Godinama sam živela u bezbednoj političkoj pozadini kao blagajnica, organizatorka, ali duboko u sebi sam oduvek želela da se kandidujem. Postojeća kongreskinja zastupa moj okrug od 1992. Nikad nije izgubila izbore i niko joj zaista nije bio protivkandidat na predizborima Demokratske stranke. Ali u mojoj svesti je ovo bio moj vid uticaja na promene, poremećaja statusa kvo. Ankete su međutim govorile nešto drugo. Moji anketari su mi rekli da sam luda jer se kandidujem, da ne postoji način da mogu da pobedim.
Ali sam se svejedno kandidovala i 2012. sam bila nova nada na njujorškim izborima za kongres. Zaklela sam se sebi da ću da pobedim. Imala sam podršku njujorškog “Dejli Njuza”, žurnal “Vol Strit” me je fotografisao na dan izbora, a CNBC je proglasio ove izbore najzanimljivijim u zemlji. Sakupila sam novac od svih koje sam poznavala, uključujući i indijanske tetke koje su prosto bile srećne jer se jedna Indijanka kandidovala. No na dan izbora, ankete su bile u pravu, ja sam dobila svega 19 procenata glasova, a iste one novine koje su tvrdile da sam politička zvezda u usponu, sada su govorile da sam protraćila 1,3 miliona dolara na 6,321 glas. Ne računajte to. Bilo je ponižavajuće.
Sad, pre nego što steknete pogrešan utisak, ovo nije govor o značaju neuspeha. Niti je o zapinjanju. Pričam vam priču o tome kako sam se kandidovala za kongres kad su mi bile 33 godine i bilo je to prvi put u mom životu da sam učinila nešto što je uistinu hrabro, gde nisam brinula o tome da li sam savršena.
I nisam usamljena: toliko žena mi kaže da teže karijerama i profesijama u kojima znaju da će da budu sjajne, u kojima znaju da će da budu savršene i to nije neobično. Devojke većinom uče da izbegavaju rizike i neuspeh. Uče nas da se lepo smeškamo, idemo na sigurno, dobijamo čiste petice. Dečaci, s druge strane, uče da igraju grubo, da ciljaju visoko, da se uspuzaju do vrha lestvi u parkiću i da se prosto strmoglave. I dok porastu, bilo da raspravljaju o povišici ili pitaju nekoga za izlazak, već su naviknuti na preuzimanje rizika za rizikom. Nagrađuju ih za to. Često čujemo u Silikonskoj dolini da vas niko ne uzima za ozbiljno, ukoliko nemate dve neuspele firme. Drugim rečima, vaspitavamo devojke da budu savršene, a dečake vaspitavamo da budu hrabri.
Neki brinu zbog našeg federalnog deficita, ali ja brinem zbog deficita u hrabrosti. Naša ekonomija, naše društvo, prosto je na gubitku jer ne vaspitavamo naše devojke da budu hrabre. Deficit u hrabrosti je razlog zašto nema dovoljno žena u STEM-u, direktorki, žena u komisijama, u kongresu i skoro nigde na vidiku.
Psihološkinja Kerol Dvek je 1980-ih je posmatrala kako se bistri petaci bave zadatkom koji je bio suviše težak za njih. Otkrila je da bistre devojčice brzo odustaju. Što im je viši koeficijent inteligencije, to će pre da odustanu. Bistri dečaci, s druge strane, gledali su na teški materijal kao na izazov. Ispunjavao ih je energijom. Bili su skloniji da se dvostruko više trude.
Šta se ovde dešava? Pa, na nivou petog razreda, devojčice su rutinski bolje od dečaka, iz svih predmeta, uključujući matematiku i nauku, dakle ne radi se o sposobnostima. Razlika je u tome kako dečaci i devojčice prilaze izazovu. I ne završava se to prosto u petom razredu. Izveštaj o ljudskim potencijalima je otkrio da muškarci apliciraju za posao ukoliko zadovoljavaju svega 60 procenata traženih kvalifikacija, ali žene, žene se prijavljuju samo ako zadovoljavaju 100 procenata traženih kvalifikacija. 100 procenata. Obično se pozivaju na ovo istraživanje kao na dokaz da, pa dobro, ženama je potrebno malo više samopuzdanja. Međutim, ja smatram da je dokaz da su žene socijalizovane da teže savršenstvu i preterano su oprezne.
Pa čak i kad smo ambiciozne, čak i kada zapinjemo, ova socijalizacija savršenstva uzrokuje da preuzimamo manje rizika u našim karijerama. Pa je na tih 600,000 trenutno otvorenih mesta za posao u informatici i tehnologiji, žene su izostavljene, a to znači da je naša ekonomija u zaostatku kad su u pitanju sve te inovacije i problemi koje bi žene rešile kad bismo ih socijalizovali da budu hrabre, umesto što ih socijalizujemo da budu savršene.
