik srpske vlade i
govorio da njegova vlada ima mandat da radi ne za nebesku nego za
zemaljsku Srbiju – da se i njemu to može desiti: “Premijer govori o
realnoj politici i ne zanima ga nebeska Srbija. Tako je govorio i Zoran
Đinđić i svi znamo kako je završio” (Blic, 11. maj 2013).
Vojislav Koštunica je priliku da pokaže koliko mu je strana Đinđićeva
ideja da Srbiju, oslobođenu Miloševića treba osloboditi i balasta
nacionalističkog mita o Kosovu, dobio kad je parlament u Prištini
proglasio nezavisnost Republike Kosovo (17. februara 2008), a Koštunica,
na položaju predsednika srpske vlade tim povodom organizovao veliki
potestni skup u Beogradu. Kao glavni govornik na tom skupu, pored
Tomislava Nikolića i Emira Kusturice, on se okupljenima obratio serijom
zapaljivih retoričkih pitanja: “Poštovani građani Srbije, Šta je Kosovo?
Gde je Kosovo? Čije je Kosovo? Ima li nekog među nama ko nije sa
Kosova? Je l ima nekog ko misli da nije njegovo?” Međutim, skup se
pretvorio u nekontrolisan izliv nasilja na beogradskim ulicama,
obeležnog pljačkom podavnica i paljenjem američke ambasade, što je bio
jedan od razloga da Koštunica i njegova stranka izgube parlamentarne
izbore održane nekoliko meseci posle ovog neslavnog mitinga (11. maja
2008).
Poučeni fijaskom koga je doživeo Koštunica, pokušavajući da se, kao
pre njega Milošević, uzdigne na talasu ratobornog kosovskog mita, ali,
takođe, i zlom sudbinom Zorana Đinđića, koji je mislio da može otvoreno
da ustane protiv politike zasnovane na ovom mitu, novi ljudi na čelu
Srbije trudili su se da pokažu da opredeljenje “za evropsku Srbiju” –
kako se zvala koalicija koja je pobedila na izborima 2008. godine – nije
u raskoraku sa “kosovskim opredeljenjem”. U izjavi datoj povodom
obeležavanja godišnjice Kosovske bitke 2009. godine, novi predsednik
Srbije, Boris Tadić, rekao je: “Niko Srbiji i Srbima ne može da oduzme
Vidovdan. Ali Srbija više nikada ne treba da ga proslavlja kao 1989.
godine, posle čega, zbog pogrešne politike, slede blokade, sankcije,
ratovi, pogibija, pljačka građana i njihovo osiromašenje, i kada, povrh
svega, bivamo bombardovani, a upravo Kosovo, kojeg su bila puna usta,
postaje protektorat” (Večernje novosti, 28. jun 2009). Istim povodom,
javnosti se obratio i Vuk Jeremić, novi ministar inostranih poslova
Srbije, koji je podsetio da je Vidovdan “simbol odbrane identiteta Srba
kao nacije”, ali je dodao da se to danas ima braniti uz pomoć prava i
diplomatije, i da se i na taj način može pokazati privrženost kosovskom
zavetu, jer – naglasio je Jeremić – “kao što smo onda bili
nepopustljivi, takvi smo nepopustljivi i danas i takvi treba da budemo
zauvek”. (Politika, 29. jun 2009).
U stvari, posle izgubljenog rata na Kosovu vrednost kosovskog mita na
političkom tržištu u Srbiji je znatno opala i političari koji su ga i
dalje eksploatisali trudili su se da tu eksploataciju prilagode novim,
posleratnim okolnostima. Na primer, posle rata postalo je vrlo teško i
politički riskantno organizovati proslave Vidovdana na Gazimestanu i u
drugim mestima na Kosovu, koje su godinama pre toga bile najvažnije
ritualne potvrde da je politička elita na čelu Srbije verna kosovskom
zavetu. Srpski političari koji su poslednjih godina odlazili na
Gazimestan da tamo proslave Vidovdan, morali su da za to dobiju dozvolu
kosovskih vlasti, da se u onome što na proslavi govore uzdrže od
ratobornih izjava i da se izlože opasnosti da ih tamo zvižducima i
uvredama dočekaju Srbi koji ih smatraju izdajnicima. To se na
Gazimestanu dogodilo i Tomislavu Nikoliću 28. juna 2014. godine, na šta
je on rekao: “Da su tako zviždali Lazaru kad ih je pozvao u boj, vi
danas ne biste imali gde da dođete”, prelazeći preko toga što je dočekan
zvižducima upravo zbog toga što nije mogao da ponovi Lazarev poziv na
oružje, nego je, umesto toga, obećao beskompromisne pregovore: “Srbija
je odlučila – pregovaraće do kraja sa svima!” (Večernje novosti, 28.
juni 2014).
