Već neko vreme, tačnije nekoliko poslednjih godina, borim se
sa prihvatanjem činjenice da saznajne sposobnosti mojih đaka opadaju iz generacije
u generaciju, da raste ravnodušnost, nezainteresovanost, otupelost.
Koncentracija se meri sekundama, interesovanja svode na dva-tri, i to obično
dva-tri površna, za njihove godine pogrešna. Naravno, govorim o proseku i znam
da ima sjajnih izuzetaka, ali znam i da ih je iz godine u godinu sve manje.
Pomislim – možda su ona drugačija deca sva otišla u
gimnaziju!
Onda se setim da u srednjoj stručnoj školi radim već 22
godine, da nikada nisam radila u gimnaziji i da svoje đake sve vreme upoređujem
sa đacima koji su prošli baš kroz moju školu, tu istu srednju stručnu.
Pomislim – promenilo se društvo, ambijent je drugačiji,
vrednosti su drugačije.
Onda se setim da je priroda ipak jača od društva. Dete do
desetak godina po prirodi svojih godina mora da bude radoznalo, iskričavo, da
ga sve i svašta zanima, da ne zna gde će pre. Tinejdžer mora da bude buntovan,
pun velikih snova, rešen da promeni svet, ubeđen da će istorija zapamtiti
njegovo ime. Mislim, kada, ako ne tada, kada ima 15, 17 godina?
Pomislim – možda je do roditelja? Razmislim kada su im i
kako roditelji odrastali, da li je tada načinjena greška koju prenose na svoju
decu, da li je napravljena neka šteta koja će se tek u narednim generacijama
ispraviti.
Onda shvatim da su roditelji mojih đaka tek nekoliko godina
mlađi od mene, da su odrastajući možda zakačili par godina života u onoj
spokojnijoj zemlji, da su onda prolazili kroz hiperinflaciju, nemaštinu,
rasturanje brakova, odavanje alkoholu nekog od roditelja, ratove koje nismo
vodili, povratnike s ratišta sa ugaslim očima, bombardovanje, satanizaciju
našeg naroda, nastanak turbo-folka, dizelaše kao glavne face, Pink (ne)kulturu,
“opasne momke”, kajle i utoke, benzin u flašama, prazne samoposluge, paštete i
viršle, 5. oktobar, velike nade, srušene nade, tunel bez svetla na kraju.
U poslednje vreme se odvija toliko brzo, da je bukvalno
svaka nova generacija ubedljivo lošija od prethodne. Više ne treba da prođe
pet-šest godina da bi se razlika primetila. Sada je opipljiva i strašna.
U međuvremenu su oni postali roditelji, najbolji što umeju
da budu, generacija roditelja koja ne zna za bolje, koja ne zna za normalno,
koja je poražena u najboljim godinama svog života.
Da li je to razlog što su nam deca ovako otupela?
Želim da se izvinim roditeljima što ovako pišem. Znam da
zvuči strašno i nečovečno, ali vi imate to jedno ili dvoje dece, a meni ih je
kroz učionicu prošlo verovatno preko hiljadu, i ja ne mogu da ne vidim promenu
koja mi se odvija pred očima. U poslednje vreme se odvija toliko brzo, da je
bukvalno svaka nova generacija ubedljivo lošija od prethodne. Više ne treba da
prođe pet-šest godina da bi se razlika primetila. Sada je opipljiva i strašna.
I nemojte misliti da samo o vama razmišljam kada tražim
uzrok tome. Naprotiv! Znam da je i do škole od koje neko uporno pokušava da
napravi ne zabavište, nego zezalište. Znam da je i do društva poremećenih
vrednosti. Međutim, i jedno i drugo su na snazi bar desetak godina, a deca nisu
ostala na nivou od pre deset godina. Sramežljivo i uz mnogo neprijatnosti
proveravam sa kolegama da li i oni imaju takav utisak, nadajući se da je možda
problem u mojim nerealnim očekivanjima. Šapućemo o tome, svesni činjenice
koliko naše reči užasno zvuče. Nažalost, svi sa kojima sam razgovarala vide i
osećaju tu promenu kod đaka.