Pa sam 2012. pokrenula firmu da bih naučila devojke programiranju, a otkrila sam da obučavajući ih programiranju, socijalizovala sam ih da budu hrabre. Programiranje je beskrajni postupak pokušaja i grešaka, pokušaja da se dođe do prave komande na pravom mestu, gde ponekad tačka-zarez može da bude ono što stoji između uspeha i neuspeha. Kod zakazuje i potom se raspada, a često je potrebno mnogo, mnogo pokušaja do tog magičnog trena kad oživi ono što pokušavate da sagradite. Potrebna je istrajnost. Potrebna je nesavršenost.
Odmah zapažamo na našem programu strah kod naših devojaka da neće uspeti, da neće biti savršene. Svi nastavnici iz Girls Who Code-a mi pričaju istu priču. Tokom prve nedelje, kad devojke uče da programiraju, učenica će da pozove nastavnicu i reći će: “Ne znam koji kod da pišem.” Nastavnica će da pogleda u njen ekran i videće prazan program za obradu teksta. Da ne zna bolje, pomislila bi da je njena učenica provela poslednjih 20 minuta prosto zureći u ekran. Ali, ako pritisne “undo” nekoliko puta, videće da je njena učenica ispisala kod, a potom ga je izbrisala. Pokušala je, primakla se, ali nije u potpunosti pogodila. Umesto da pokaže svoj ostvareni napredak, radije neće ništa pokazati. Savršenstvo ili ništa.
Ispostavilo se da su naše devojke zaista dobre u programiranju, ali nije ih dovoljno samo podučavati programiranju.
Moj prijatelj Lev Bri, profesor na univerzitetu Kolumbija koji je profesor uvoda u Javaskript mi priča o konsultacijama sa studentima kompjuterskih nauka. Kad se muškarci muče sa zadatkom, doći će i reći: “Profesore, nešto nije u redu s mojim kodom.” Devojke će da dođu i kažu: “Profesore, nešto nije u redu sa mnom.”
Moramo početi da zaboravljamo socijalizaciju savršenstva, ali moramo to da kombinujemo sa izgradnjom sestrinstva koje bi davalo do znanja devojkama da nisu usamljene. Jer više vrednog rada neće popraviti nefunkcionalan sistem. Ne mogu da vam opišem koliko žena mi kaže:
“Strah me je da podignem ruku, strah me je da postavim pitanje jer ne želim da budem jedina koja ne razume, jedina koja se muči.” Učeći devojke da budu hrabre, uz mrežu podrške koja ih bodri, one će da sagrade neverovatne stvari i ja sam svedok tome svakodnevno. Uzmite, na primer, dve naše srednjoškolke koje su napravile igru Trka tampona – da, Trka tampona – kako bi se borile protiv tabua o menstruaciji i seksizma u industriji igara. Ili sirijsku izbeglicu koja se odvažila da pokaže ljubav prema novoj zemlji, praveći aplikaciju koja pomaže Amerikancima da stignu do izbornih mesta. Ili 16-ogodišnjakinju koja je napravila algoritam koji pomaže u otkrivanju da li je rak benigan ili maligan pokušavajući tako da spasi život svom ocu koji ima rak. Ovo su samo tri primera od na hiljadu, na hiljadu devojaka koje su socijalizovane da budu nesavršene, koje su naučile da se trude, koje su načile da istrajavaju. I bilo da će da postanu programerke ili buduće Hilari Klinton ili Bijonse, neće se odreći svojih snova.
A ti snovi nikad pre nisu bili ovoliko važni za našu državu. Za američku ekonomiju, za ekonomski rast, za istinske inovacije, ne možemo da izostavimo polovinu naše populacije. Moramo da socijalizujemo naše devojke da im bude ugodno u nesavršenosti, i moramo to da učinimo odmah. Ne možemo da čekamo da nauče da budu hrabre, poput mene u 33. godini. Moramo da ih naučimo da budu hrabre u školama i na početku svojih karijera, kada je najizglednije da im to može uticati na živote i živote drugih, i moramo da im pokažemo da će da budu voljene i prihvaćene, ne zato što su savršene, već zato što su hrabre. Zato želim da svako od vas kaže svakoj mladoj ženi koju poznaje – vašoj sestri, vašoj nećaci, vašoj radnici, vašoj koleginici – da se oseća udobno u nesavršenosti, jer kad učimo devojke da budu nesavršene, i pomognemo im da to koriste kao prednost, napravićemo pokret mladih žena koje su hrabre i koje će da grade bolji svet za sebe i za svakog od nas.
Reshma Saujani, američka advokatica i političarka
Preuzeto sa ted.com