Vidovdansko zaklinjanje srpskih vođa Lazaru i zazivanje Obilića mogli
su posle 1999. godine mnogo uspešnije da se izvode van Kosova. Zato se
centralna crkvena i državna proslava ovog praznika poslednjih godina
održava u Kruševcu, a obeležavanje Vidovdana 28. juna 2014. godine u
Višegradu – odnosno u memorijalnom kompleksu „Andrićgrad“, koji je u
ovom gradu na obali Drine izgradio Emir Kusturica, u saradnji sa vladama
Srbije i Republike Srpske – pokazalo je da se na tom mestu u Bosni pod
zastavom kosovskog zaveta mogu okupiti reprezentativni predstavnici
političke, crkvene, vojne i kulturne elite Srbije i pokazati da borba za
svesrpske interese zadojena kosovskim mitom ni posle ratova devedesetih
nije prestala, bez obzira na to što se u novije vreme vođe ove borbe
većem uspehu mogu nadati u Istočnoj Bosni, nego na samom Kosovu.
Ipak, izgledi da se sećanje na Kosovsku bitku sačuva i na mestima gde
je ona održana nisu za potcenjivanje, jer su za to zainteresovani i
tamošnji Albanci. Kako je pokazala Ana di Lelio, u knjizi Kosovska bitka
u albanskom epu, u želji da svoju novu državu približe Evropi i
Evropskoj uniji, kosovski Albanci – odnosno njihovi „preduzetnici
sećanja“, kako graditelje nove slike albanske nacionalne prošlosti zove
autorka ove knjige – daju nov značaj i nov publicitet folklornim pesmama
i drugim dokumentima koji govore o navodnom učešću albanskih boraca u
Kosovskoj bici (Di Lelio: 57). U međuvremenu su neki od ovih dokumenata
stigli i u albanske udžbenike istorije, tako da za one koji prate ovaj
proces obnove albanske verzije kosovskog mita, nije predstavljalo
iznenađenje kad je Ramuš Haradinaj, jedan od vođa OVK, izišao s
predlogom da se na Gazimestanu podigne spomenik albanskim junacima
poginulim 1389. godine na tom mestu (Blic, 28. juni 2016).
Kritika
Kosovski mit, kao svečana i neupitna naracija o borbi, smrti i
uskrsnuću nacije, bio je i ostao predmet kritike i polemike, u kojoj je u
prvom planu bio problem autentičnosti. Mit se najpre postavljao kao
pitanje u kojoj meri se ono što se u njemu priča slaže s istorijskom
istinom, na koje kritička istoriografija danas uverljivo odgovora da
istorijske istine tu ima vrlo malo. Veći izazov za istoričare i druge
tumače kosovskog mita je pitanje – koja verzija kosovskog mita sadrži
autentičnu moralnu i političku poruku o Kosovskom boju, ako ne i njegov
istinit prikaz. Polazi se od toga da jedna takva poruka postoji, da se
ona nalazi u kultnim spisima o knezu Lazaru i narodnim pesmama o njemu i
drugim, legendarnim likovima, ali da je do nje teško doći, jer je, ili
izrečena posredno, takoreći šifrovanim jezikom, ili zato što je
pokrivena neautentičnim porukama koje nastaju zato što se kosovski mit
grubo zloupotrebljava. Najčešća zloupotreba kosovskog mita je,
upozoravaju neki od istraživača koji ustaju u odbranu njegove navodno
autentične poruke, javlja se kad se izneverava duhovno značenje mita,
kad se – nasuprot Lazarove poruke/pouke da je nebesko carstvo važnije od
zemaljskog – koristi za legitimisanje borbe za osvajanje zemaljskog
carstva, to jest za postizanje političkih i vojnih ciljeva. Tako je
hrvatski filozof i diplomata Ante Tresić Pavičić 1928. godine ustao
protiv političke zloupotrebe kosovskog mita u Kraljevini Srba, Hrvata i
Slovenaca. „Kao vrhovna mudrost navještava nam se privola zemaljskome
carstvu, a siromašnima duhom se prepušta nebesko!“ (Tresić Pavičić:
131). Sličnu kritiku izneveravanja duhovnih vrednosti kosovskog mita –
ovoga puta upućenu Srbima koji ne vide da težnjom da sačuvaju telesno
Kosovo žrtvuju svoj duhovni spas – iznela je 90-ih godina Milica
Bakić-Hayden (Bakić-Hayden: 127).
