Statistika često pokazuje isključivo ono što njeni interpretatori
žele da vide. Ona se (zlo)upotrebljava na razne načine u različitim
segmentima života, u raznim državama širom sveta. Međutim, verovatno se
gotovo nigde, osim možda u Severnoj Koreji, na statistici ne gradi cela
virtuelna realnost života, kao što se to čini u Srbiji. Statistika je
ovde zakon, budući da zakoni inače ne važe za ljude na vlasti.
Statistika prevazilazi logiku, pravo, često i zdrav razum.
Statistika je takođe i dogma – ono što veliki Vođa predstavi kao
zvaničan podatak o uspehu (sopstvenom, koji izjednačava sa uspehom
države, iz sasvim očiglednih razloga) prihvata se bez promišljanja,
propitivanja i analiziranja. Barem kada je reč o ogromnoj većini
„medija“ koji plasiraju zvaničnu Vođinu istinu sa ekstremnim religioznim
predubeđenjima. Otuda je pravo osveženje kada neko na stručan, direktan
i veoma temeljan način razruši tu kulu od sapunice, kao što je to
učinila Sarita Bradaš u svojoj analizi statističkih podataka koje nam (dogmatski) plasira Republički zavod za statistiku, Statistika i dostojanstven rad.
Autorka nam pokazuje kako se pribavljaju, analiziraju i plasiraju
statistički podaci, koja prava struke i morala se pri tome krše da bi se
udovoljilo Vođinoj mantri da je najbolji svih vremena, i kako zapravo
izgleda surova i siva realnost na tržištu rada u Srbiji.
Da ovaj tekst pogađa suštinu (i tanku žicu vlasti) dokaz je i to da
je na autorkine navode objavljene u NIN-u reagovao i sam direktor
Republičkog zavoda za statistiku Miladin Kovačević. Njegovo reagovanje
je međutim više formalno nego suštinsko, a najbolji deo „demantija“
jeste zapravo priznanje da je analiza koju je autorka dala – tačna. Kako
bi osporio navode Kovačević nes(p)retno koristi „argumente“ koji
otkrivaju nepoznavanje metodologije i publikacije institucije čiji je
direktor. Tako saznajemo da se broj u registrovanoj zaposlenosti i broj
formalno zaposlenih neznatno razlikuje, pri čemu se poziva na
nepostojeće „objašnjenje“ koje je dato uz Anketu. Ad hoc
smišljeno objašnjenje kaže da treba izuzeti poljoprivrednike i deo
sektora domaćinstva kao poslodavca. Izuzimanje nam otkriva još neke
novosti kojih u metodološkim napomenama Ankete nema: „po metodologiji
Ankete, formalno zaposlenima se smatraju i poljoprivrednici registrovani
u Ministarstvu poljoprivrede“. Registar poljoprivrednih gazdinstava,
međutim, vodi
Ministarstvo finansija (Uprava za trezor), a ne Ministarstvo
poljoprivrede; takođe, svi poljoprivrednici su obveznici obaveznog
socijalnog osiguranja (samim tim su registrovani u Centralnom registru
obaveznog socijalnog osiguranja), izuzev u slučaju da su osigurani kao
zaposleni ili kao oni koji samostalno obavljaju delatnost, što bi
značilo da im poljoprivreda nije glavni posao i kao takve Anketa bi ih
računala u zaposlene radnike ili samozaposlene u nepoljoprivrednoj
delatnosti.
Kovačević čini se ne zna da se Anketom o radnoj snazi prikupljaju i
podaci o subjektivnom statusu lica na istom uzorku i po istoj
metodologiji po kojoj se prikupljaju podaci o „objektivnom“ statusu. Za
očekivati je da će, kad sazna, tabela 1.9 u narednom periodu nestati iz
Biltena RZS. On naposletku otkriva da podaci o potencijalnoj radnoj
snazi nisu u skladu sa metodologijom EUROSTAT, što je možda i jedan od
razloga što se podaci iz Ankete iz Srbije ne mogu naći na stranici
Evropske kancelarije za statistiku. Naime, kada se sabere broj onih koji
žele i mogu da rade (352.000) i onih koji aktivno traže posao, ali ne
mogu da počnu da rade (12.400), Kovačevićeva statistika ne dobija broj
od 364.400, već 129.100 potencijalno aktivnih lica.
