Čekaj me
Čekaj
me, i ja ću doći,
samo
me čekaj dugo.
Čekaj
me i kada žute kiše
noći
ispune tugom.
Čekaj
me i kada vrućine zapeku,
i
kada mećava briše,
čekaj
i kada druge nitko
ne
bude čekao više.
Čekaj
i kada čekanje dojadi
svakome
koji čeka.
Čekaj
me, i ja ću sigurno doći.
Ne
slušaj kad ti kažu
kako
je vreme da se zaboraviš
i
da te nade lažu.
Nek
poveruju i sin i mati
da
više ne postojim,
neka
se tako umore čekati
i
svi drugovi moji,
i
gorko vino za moju dušu
nek
piju kod ognjišta.
Čekaj
i nemoj sesti s njima,
i
nemoj piti ništa.
Čekaj
me, i ja ću sigurno doći,
sve
smrti me ubit neće.
Nek
kaže tko me čekao nije
Taj
je imao sreće!
Tko
čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti
će znati drugi
da
si me spasila ti jedina
čekanjem
svojim dugim.
Nas
dvoje samo znat ćemo kako
preživjeh
vatru kletu –
naprosto,
ti si čekati znala
kao
nitko na svetu…
Pjesma
“Čekaj me”, ruskog pisca Konstantina Simonova, smatra se jednomod najljepših ljubavnih poema ikada napisanih.
Simonov
ju je napisao u jeku rata, siguran da se neće vratiti kući. Posvećena je
čuvenoj ruskoj glumici Valentini Serovoj, koju je bezuslovno volio i o kojoj je
godinama maštao. Priča je ipak imala srećan kraj – pjesnik je preživio ratni front, i sa ruskom
lglumicom uplovio u bračne vode 1943.
godine.