Pitanje o intelektualcu ključno je pitanje
postmodernog doba. Relevantnost ove tvrdnje događa se u kontradikciji između
pozicije i činjenja, između onoga što intelektualac jeste (i može biti) i onoga
što svojim autoritetom može činiti. Najkraće, pozicija intelektualca nije samo
pozicija mudraca koji svojim mišljenjem deluje u polju narativa ili diskursa nauke
već je izražena, sartrovski rečeno, kroz pitanje njegovog angažmana u
zajednici. Ta dvojba prisutna je od
antičkog doba; prema Platonu ona
označava rascep između dve pozicije – biti
filozofom ili biti pesnikom.
Platon kritikuje poziciju pesnika navodeći primer Homera i njegovog herojskog,
suviše agresivnog mita, što Hans-Georg Gadamer u knjizi Filozofija i poezija uzima kao sukob između razumnog i mitološkog,
kao način otklona od slike Hada, boga podzemnog sveta, slike koja budi strah od
smrti, ili kao borbu protiv neobuzdane požude strasti kod bogova i junaka.
Središnja odrednica svakog intelektualca nalazi
se u deontološkoj zapovesti delovanja. Ta i takva pozicija aktivnog učesnika u
procesima mišljenosti zajednice ključno
je obeležje intelektualnog čina i postupka, koji neupitno moraju težiti ka
slobodi mišljenju gde se apsolutnu slobodu duha uzdiže iznad normativnosti,
posebno iznad raznih političkih ili teoloških uticaja koji dogmatski zauzimaju
polje slobode intelektualnog delovanja. Tu mislim na hrabrost svojstvenu intelektualcu
kao odgovornom članu zajednice jer, kako misli Aristotel, hrabar čovek i trpi i
radi onako kako priliči i kako nalaže razum. Aristotel je u filozofskim tablicamazlatne sredine hrabrost (grč. andreia; lat. virtus) – među ostalih četrnaest vrlina – imenovao posebno važnom
čovekovom vrlinom suprostavljajući joj dva stanja nesvojstvena intelektualcu –
plašljivost i pomamnu smelost. Problem je današnjeg, po mnogima postčinjeničnog
doba, upravo u tome što je većina intelektualaca prigrlila ove dve njima
nepripadajuće karakteristike; previše je plašljivih i nespremnih da čine, dok
je isto toliko onih koji svoju poziciju podređuju pomami za kratkotrajnim
svetlom slave. Opojna svetlost slave isuviše je izazovna i primamljiva za (ne)salomivi
duh intelektualca, isuviše je blizu njena vatra da bi se čovek na rubu bezdana
savremene civilizacije ophrvane nihilizmom mogao skloniti od jakog plamena. On može
skočiti u zjapeći bezdan koji se otvara pred negovim likom i to u nameri da
umakne vatrenoj stihiji, ali onda će zauvek ostati uskraćen za mislivost i problematizaciju sveta kao takvog, za
draž njegovog jakog plamena koji ga može spržiti ili ogrejati. Zato je
neopterećeno uvažavanje sveta takvog kakav jeste uslov za opstanak sveta i
njegove svetlosti bez koje nema čoveka.
Ako bismo svet ukalupili prema ličnim potrebama
bila bi to grobnica jer kako nas uči Emmanuel Lévinas svako prilagođavanje
drugog na meru istog vodi u nasilje i destrukciju. Svest o tome da kao
bivstvujući, ako budem u blizini svetlosti života, mogu postati i ostati
apsolutno slobodan duhom i nezavistan od bilo koje ideologije važna je karika
naše životne spoznaje. Kantovski rečeno – delati tako da naše postupanje uvek
može istovremeno da važi i kao princip sveopšteg zakona. Filozofkinja Ksenija
Atanasijević u svojim filozofskim meditacijama slikovito navodi: ,,Ličnost koja
u sebi nosi neutoljivu žeđ za uzvišavanjem sebe, poseduje često, samim time, i
sporo presušivo vrelo stvaralačkih mogućnosti. U stremljenju naviše nalazi se
jedna nevarljive životodavnost, dok su zadovoljavanja zemaljskih ciljeva tako
kukavna, da uvek ostavljaju za sobom građenje i bezobličnost, kao i obezduhovljenog
čoveka usred njih’’.