Nasuprot kritičarima kosovskog mita koji se protive izneveravanju
njegovog navodno autentičnog značenja, stoje oni koji misle da takvog
značenja u stvari nema, i da postoji samo neka vrsta simboličnog jezika
sačinjenog od, publici u Srbiji poznatih likova i epizoda iz narodnih
pesama o Kosovskom boju, jezika koji dozvoljava da se iskažu različlite,
pa i dijametralno suprotne misli i osećanja. Kosovski narativ je
„zajednički jezik za neslaganje“ kaže sociološkinja Ivana Spasić
(Spasić: 96), reč je o narativu koji je „interno dijalogičan“, dodaje
antropolog Marko Živković (Živković: 250). Ova kritika kosovskog
narativa, koja se protivi njegovoj esencijalizaciji, i upućuje na praksu
korišćenja likova i simbola iz kosovskih pesma u svakodnevnoj
komunikaciji i raspravi, ne objašnjava kako se, uporedo s tom praksom,
formiraju verzije narativa o Kosovu koje ne dozvoljavaju raspravu i
dijalog, nego se nude i poštuju kao neupitne istine, odnosno funkcionišu
kao politički mit. Sloboda diskusije o Kosovu je još uvek u Srbiji
ograničena – kao što je bila i tokom poslednja dva veka – i dozvoljena
je u sferi privatnog života, ali ne u javnom prostoru, u kome je
kretanje, a posebno kretanje prema pozicijama moći, regulisano i
usmereno signalizacijom u znaku kosovskog mita. Kako je na proslavi
Vidovdana u Severnoj Mitrovici 28. juna 2016. godine rekao jedan od, u
poslednje vreme u medijima najprisutnijih srpskih političara, šef
Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić, „vidovdanska zakletva mora
biti zakletva čitavog srpskog naroda“ (Kurir, 28. jun 2016).
Bibliografija
Bakić-Hayden, Milica 2006: „Kosovo: vanvremena metafora sred
vremenitog prizivanja“, u: Milica Bakić-Hayden: Varijacije na temu
„Balkan“. Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd.
Ban, Matija 1858: Car Lazar ili Propast na Kosovu. Kraljevska srpska državna štamparija, Beograd.
Ban, Matija 1866: Car Lazar: tragedija u 5 razdjela. Narodna štionica Dubrovačka.
Ćirković, Sima 1990: „Kosovska bitka kao istorijski problem“, Istorijski institut SANU, Zbornik radova, 11 (1990), 109-118.
Čolović, Ivan 2016: Smrt na Kosovu polju. Istorija kosovskog mita. Biblioteka XX vek, Beograd.
Di Lelio, Ana 2010: Bitka na Kosovu u albanskom epu. Prevela s engleskog S. Glišić, Biblioteka XX vek, Beograd.
Dejzings, Ger 2005: Religija i identitet na Kosovu. Prevela s engleskog S. Glišić. Biblioteka XX vek, Beograd.
Durković-Jakšić, Ljubomir 1989: „Ustanovljenje u vaskrsloj Srbiji
1889. Vidovdana za državni praznik“, u: Sveti knez Lazar. Spomenica o
šestoj stogodišnjici kosovskog boja 1389-1989, Sveti arhijerejski sinod
SPC, Beograd.
Đorđević, Tihomir 1984: “O srpskom folkloru”, u: Tihomir Đorđević, Naš narodni život, IV. Prosveta, Beograd, 7-25.
Garašanin, Ilija 2003: Načertanije. Program spoljašnje i nacionalne politike Srbije na koncu 1844. godine. Gambit, Jagodina.
Makuljević, Nenad 2006: Umetnost i nacionalna ideja u XIX veku. Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd.
Meštrović, Ivan 1919: “Ideja Vidovdanskog hrama”, Savremenik, lipanj, br. VI, Zagreb, 273-275.
Milošević, Slobodan 2006: Govori i javni nastupi. Liber, Beograd.
Novaković, Stojan 1906: Kosovo. Srpske narodne pesme o Boju na
Kosovu. Epski raspored Stojana Novakovića i drugih. Državna štamparija
Kraljevine Srbije, Beograd.
Pavlović, Dragoljub i Marinković, Radmila 1975: Iz naše književnosti feudalnog doba. Prosveta, Beograd.
Popović, Miodrag 2007: Vidovdan i časni krst. Ogled iz književne arheologije. Biblioteka XX vek.
Rajić, Velimir 2002: Sabrana dela. Centar za naučna istraživanja SANU i Univerziteta, Niš.
Samardžić, Radovan 1990: Kosovsko opredeljenje: istorijski ogledi. SKZ, Beograd
Spasić, Ivana 2001: “The Trauma of Kosovo in Serbian National
Naratives”, u: Ron Eyerman, Jeffray Alexander ad Elizabeth Butler Breese
(ed.), Narrating Trauma. On the Impact of Collective Suffering.
Paradigm Publishers, London, 81-106.
Živković, Marko 2012: Srpski sanovnik. Nacionalni imaginarijum u
vreme Miloševića. Prevela s engleskog M. Spasić. Biblioteka XX vek.
Beograd.
Velimirović, Nikolaj 1914: Iznad greha i smrti. Besede i misli. Izdanje S. B. Cvijanović, Beograd.
YU Historija, juli 2017.