Šlag na torti je, ipak, nesumnjivo frojdovska omaška u poslednjoj
rečenici reagovanja, gde direktor RSZ priznaje da podaci o prosečnoj
zaradi nemaju veze sa realnošću: „Četvrto, Zavod intenzivno radi na tome
da od januara 2018. godine prosečnu zaradu računa i objavljuje na bazi
podataka iz Poreske uprave, koja predstavlja direktni izvor informacija o
zaradama“. Postavlja se pitanje zašto se to do sada nije činilo (kada
se uzimaju podaci iz Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja
da bi se utvrdila registrovana zaposlenost, mogu se iz istog izvora
uzeti i podaci na osnovu kojih će se izračunati prosečna zarada) i kako
će se računati zarade onima koji nemaju tu sreću da ih dobiju na vreme
ili ih dobijaju „na ruke“ (uz zaobilaženje Poreske uprave iz očiglednih
razloga), a takvih je prema nekim istraživanjima većina u Srbiji, i to
uglavnom u privatnom sektoru koji i sada „objektivna i pouzdana statistika“ zaobilazi što je više moguće?
Nije dakle blesav niko od nas koji ne shvatamo kako može
nezaposlenost tako brzo da pada i kako zarade rastu tako vrtoglavo. Jer
to jednostavno nije istina. Kakve su stvarne posledice onoga što nam se
dešava, politike investicija, zapošljavanja, poreske politike? Štrajkovi
koje smo iskusili pokazali su da je strpljenje radnika pri kraju.
Većina ovih štrajkova je završena relativno povoljno po zaposlene. Jedan
od njih, koji je država izabrala da bude medijski ispraćen, završen je
onako kako je moralo – herojskim uplivom države koja je podstakla
socijalni dijalog i kompromis sindikata i rukovodstva FIAT-a (zvanična
verzija), odnosno dokazom da je država produžena ruka kapitala koja nema
osećaja za socijalne probleme (ili je jednostavno nije briga), a da su
sindikati skup potkupljivih pojedinaca koji će braniti interese radnika
samo dok se poklapaju sa njihovim ličnim interesima (čast retkim
izuzecima). Drugi štrajk, koji država aktivno ignoriše, završiće se tek
smenom vlasti – nadajmo se da će građani podržati radnike GOŠE kada budu
protestovali ispred Vlade Republike Srbije. Svi oni međutim otkrivaju
sistemske greške u politici koja se vodi, kako je to lepo objasnio Aleksandar Matković.
Ima međutim još posledica na koje bi trebalo obratiti pažnju, a sve proističu iz nedavnih dešavanja:
– Najpre, prosečna zarada je katastrofalna. Najveći deo zaposlenih ne
prima dovoljno da bi preživeo. Porodice u Srbiji u većini nemaju
dovoljno primanja čak ni za prosečnu potrošačku korpu (koja je i sama
još jedno cinično zamešateljstvo statističkih magova i nema puno veze sa
dostojanstvenim radom i normalnim životom po kriterijumima XX i XXI
veka).
– Nezaposlenost je užasavajuća. Statistika je toliko napumpana, da
ćemo uskoro doći u apsurdnu situaciju da svaki nezaposleni, gledajući
predsednika kako samouvereno priča o zapošljavanju, pomisli da je on
poslednji čovek u Srbiji za koga nema posla. To naravno neće ni izdaleka
biti tačno.
– Zaposlenost raste isključivo na račun prekarizacije (ne računajući
statističke anomalije koje su uzrokovane partijskim zapošljavanjem).
Gotovo da nema novozaposlenih na neodređeno vreme, pod uslovima koji se
moraju smatrati minimalnim da bi se neko osećao socijalno zbrinutim na
osnovu rada koji ulaže.
– Politika investicija je totalni promašaj. Pumpati novac stranim
investitorima direktno u džepove može da izgleda kao pozitivan razvoj
događaja samo tim investitorima i u statističkim izveštajima. Nisu samo
štrajkovi pokazali da je ovakva politika neodrživa i pogubna. U nedavno
objavljenom istraživanju
o minimalnoj zaradi, Unija poslodavaca je anketirala 100 poslodavaca
(pretpostavka je da su oni članovi Unije i u ogromnoj većini domaći
poslodavci). Osim ponekog oholog zaključka, karakterističnog za sindrom
„srpskog gazde“, iz značajnog broja odgovora vlasnika i direktora tih
preduzeća izbija bes zbog tretmana domaćeg kapitala i domaćih
proizvodnih potencijala. Kako i ne bi – država ne reaguje na sivu zonu
privređivanja, naprotiv, podstiče je, i tako dovodi poslodavce koji rade
po zakonu u situaciju da imaju nelojalnu konkurenciju koja ih uništava.
Sav novac se subvencioniše strancima, ili onima koji se kao takvi
predstavljaju, a fiskalni i parafiskalni nameti koji održavaju
preglomaznu administraciju i krvarenje državnih para na najrazličitije
gluposti, pritiskaju domaće privrednike čini se više nego ikada.