U premošćavanju bezdana između poslušnog i
slobodnog života stoji odnos prema zlu kao konstanta, kao mera naše duhovne
slobode. Ne treba previše da naglašavamo očiglednu činjenicu da je savremeno
doba obeleženo ne samo tehnološkim i naučnim progresom, željom za znanjem,
konkurencijom i inovacijama, već i strahotnim razaranjima i ideologijama koje
su za svoj ideal imale etničku dominaciju. Posle strašnih potresa Prvog
svetskog rata rađaju se opasni i nazadni režimi fašizma i nacizma koji dovode
do sloma celog sveta i Holokausta. Na marginama takvih dešavanja inspirisanih
političkim i etničkim pretenzijama, nadmoći rase i nacije, intelektualna elita
pokazala je, u mnogim slučajeva, licemerno i neodmereno svrstavanje na stranu
nazadnih ideologija. Kao što je bilo puno plašljivih i nedelotvornih, isto
toliko bilo je onih koji su uživali u pomamnoj smelosti da učestvuju u nazadnoj
političkoj ideologiji i da aktivno propagiraju stavove vođe. Put ka iskri
totalitarizma, put je u bezdan, ali je za pojedine intelektualce bio izazovna
skretnica na putu ličnog doživljaja sveta. Posredi je dvojba između mislioca i
tiranina, filozofa i vladara, i njihovog potencijalnog odnosa i neupitne
privlačnosti. Prvi, oličen u poziciji intelektualca, jeste mislilac tek ako je
kadar biti neupadljiv u bučnom svetu, drugi je praktičar koji ne prima u svoje
okruženje filozofsku radoznalost, ponajviše jer ne podnosi njenu osamljenost,
potrebu da mislilac bude sam. Da li reč o posrnuću ličnog mišljenja, vrednosnog
sistema ili slabosti prema ovozemaljskom svetu ostaje otvoreno ali je ključno
sledeće pitanje: Koliku odgovornost imaju intelektualci i umetnici u nasilnim
vremenima i totalitarnom političkom režimu i kakve posledice ima njihovo
pristajanje na potencijalnu saradnju sa totalitarnim režimom?
Često su uloge intelektualaca u nazadnim režimima
bile velike, oni su postajali ministri i najbliži saradnici inspiratora zločina
ili podržavaoci najopasnijih ideologija koje su sejale smrt. U knjizi Alastaira
Hamiltona Intelektualci i fašizam
1919-1945, dramatičnom, aktuelnom i upozoravajućem rukopisu, pronalazimo svedočanstva o zločinu i intelektualnoj
zabludi, poput slučajeva kao što su Benedetto Croce ili Thomas Mann, čije su
epizode privremene podrške nazadnim ideologijama malo poznate. Hamilton
dramatično svedoči o susretu između totalitarnih vođa i intelektualaca poput
onoga iz 1923. kada su se sreli Benito Mussolini i Luigi Pirandello. Polaskan
Mussolinijevim hvalama Pirandello je, tada mladi dramatičar, izrazio podršku
fašizmu. U knjizi se navodi izvod iz Pirandellovog intervju: ,,Uvek sam osećao
najveće divljenje za Mussolinija, i mislim da sam jedan od malobrojnih ljudi
kadrih da shvati lepotu tog njegovog neprestanog stvaranja stvarnosti: jedne
italijanske i fašističke stvarnosti, koja se ne potčinjava ničijoj tuđoj
stvarnosti‘‘.
Knut Hamsun, još jedan pisac koji je podržavao
ideologiju zla, rođen u Norveškoj, mladost provodi u Americi gde radi
najobičnije poslove budući da nije imao nikakvo formalno obrazovanje. Od tih
nesigurnih trenutka mladosti pa sve do smrti Hamsunov život ostao je obeležen
čestim odlascima, teškim materijalnim stanjem i nemaštinom. Nakon neuspešnih
boravaka u Americi Hamsun postaje jako kritičan prema kulturi zapada, i svoju
netrpeljivost održava do kraja života. Nasuprot pomenutoj mržnji Hamsun gaji
veliku naklonost prema Nemačkoj, budući da se i njegova dela najviše prevode na
nemački jezik. Ova naklonost, nažalost, razviće se u podršku nacističkom režimu
pa će Knut Hamsun od Adolfa Hitlera i ministra propagande i obrazovanja Josepha
Goebbelsa dobiti nagradu Nemačke za izuzetan doprinos svetskoj književnosti.
Knut Hamsun počinje da piše pamflete i pohvale u čast Hitlera nazivajući ga pravednikom
i spasiteljem. U kvisliškoj vladi postaje ministar obrazovanja i tako daje punu
podršku Hitleru i njegovom režimu. Njegova saradnja i odanost Hitleru zauvek je
zapečatila njegov književni opus. Knjige su mu zabranjene, spaljivane, posle
rata suđeno mu je kao izdajniku i kolaboracionisti. U tom razdoblju, pred kraj
života, Knut Hamsun je smešten u jednu psihijatrijsku bolnicu nakon čega piše svoju
autobiografiju Po zaraslim stazama gde
ne iskazuje kajanje za svoju privrženosti nacizmu. Proteklih godina vlada sve
veće interesiranje evropskih izdavača i kritičara za delo Knuta Hamsuna.
