Srbiju opterećuju dva mita. Jedan je ruski, drugi je kosovski. Oba su bila aktuelna ovih dana. Prvi povodom intervjua predsednice Vlade Ane Brnabić agenciji Blumberg, drugi je aktuelizovan samim kalendarom. U prvom slučaju se pokazalo da nikakvih „bratskih“ odnosa između Rusije i Srbije nema, već da je jedna, ruska, strana superiorna, a druga, srpska, inferiorna i da zapravo Srbija služi ruskim geopolitičkim, geostrateškim i sličnim interesima. O tome sam na ovom mestu pisao još pre tri godine, pa to sada ne bih ponavljao.
Kosovski mit ima dva motiva, dva elementa. Jedan je žrtva, drugi je izdaja. Uzgred, mada je možda suvišno, za svaki slučaj valja napomenuti da kosovski mit nije isto što i kosovska poezija. To su dve, naravno tesno povezane, ali različite duhovne tvorevine, svaka sa svojim životom, nastankom i trajanjem, i ne treba ih poistovećivati. Čak i ako se uzme da su narodne junačke pesme temelj „Vidovdana i časnog krsta“, to ne znači da zgrada na dobrim temeljima ne može biti pogrešno isprojektovana i/li sagrađena od lošeg materijala.
No, da se vratim glavnoj temi. Prvi gore pomenuti motiv kosovskog mita se sastoji u herojstvu, tj. suprotstavljanju zlu, odnosno najpreciznije, u ideji žrtvovanja „carstva zemaljskog“ za „carstvo nebesko“, trenutnih u ime viših ciljeva. Ako bismo se malo poigrali prevođenjem na savremeni jezik – ličnog zarad javnog interesa.
Doduše, čisto istoriografski gledano, to žrtvovanje je imalo formu i domet, to jest, kada je izgubljena bitka na bojnom polju, preostali plemići i plemkinje se nisu ritualno poubijali, nego su nastavili da žive kao turski vazali. Zbog čega im, međutim, ni tada niko nije zamerao, niti im danas zamera. I to je u redu. Mislim – i jedno i drugo; i to što su se opredelili za život i to što ih zbog toga niko ne osuđuje.
Problem nastaje kada se od jednog „trenutka“ i jednog čina nacionalnog žrtvovanja čitava nacija pokušava predstaviti kao večita (uvek i svuda) „žrtvena“ nacija, tj. kada se pravi – „nacija žrtva“.
Na osnovu čega se zatim „izvlači“ zaključak kako su svi „drugi“ (što u praksi znači pre svega naši susedi) zli, a jedino „mi“ dobri, a onda, u pogodnom trenutku, kada se zvezde adekvatno rasporede, zatrubi da je kucnuo čas da „osvetimo Kosovo“.
Da je takvo shvatanje, i što je važnije ponašanje, rezultat nakaradnog tumačenja i još nakaradnije (zlo)upotrebe mita, najkasnije od Miodraga Popovića postalo je više nego jasno. Što ne znači, međutim, i da je opšte prihvaćeno.
Upravo s tim je tesno povezan drugi motiv kosovskog mita – izdaja. Možda u času njegovog nastanka taj elemenat i nije bio najvažniji, ali je u savremenim interpretacijama i implementacijama mita on zadobio ključno mesto i uticaj. To je i razumljivo: pošto oni koji su (samo/deklarativno) zagovornici kosovskog mita ne podnose (niti imaju nameru da podnesu) bilo kakvu ličnu žrtvu (oni to ne podnose) ostalo im je da se pozivaju na i da druge prozivaju za – izdaju. I zbilja gotovo niko od tih „1389-omaša“ ne može da odoli da „drugoj strani“ ne prišije „epitet“ izdajnika. Nekad otvoreno i direktno, nekad malo uvijeno i posredno, ali – to ne omaše.
To je paradoksalno. Ako je boja, pogibije i žrtvovanja bilo, izdaje nije bilo. To je nepobitno utvrđena činjenica. Ako je tako, zašto je potrebno da se širi „fama o izdajnicima“?
Računica je tu jasna: računa se da će onaj ko prvi vikne „izdaja“ svoj interes nametnuti kao nacionalni. Iz čega će kao rezultat sebi obezbediti mnogobrojne druge koristi. Nažalost, kao što se lako može videti, pokazalo se da su oni koji su tako računali u svom naumu uspeli: njihova varijanta kosovskog mita je preovladala. U toj galami nacionalisti su prolazili dobro, ali je nacija prolazila slabo. Kako nekad, tako i danas.
Ideja da „samo sloga Srbina spasava“ načelno je pogrešna i praktično kontraproduktivna. Ona ukida društveni dinamizam i dijalog, ograničava slobodno izražavanje različitih mišljenja, čime onemogućava demokratsko formulisanje i konstituisanje nacionalnog interesa. A nametnuti nacionalni interes je zapravo lažni nacionalni, a istinski interes pojedinih društvenih grupa.
Bilo kako bilo, na javnoj sceni dominira percepcija kosovskog mita koja Srbiju i srpski narod odvaja (ako ih već njima ne suprotstavlja) od vrednosti zapadne civilizacije. U stvari, čitav taj pogled na svet, čiji je kosovski mit samo jedan, mada noseći deo, zapravo je povezan sa onim prvim, ruskim mitom. Odnosno, rezultat je snažnog upliva ruske „socijalne filozofije“ koja je presudno uticala na misaono oblikovanje Srbije. Osnovna karakteristika te „ruske ideje“ jeste da se naglasak stavlja na kolektiv, etnos i pravoslavlje, te da se narod, država i crkva shvataju kao jedna jedinstvena celina. Na čelu sa „hazjajinom“, razume se. Staljinom, Putinom, svejedno.