Numera je često pogrešno smatrana ljubavnom pesmom koju je
Kristoferson 1969. posvetio Dženis Džoplin, jer je njena bluz verzija nadmašila
sve ostale, a Džoplinova ju je otpevala neposredno pre svoje smrti 1970.
godine.
Prava inspiracija za pesmu potekla je, međutim, izgleda od producenta i
koautora Freda Fostera koji će u nedelju postati član Kuće slavnih kantri
muzike, zajedno sa violinistom Čarlijem Danijelsom i pevačem Rendijem Trevisom,
i mlade sekretarice po imenu Barbara Meki.
Foster je poznat kao čovek koji je stvorio zvezde poput Kristofersona, Roja
Orbisona, Vilija Nelsona i Doli Parton, a 1960. godine preselio je svoju
producentsku kuću “Monjument rekords” (Monument Records) iz
Vašingtona u Tenesi, u zgradu čiji je vlasnik bio njegov prijatelj, kompozitor
Budlo Brajant.
Meki, koja se sada preziva Iden, u to vreme imala je 29 godina, radila je kao
Brajantova sekretarica i imala je nadimak Bobi.
“Silazio sam tog dana četiri ili pet puta kod Budloa, a on mi je rekao
‘Uopšte ne verujem da dolaziš da bi mene video. Mislim da dolaziš da vidiš
Bobi”, kazao je Foster.
Idenova je izjavila da joj se činilo “da Foster voli da je zadirkuje”
i da je jednog dana samo rekao “Napisaću pesmu o sebi i Bobi Meki”.
Kristoferson je tada bio jedan od najnovijih Fosterovih zaposlenih, atleta
rođen u Teksasu i vojni veteran koji je voleo engleskog pesnika i slikara
Vilijama Blejka i pokušavao je da izgradi karijeru kompozitora radeći čak i kao
portir u studiju Music Row.
Nakon što je čuo neke od njegovih pesama, Foster je rekao Kristofersonu da će
ga zaposliti kao kompozitora ako sa njim potpiše izdavački ugovor.
Prema Fosterovim rečima, Kristoferson je bio “veoma inteligentan, darovit
i talentovan i zvučao je drugačije od svih koje je do tada čuo”.
Foster je 1969. godine zamolio Kristofersona da mu da ideju za naslov pesme u
kojoj će Bobi biti žena. Kristoferson je tada promenio “Meki” u
“Mekgi” i izmislio priču o dvoje putnika koji su se rastali, a u
verziji koju peva Džoplin, Bobi je muškarac.
Prisećajući se dana kad su Foster i Kristoferson došli u njenu kancelariju da
joj otpevaju pesmu, Barbara Iden, koja Kristofersona nikada do tada nije
videla, rekla je da je “to bila najlepša pesma koju je ikada čula”.
Pesma je odmah postala hit, a prvi ju je izvodio kantri-pop pevač Rodžer Miler
1969. i učinio je jednom od 12 najpopularnijih pesama u SAD.
Kristoferson je na svom prvom albumu, koji je 1970. godine izdao
“Monjument rekords”, objavio sopstvenu verziju numere, ali je ona
prekretnicu doživela tek kada ju je otpevala Dženis Džoplin.
Foster nije ni znao da je Džoplinova obradila pesmu za svoj album
“Pearl”, posthumno objavljen 1971, dok nije razgovarao sa slavnim
producentom Klajvom Dejvisom, tada predsednikom Columbia Records.
Po sopstvenom priznanju, Foster je bio fan Džoplinove, ali je mislio da ona
“ne može pevati ništa drugo osim hard roka”, dok, kako je rekao,
“nije stigla do polovine pesme i otpevala je suptilno i nežno”.
“Tada sam pomislio ‘Čoveče, kakav gubitak”, rekao je Foster.
Foster je aktivan i u svojoj 85. godini i završio je rad na albumu Vilija
Nelsona “For the Good Times”, posvećenom kantri pevaču i gitaristi
Reju Prajsu i objavljenom u septembru.
“Mislim da sam danas bolji producent nego što sam ikada bio”,
zaključio je Foster.