Njegove knjige opet postaju čitane i tražene, i to s pravom, jer Hamsunov
talenat za pisanje i vrednost njegovih knjiga niko ne može da ospori, premda se
i dalje osporava jer mu Norveška ne oprašta nacističku prošlost pa je i
poslednja inicijativa da Knut Hamsun dobije ulicu u Oslu propala zbog burnih
protivljenja u javnosti.
Ni danas nije sasvim jasno šta je tako privlačno
u opasnim ideologijama koje su podržali, ili podržavaju, mnogi umni ljudi. Nesporno
je da je Ezra Pound bio strastveni poštovalac nacizma, da je pisac Curzio
Malaparte bio veliki teoretičar fašizma, da je francuski pisac Céline – koji se
prema H. Arendt više od drugih francuskih antisemita odlikovao ideološkom
maštovitošću – Hitlera nazvao pacifistom vrednog dvadeset Nobelovih nagrada.
Sve ove ličnosti, uprkos nazadnim ideologijama koje su podržavali, pridonele su
puno istoriji književnosti kao što su i Sergej Ejzenštejn i Leni Riefenstahl
doneli veliku slavu filmskoj industriji. Susan Sontag u tekstu Fascinantni fašizam piše: ,,Ono što
odnos između umetnosti i politike pod nacionalsocijalizmom čini interesantnim
nije podređenost umetnosti političkim potrebama, obeležje svih autentičnih
diktatura, i levih i desnih, već to što politika preuzima frazeologiju
umetnosti, i to umetnosti kasnog romantizma‘‘. Ta činjenica da politika postaje
umetnički indikativna samo je znakovito upozoravajuća reč da politika nije puno
udaljena od umetnosti, da nije posredi povezanost starih prijatelja, već pre
svega neophodna saprisutnost razdražljivih
suseda. To je stalan proces nadogradnje, napor pojma, proces propitivanja pozicije i – kao što vidimo iz
primera Hitlerove rasne politike – stalna opasnost pred provalom nasilja.
Kritičnost intelektualca, njegova pozicija stvaraoca razrešena je političkom
terminologijom, kao što je slučaj sa nemačkim profesorom fizike Philippom
Lenardom, koji je tokom rata izdao u Leipzigu knjigu Nemačka fizika u kojoj na rasistički način promoviše naučne
činjenice. Preuzeo je, dakle, od politike jezik svoje nauke; on je nauku
doživljavao jedino i samo kao produkt rasne klasifikacije suprostavljajući joj
ličnost Alberta Einsteina, koji kao Jevrejin ne zaslužuje bavljenje naukom.
Pozicija istinskog intelektualca ogleda se u
njegovoj egzistirajućoj osamljenosti. Spremnost da se izdrže sve moguće
ideološke zanesenosti i da se ostane na putu slobode mišljenja i duha. Jer, šta
je moja egzistencija ako nije potreba da se odredim prema egzistirajućem. Biti
znači izolovati se kroz egzistenciju, piše Lévinas, i dodaje da se egzistencija
opire svakom odnosu, svakom mnoštvu. ,,Usamljenost se ne pojavljuje kao stvarna
izolovanost nekog Robinsona, ni kao nesaopštivost nekog sadržaja svesti, nego
kao nerastvorivo jedinstvo između egzistirajućeg i njegovog čina
egzistencije’’. Prevedeno na jezik intelektualne osamljenosti – osamiti se,
naposletku, znači egzistirati u punoći čina egzistencije i zapitati se pred
činom koji ja, kao egzistirajuće biće, činim prema drugom i drugačijem od mene.
Posredi je Kantova deontološka etika dužnosti u kojoj drugi čovek nikada ne sme
biti sredstvo. (Drugi) čovek je uvek cilj i ja imam odgovornost prema njemu
upravo zato što sam čovek na koga je bačen teret odgovornosti i s(a)vesti.
Kratki fragmenti o disparatnim pozicijama
intelektualca u totalitarnom režimu tek su uvod u razmatranje ključnog pitanja
s početka ovoga zapisa. Ovo pitanje razotkriva tesnu vezu između dva pojma koja
uvek jedan drugog prate, bilo da se nadopunjuju ili međusobno isključuju, a to
su etika i estetika. Etika kao svest o tome šta je dobro, estetika kao svest o
potrebi promišljanja smisla (umetničkog) stvaranja. Brodsky bi na prvo mesto
postavio estetiku, ali verovatno da bi prožimajući odnos ova dva pojma bio
ideal kome svi težimo i koji bi onda zasijao u punom sjaju prema našim (svetim)
životima, negde na ivici bezdana i ispred jakog plamena života.