Pre dve godine osećala sam se jadno kada sam iz operativnih
planova izbacila sve dugačke tekstove. Te iste tekstove su đaci pre desetak
godina savlađivali kao od šale. Danas to mogu da urade tri do četiri učenika u
odeljenju. Pre 15 godina, kada se moj predmet izučavao od petog, a ne od prvog
razreda kao sada, moji đaci, učenici srednje stručne škole, uz malo napora
mogli su da prate gimnazijski tempo. Istina, imali su tri časa stranog jezika
nedeljno, a ne dva kao ovi sada. Međutim, i kolege koje predaju ostale predmete
primećuju da današnjim generacijama gradivo jednostavno ne ulazi u glavu. Đaci
te gledaju belo, ne umeju da ponove šta si rekao, na kraju časa se ne sećaju
onoga što je bilo na početku.
Najgore je kada ih pitaš za mišljenje.
Trgnu se i zbunjeno te pogledaju. Nije im jasno zbog čega ih
smaraš zahtevom da imaju mišljenje na neku temu, i to temu njihovom uzrastu
blisku, a može i na srpskom ako je problem da govore na stranom jeziku.
Međutim, i kolege koje predaju ostale predmete primećuju da
današnjim generacijama gradivo jednostavno ne ulazi u glavu.
Pre neki dan sam ih pitala šta bi bio njihov posao snova,
kada im novac ne bi bio problem.
Saznala sam jedino da nemaju snove.
Trend se nastavlja jezivom brzinom. Strmoglavljujemo se u
ponor, ili smo skuvane žabe. Nešto jeste.
To nešto ignorišemo i tolerišemo. Tu i tamo promrmljamo sebi
u bradu, zgranemo se nad tim kakve nam generacije dolaze, nije nam dobro posle
inicijalnih testova, kukamo što moramo da predajemo gradivo iz osnovne škole
čak i kada znamo da su naše kolege u osnovnoj to odlično uradile.
Sistem je smislio izlaz – IOP 1. Ako dete ima iz bilo kog
razloga poteškoće u usvajanju gradiva, napravi mu plan po njegovoj meri, skrati
gradivo, snizi kriterijum, ostavi mu više vremena za splavove, folkoteke,
turske serije. Ne masiraj ga zahtevima! Ne teraj ga da stiče znanje. Pravi od
sebe i škole budalu čak i kada vidiš da ono jednostavno ne želi da uči. Nije do
njega, do tebe je. Tako kaže sistem. Ušareni mu učionicu, pevaj mu pesmice, uči
ga kroz igru, čak i ako ima 18 godina. Zabavljaj ga, budi pun optimizma i
elana, stalno se osmehuj na času i strogo pazi da ne povrediš njegova nežna
osećanja. Nemoj slučajno da podigneš glas! Nemoj slučajno da ga zatrpavaš
domaćim zadacima! I da se nisi usudio da mu daš jedinicu, jer nije do njega –
do tebe je.
Može i tako.
Sve može.
Samo ne znam čemu to vodi.
Ne sviđa mi se rezultat.
Posledice su pogubne, a od mene se očekuje da im doprinesem.
Pošto sam ja iz generacije onih koji su imali snove i
navikli da ciljeve postavljaju visoko, a ne tamo gde je najlakše, sanjam o tome
da se udružimo: mi, prosvetni radnici, i vi, roditelji. Da ustanemo složno
protiv ovog zaglupljivanja naše dece, protiv propadanja mladosti, protiv
odgajanja zombi generacija, koje ne zanima ništa, koje su već sada spremne na
to da “odbleje” život i sačekaju kraj u blaženoj otupelosti.
Uzeli su nam fabrike, uzimaju nam rudnike, čak i izvore
vode. Sami su odlučili da su naši organi državni. Oberučke prihvatamo sve
zapadne trendove. Pomislio bi čovek da smo baš moderni. Sada nam nekako uzimaju
i decu.
Hajde da se osvestimo svi zajedno.
Hajde da bar decu ne damo.
Hajde da pomognemo deci.
Nadam se da nije kasno.
Izvor: Klotfkret