– U Srbiji ne postoje vladavina prava, borba protiv korupcije, niti
nezavisno pravosuđe. Kapital koji se privlači iz inostranstva je po
pravilu avanturističkog i predatorskog tipa, kako bi se iskoristile rupe
u sistemu i kako bi se ostvario profit na račun građana Srbije koji
pune budžet iz kojeg se novac odliva „investitorima“ a onda potpuno
legalno napušta zemlju. Nijedna ozbiljna firma neće u Srbiji videti
potencijal da posluje zakonito i širi se kroz reinvestiranje od profita
koji ostvari – jer tako nešto nije moguće zbog kancera korupcije kojim
su zahvaćene sve pore javnog sektora u kojem se vedri i oblači kada je
reč o svakom, pa i najsitnijem i najbanalnijem aspektu života i
privređivanja.
– Socijalna politika ne postoji. Aktivno se ide na gušenje i
obesmišljavanje socijalnih davanja, kako bi bilo više novca za prethodno
opisane avanture.
– Biće sve gore. Radna verzija Zakona o zaposlenima u javnim službama
ima za prevashodni cilj da obesmisli rad u javnim službama, da iste
ostavi sa što manje sredstava kako bi se pripremio teren za njihovu
privatizaciju, možda najpre kroz javno-privatna partnerstva, a nakon
toga i kroz ogoljenu rasprodaju državne imovine koja je, eto, postala
neisplativa i preskupa državi – pre svega se misli na zdravstvo, ali
svakako i na druge javne službe koje privatnom kapitalu mogu doneti
veliki profit. Ako ne dođe do smene vlasti u narednim godinama (pri tom
smena vlasti mora podrazumevati smenu ideja i pristupa, a ne smenu jedne
političke stranke da bi došla druga podjednako štetočinska), ovi
planovi će se realizovati i učiniti život u Srbiji nepodnošljivo skupim
za još veći procenat stanovništva.
– Kada smo već kod političkih partija, štrajkovi su pokazali da među
njima nema niti jedne koja može da iznese bilo kakvu promenu – od onih u
poziciji se tako nešto ni ne očekuje, ali ni u opoziciji ne postoji
drugačiji politički glas. Iako bi bilo očekivano da opozicija uhvati
talas koji su radnici podigli i na njemu – ako već nisu sposobni ni za
šta drugo – ostvari neke političke poene, to se jednostavno nije desilo.
A znamo i zašto. Zato što podrška radnicima koji se bore protiv
opisanog naopakog sistema znači bar dve stvari – da se ne slažete sa
takvim sistemom i da umete da ponudite alternativu. Ni jedno ni drugo ne
važi za srpsku političku scenu – uostalom, ono što su naprednjaci
doveli do savršeno lošeg, nisu sami izmislili već je delo političara
koji su danas salonska opozicija i koji ne misle iskreno kada kritikuju
vlast jer ne uspevaju da prikriju osnovni motiv te kritike: bes zato što
oni nisu na njenom mestu, a ne bes zato što se pod njom Srbija raspada i
odumire, u svakom smislu tih reči.
– I konačno, štrajkovi su pokazali dve važne stvari – da postoji
hrabrost radnika da se organizuju i dignu glas, kao i da je šansa za
uspeh radnika u takvim protestima obrnuto proporcionalna broju
sindikalnih funkcionera koji protest vode. Valja nam se okrenuti nekim
drugim oblicima radničkog organizovanja.
Kada se svedu računi, vlast samo statistikom (onom nafilovanom i
iskrivljenom) i može da se hvali. Nije više neuobičajeno ni kada
direktor državne institucije koja se bavi statistikom proba da odbrani
neodbranjivo – on time zapravo brani svoju fotelju, a ne nešto za šta
stručno veruje da je istinito. Nije međutim više neobično ni kada se
statistika prosipa (sa Vođine strane) i kao potpuno izmišljena.1
Pitanje je samo koliko dugo će građani više verovati Pinku, Informeru i
sličnim propagandnim mašinama, umesto sopstvenom novčaniku, frižideru,
razumu. Sudeći po letnjim štrajkovima, uskoro će mnogo ljudi zaključiti
da je vreme da caru kažu da je go.
- Takvih primera ima previše da bi se navodili, samo neke od njih iz jula meseca možemo naći ovde: „Pre četiri godine u Nišu bilo 49.000 nezaposlenih“, „Pre tri godine prosečna plata bila 356 evra“, „Napredujemo u populacionim pokazateljima“, „Rast srpske ekonomije danas veći od evropskog proseka“.