„Deca
su svetinja. Za decu samo najbolje. Neka bar ona nešto prožive. Cveće života.
Radost u kući. Ne brini, sine – tata će za tebe uraditi sve…“
Neprestano
slušanje ovih reči kao pesmice iz nekog razloga vrlo mi je dojadilo. I kao
roditelju, i kao bivšem detetu, i kao budućem dedi. Ne bi li bilo dovoljno samo
voleti svoju decu? Nije li vreme ophoditi se prema njima malo više ljudski?Lično
ne bih birao ovaj trenutak da se rodim. Ima previše ljubavi. Čim si dobio datum
rođenja, odmah postaješ lutka. Mama, tata, babe, dede samo su čekali da na tebi
počnu zadovoljavati svoje komplekse i nagone. Hrane te dok ne pukneš. Dovode ti
dečjeg masera. Oblače ti, na sveopšte oduševljenje, farmerke i kaput premda još
ne umeš ni da sediš. A ako si devojčica, onda ti već u drugoj godini probuše
uši da bi ti stavili zlatne minđuše, koje je koliko god koštale, omiljena tetka
Daša namislila da ti pokloni.
Do
trećeg rođendana igračke već ne mogu da stanu u dečju sobu, a do šestog ni u
vikendicu. Iz dana u dan te najpre voze, a zatim vodaju po prodavnicama dečje odeće,
usput svraćate po restoranima i PS igraonicama. Posebno obdarene mame i bake
spavaju s decom do njihove desete godine, sve dok to ne počne da vuče na
pedofiliju. A da – zamalo ne zaboravih! Tablet! Dete pod obavezno mora da ima
tablet. Poželjno je i ajfon. Od treće godine. Zato što Mika ima, mama mu je
kupila, a ona zarađuje manje para od nas. Čak i Tanja i iz susedne grupe ima, a
ona živi s babom.
Pred
školu se obično „period lutke“ završava i započinje „popravljanje“. Ti divni
roditelji najzad uviđaju da su nešto kanda malo pogrešno uradili. Dete ima
višak kilograma, loš karakter i sindrom deficita pažnje. Sad te s istim onim
entutijazmom vodaju po dijetolozima, pedagozima, psihoneurolozima, samo
neurolozima i samo psiholozima. Rodbina pomamno traži nekakvo čudo koje će
proizvesti čarobno ozdravljenje, a da se pritom ne menja ništa u pristupu
vaspitanju tog deteta. Na te u suštini ezoterijske radnje troši se gomila
novca, živaca i vremena. Rezultat je nula zarez nešto.
Kada
uzaludnost protraćenih snaga postane očigledna, počinje faza klonule
pasioniranosti. Tada gotovo svi divni roditelji najednom počnu žestoko da mrze
svoju decu: „Mi za tebe sve, a ti…!“ Razlika je samo u tome što se kod jednih
ta mržnja izražava kao definitivna kapituliacija posle koje dolazi slanje
tinejdžera u obrazovnu ustanovu zatvorenog tipa (vojna akademija, elitna
britanska škola), a drugi u svojoj glavi beskonačno vrte film „ti si moj krst“.
Kad
se pomire s tim da „od ovoga nikad ništa neće biti“, roditelji s Tisimojkrstom
o vratu nastavljaju da od svog već poodraslog deteta prave ličnost. Vade ga iz
vojske, upisuju na višu školu odnosno fakultet koji se plaća, podmićuju
profesore, pokrivaju sve tekuće troškove, kupuju stan, kola, ubacuju ga preko
veze na neki posao. Ako Tisimojkrst nije baš talentovan, ova strategija donosi
teško varljive plodove – dobijamo psihički osakaćenog, ali prilično ispravnog
građanina. Samo što daleko češće to vidanje rana zadobijenih od navale
roditeljske ljubavi, deca plaćaju na drugi način – zdravljem, životima, dušama.
Kult
deteta u našoj civilizaciji nastao je ne tako davno – pre pedesetak-šezdeset
godina. To je jedna prilično veštačka pojava isto kao Deda Mraz koji iskače iz
reklamne flašice koka-kole. Deca su najjače oruđe za ubrzavanje potrošačke
trke. Ljubav prema detetu stavlja se u pogon već u prvom krugu. Posle samo
treba uljučiti merač…
To
naravno ne znači da deca ranije nisu bila voljena. Jesu i te kako. Samo što
porodica nije bila detocentrična. Deca su bila voljena, ali su od prvih problesaka
svesti znala da su jedan mali deo ogromnog univerzuma koji se zove „naša
porodica“. Da postoje stariji koje treba poštovati i da postoje mlađi o kojima
treba brinuti, da postoji nešto naše u šta se ulivamo, naša vera koju
poštujemo.
Danas
tržište servira model porodice izgrađen oko deteta. To je očito gubitnička
strategija, koja postoji samo da bi iznudila novac iz domaćinstva. Tržište ne
želi valjano uspostavljenu porodicu jer bi ona u tom slučaju gro svojih potreba
podmirivala sama, unutar sebe. Sa stanovišta tržišta idealan otac nije onaj
koji provodi slobodno vreme s detetom, vodi ga u park, vozi biciklu… Idealan je
otac, sa stanovišta tržišta, onaj koji slobodnog vremena nema, jer sve vreme
radi da bi zaradio za dvočasovnu posetu akvaparku.
Znate
šta? Možemo u ovom tekstu glagol „voleti“ zameniti i bilo kojim drugim:
ignorisati, ne mariti, biti ravnodušan. Zato što je takva roditeljska ljubav
zapravo samo jedan od oblika egoizma. Neobuzdana majka, otac radohiličar – sve
to nije ništa drugo do igra nagona. Šta god mi govorili o roditeljskoj dužnosti
i požrtvovanosti, takvo očinstvo i materinstvo – jesu grubo naslađivanje, nešto
kao ljubavna razonoda, jedna puka biologija.
Lepa
indijska poslovica kaže: „dete je gost u tvom domu: nahrani ga, vaspitaj i pusti“.
Da
nahrani – može i budala; da vaspita – to je već malo teže; ali umeti dete od
prvih minuta njegovog života uvek pomalo puštati od sebe – to je ljubav.
Odabrala
i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor:detinjarije.com/ 2MyFamily.ru